"Међународна заједница" дели лекције непослушнима

Либија је за светске моћнике и за тзв. међународну заједницу послужила само као лекција и наук шта очекује оне режиме који представљају трн у оку јастребовима у НАТО пакту и САД. “Либија је лекција о томе шта међународна заједница може да постигне када се уједини”,[1] изјавио је Барак Обама у свом редовном обраћању јавности.

Обама је поносан на улогу тзв. међународне заједнице која је “јединствено” устала у одбрану невиних од некаквог терора Гадафијевог режима. Оно што је у Либији постигнуто је само разарање једне дивне земље и масовно убијање невиних грађана које је наводно акција међународне заједнице и требала да спречи на првом месту.

“Не можемо и не треба да интервенишемо сваки пут када се догоди неправда у свету, али је истина и да понекад свет може и треба да скупи вољу да спречи убијање невиних”. Наравно, Обама није поменуо колико је невиних страдало од руку побуњеника или од НАТО бомби које су месецима падале по Либији сејући смрт и остављајући за собом хиљаде унесрећених породица. Осим тога што је лицемерна и цинична, Обамина изјава је и двосмислена. То што је рекао да “ми” не треба и не можемо да интервенишемо сваки пут када се догоди неправда у свету, говори много о карактеру савремене међународне политике.

Наиме, то “не можемо и не треба” треба схватити у светлу игре великих сила и поделе интересних сфера. Сирија је очигледан пример. Западни медији углас говоре о томе како су људска права у тој земљи угрожена и како сваким даном страдају “невини цивили” од терора Башара ал-Асада, али тзв. свет, као општи појам кога Обама помиње, подразумева САД и НАТО пакт који се неће усудити да руше режим у Сирији и постављају своје пулене управо због тога што је Сирија у интересној зони Русије, али и сама поседује веома респектабилне војне снаге.[2]

“Овај пут смо нашли храброст и колективну вољу да то учинимо”, изјавио је, поред осталог, Обама. Поново је реч о примени старог доброг сценарија који нам је већ врло добро познат и који је тако “ефикасно” примењен у Ираку, али погледајмо шта је тој земљи наведени сценарио и донео. Једина корист обичних грађана Ирака је то што свакодневно морају да стрепе од напада припадника Ал Каиде у својој већ разрушеној земљи у којој је америчка демократизација већ довела до неколико стотина хиљада мртвих цивила. Сличан сценарио се наслућује и у Авганистану када се једном трупе НАТО пакта буду повукле из наводног рата против тероризма. Да ли је било терористичких акција Гадафијевог режима према сопственом народу? Свакако да није, упркос томе што је аутократска владавина Гадафија трајала деценијама, нико није убијао и масакрирао недужне цивиле на шта се та међународна заједница толико позива. Напротив, убијање и страдање је почело тек када је та иста међународна заједница, назовимо је тако а у ствари реч је о конгломерату земаља чији су интереси вођени новцем и стратешким позиционирањем у одређеним деловима света, започела своју “лекцију” дељења правде.

Обама је истакао да су САД поносне што су имале одлучујућу улогу у рушењу режима који је наводно покренуо некакву измишљену кампању терора против свог народа, посебно у првим данима. Онај ко је стварно покренуо кампању терора био је НАТО пакт са својом агресивном акцијом под именом “Одисејева зора”, која је проузроковала толико патње либијског народа.

Обама је истакао да је будућност Либије сада наводно у рукама њеног народа, што представља лицемерну и крајње безобзирну изјаву. Обама добро зна у чијим рукама ће се налазити судбина либијског народа, а подразумева се да ће она пребивати у канџама те исте “међународне заједнице” која је поделила лекцију из правде и демократије остављајући за собом хиљаде недужних жртава, чега је либијски народ и те како свестан. Али обични либијски грађани су такође свесни тога да је реч “слобода” у савременом свету постала само пука празна фраза која не значи апсолутно ништа, јер ће о судбини тог истог народа одлучивати НАТО и САД као и мултинационалне компаније које су и поставиле нову “демократску” владу Либије. Интереси моћника су увек били скривени и оправдани празном реториком којом се и председник Обама свесрдно послужио приликом свог обраћања поводом “успеха” тзв. међународне заједнице у Либији.