Мала српска победа

Упркос недавном покушају да се сусретом премијера Србије и Хрватске Ивице Дачића и Зорана Милановића у Београду покаже да српско-хрватски односи могу да остану коректни и поред ослобађајуће пресуде Готовини и Маркачу, националистичка хистерија која је у Хрватској букнула после ослобађања генерала, а кулминирала у Вуковару поводом увођења ћирилице у службену употребу, говори да отпор значајног дела хрватског друштва равноправним односима са Србијом и третману Срба у Хрватској не може бити сакривен неискреним фразама, а да је непријатељство према Србији једна од константи хрватске политике.

Протести која су поведени против права Срба у Вуковару на коришћење ћирилице, што је у складу с Уставом и међународним документима, подсетили су на почетак 90-их и ратну кампању против Срба, која се у Хрватској наставља, под различитим облицима. У последње време се поред негирања права Срба ставља  нагласак на негирању антифашистичке борбе српског народа на просторима некадашње НДХ, а љага коју је Хрватска стекла геноцидним усташким режимом покушава да се спере различитим историјским фалсификатима, и ревизијом историје којом се минимизирају злочини усташа а хрватској држави и Хрватима се калеми антифашистичка традиција.         

Један од таквих пројеката је изложба која се бави историјом југословенских интернираца у логорима у Норвешкој током Другог светског рата, којом је требало да се изрази захвалност норвешком народу, али која је такође представљала покушај ревизије историје у режији социолога Горане Огњеновић са Универзитета у Ослу и Наташе Матаушић из Историјског музеја Хрватске. Основна теза ауторке изложбе Горане Огњеновић  је негирање чињенице да је међу интернирцима било 90 одсто Срба, док је део изложбе Наташе Матаушић, некадашње директорке Меморијалног центра Јасеновац и ауторке садашње поставке, која је изазвала бројне негативне реакције, представио „званичан” број жртава од 80.914.

Отварање ове изложбе спречено је после великог притиска који је уследио од Савеза српских удружења, великог броја Срба и њихових норвешких пријатеља, као и амбасаде Србије.  Универзитет у Ослу је одложио почетак изложбе за новембар 2013, чему треба да претходи шира стручна дебата, која би се бавила тематиком Другог светског рата и логорима у Норвешкој.

Медији у Србији опширно су известили о овом малом али важном успеху, постигнутом заједничким деловањем. У насловима је истакнуто да је „спречен покушај ревизије историје“, али је ипак далеко од истине да је само ова акција спречила даље планове фалсификовања историје и претварања Срба у православне Хрвае и Босанце. Изложба је већ раније у августу 2012. одржана у Трондхајму, где је у оближњем месту Фалштат постојао један од логора, а њени организатори су били Фалштад центар и Меморијални центар Јасеновац. Покровитељи су били Министарство спољних послова Норвешке, Амбасада Норвешке у Загребу, и амбасаде БиХ и Хрватске у Ослу.  Присутни су били и амбасадори БиХ и Хрватске, док  се представници српске амбасаде из протеста нису појавили.

Висок ранг организатора и гостију изложбе у Трондхајму сведоче да је пројекат хрватских ауторки веома озбиљно замишљен, а његову даљу реализацију довела је у питање реакција српске заједнице у Норвешкој, која је одлагањем изложбе у Ослу постигла значајан успех. Добијено је ипак само прво полувреме, јер до новембра треба убедити надлежне у праву истину. Тим поводом, представници Срба су најавили да ће инсистирати  да се каталог и изложбени материјал ревидирају у складу са опште прихваћеним историјским чињеницама и етничкој припадности затвореника и да Горана Огњеновић буде смењена са места вође пројекта.  

У мору проблема с којима се данас сусрећу Србија и Срби, ова мала победа можда изгледа ситна и неважна, али већ смо у протеклим деценијама искусили да истина неће продрети у свет сама по себи. У случају покушаја ревизије историје коју спроводе многи хрватски научници, олакшавајућа околност је што су аргументи на нашој страни, али ако се на фалсификате не реагује на време, као што се то до сада често дешавало, лаж врло лако постаје истина.