Kroatizacija Bunjevaca i Šokaca

U javnosti je neko vreme otvorena polemika o tome treba li Skupština AP Vojvodine da poništi akt nasilne asimilacije Bunjevaca i Šokaca u Hrvate iz davne 1945. godine ili, pak, ne treba. S jedne strane su predstavnici Bunjevaca kojima je ovaj akt ugrozio nacionalnu egzistenciju i osnovno ljudsko pravo, a sa druge su predstavnici vojvođanskih Hrvata koji tvrde da akt pravno ne važi, da je „rezultat želje samih Bunjevaca“ (kanda su sami sebe ukinuli), da će poništavanje akta „dodatno opteretiti srpsko-hrvatske odnose uopšte“.

Radi se o aktu Glavnog narodno oslobodilačkog odbora Vojvodine /GNOOV/, Odeljenja za unutrašnje poslove, broj: 1040/1945, 14. maja 1945. godine, Novi Sad, u kojem, između ostalog, piše: „(...) kako bunjevačke i šokačke narodnosti ne postoje, to vam se naređuje da sve Bunjevce i Šokce imadete tretirati isključivo kao Hrvate bez obzira na njihovu izjavu. U raznim okruzima i mestima, gde su oni do sada uvedeni kao Šokci i Bunjevci, ima se to ispraviti i označiti kao Hrvati naročito u legitmacijama, biračkim spiskovima, putnim objavama i raznim drugim spiskovima po narodnosti. U buduće se imaju unositi samo i isključivo kao Hrvati. Sve do sada izdate legitimacije i isprave, gde su označeni kao Bunjevci i Šokci imaju se uništiti i nove izdati (...)“.

U decembru 2017. godine je podnet, poslednji u nizu, formalan zahtev za poništavanje ovog protivustavnog akta od strane Skupštine AP Vojvodine koja je pravni sukcesor GNOOV. Deklaracija bi imala, prvenstveno, simboličan značaj jer više ne postoji ni pravno, niti bilo koje drugo dejstvo asimilatorskog akta, pa je takav njen značaj sada dovoljan i jedino moguć.

Ovakvom napadu na prirodno ljudsko pravo, pravo na nacionalno izjašnjavanje, prethodio je govor maršala Josipa Broza Tita na osnivačkom kongresu Komunističke partije Srbije (8-12. maja 1945. godine), gde 12. maja izgovara sledeću rečenicu: „Mi gradimo bratstvo i jedinstvo, ali srpski šovinisti u Vojvodini neće da priznaju Hrvatu da je Hrvat, već ga zovu Bunjevac“.

Kako je proteklo mnogo vremena od kada je ovaj asimilatorski pravni akt stupio na pravnu snagu, počeo da se sprovodi, proizveo pravne posledice i prestao da važi, pravno nije moguće pokrenuti postupak ocene njegove ustavnosti pred Ustavnim sudom Srbije. Čak i da je to moguće, ne mogu se, retroaktivno, anulirati pravne posledice koje je asimilatorski akt proizveo jer su i same, u međuvremenu, prestale da postoje (na primer, Bunjevac kome je izdata legitimacija sa oznakom hrvatske nacionalne pripadnosti nije više živ). Pored pravnih, asimilatorski akt je proizveo i dublje, sociološke i etnološke posledice koje se vide u gubitku nacionalnog identiteta i drastičnog smanjenja broja Bunjevaca i Šokaca. Zato je ovo prvenstveno moralna nadoknada onima kojima je pravo na nacionalno izjašnjavanje neustavno oduzeto, kao i njihovim potomcima.  

Srbija je pravni sukcesor bivše Jugoslavije pa je ovaj asimilatorski akt deo srpskog ustavnopravnog nasleđa, što ne sme i ostati. Posebno se mora imati u vidu - u susret obeležavanju stogodišnjice održavanja novembarske Velike narodne skupštine Srba, Bunjevaca i ostalih Slovena u Banatu, Bačkoj i Baranji i prisajedinjenja Banata, Bačke i Baranje Kraljevini Srbiji – uloga Bunjevaca i Šokaca u tim događajima. Na ovaj način bi im se odala zahvalnost i zvanično pružila podrška. Buduća deklaracija Skupštine AP Vojvodine imaće i preventivno dejstvo u pogledu eventualnog budućeg donošenja bilo kakvih akata nasilne asimilacije, prema bilo kome.