Нема места еуфорији - неуспех „Косова“ да уђе у Интерпол је ипак Ватерло политике Београда, Приштине, САД, Британије, Француске и Турске

Нема места еуфорији и величању победе, напротив, иако „К“ није ушло у Интерпол политика Београда је доживела страховито понижење и прави Ватерло. Ако се слави победа мора се рећи над киме, над тимом у коме су Тачи, Харадинај, Весељи, Чеку,... САД, Енглеска, Турска, Француска, Немачка, Аустрија,... Црна Гора. Ако смо победили „пријатеље“, чијим представницима плаћамо милионе да би нас саветовали, а због тога тероришемо пензионере и шаљемо их убрзано у „вечне бање“, док оне које су они градили распродајемо, какви су нам и ко онда непријатељи, испада ми сами себи?

У Дубаију се водила грчевита борба за наметање политике терора, криминала и политизације свега и свачега, није се успело у намерама да једна криминално организована мафијашка квази државна творевина уђе у светску полицију, али су истовремено у том егзотичном граду показани у дубоком песку, још боље него у снегу, трагови искрених и правих пријатеља Србије, а и оних који јој глуме пријатеље док јој у спрези са светским мафијашким клановима забијају нож у леђа.

Кина, Шпанија, Кипар, Аргентина и Суринам су подржали Србију да се питање пријема „К“ у Интерпол  не ставља на дневни ред, али, захтев је одбијен.  Светски моћници су мислили да су довољно моћни и поткупљени да одраде прљави посао, а да су знали шта их чека вероватно би покушали да избегну невиђену бламажу, самопонижавање и самораскринкавање.

Прве су подршку Србији пре гласања пружиле Намибија, Румунија, Венецуела и Суринам, а након обраћања министра Стефановића који је оштро реаговао због кршења Резолуције 1244 и процедуре Интерпола. У корист Србије су се за реч јавиле Шпанија, Мароко, Кипар, Кина, Белорусија, Русија. У првом кругу „К“ није прошло, није имало 2/3 већ само просту већину гласова, онда је мимо процедуре уследила пауза за време које су велике силе, уништитељи СФРЈ и Србије, вршиле притисак на пре свега чланице из Африке, предњачиле су САД, Велика Британија и Турска, а делегација „К“ и моћника је делила скупоцене сатове, аутомобиле, пића, дукате и новац што је обезбеђено донацијама мафијашких кланова који су желели своје представнике у светској полицији.

Да је Интерпол осетљив показује и хапшење Директора истог због разних махинација. Сама чињеница да је неко желео да криминалци уђу у Интерпол је пораз светске полиције, правде, демократије и по највише великих сила, САД, Енглеске, Турске и Француске. Ни у другом кругу се није обезбедила потребна већина али је евидентно да су сви са тог скупа отишли са горким пилулама у устима и грчевима у стомаку, једни због сопственог бламирања и поткупљивости, корумпираности, што је видео читав свет и колика им је цена, јако мала, јефтино су продали своје образе, част и углед, други јер нису успели у намерама, а и они који су „победили“ су схватили колико је све лажно, погрешно и колико су политика Београда, Приштине, Вашингтона, Лондона, Берлина, Париза и Анкаре промашене, лажне, погубне по демократију и функционисање међународног права, а срљање и пузање Србије ка онима који јој не мисле добро и којима су већи пријатељи ратни злочинци, криминалци, мафијаши и екстремисти свих врста од Србије мазохизам и аутогеноцид који води у нестајање.

Нема места еуфорији и величању победе, напротив, иако „К“ није ушло у Интерпол политика Београда је доживела страховито понижење и прави Ватерло. Ако се слави победа мора се рећи над киме, над тимом у коме су Тачи, Харадинај, Весељи, Чеку,... САД, Енглеска, Турска, Француска, Немачка, Аустрија,... Црна Гора. Ако смо победили „пријатеље“, чијим представницима плаћамо милионе да би нас саветовали, а због тога тероришемо пензионере и шаљемо их убрзано у „вечне бање“, док оне које су они градили распродајемо, какви су нам и ко онда непријатељи, испада ми сами себи?

 Под чијим окриљем водимо преговоре са Приштином ако чак и она намеће Србији бескрупулозне санкције и очекује да Влада Србије и њен Председник падну и поднесу оставке јер су беспомоћни, немају подршке и не знају шта треба да раде?

Каквом се решењу надају Председник и Влада Србије ако немају никакав предлог, ако чекају да им га неко сервира и онда прогласе „победу“ јер су изабрали „најмање лош“, ако им је као полазна основа „компромис“ који подразумева „разграничење“ унутар једне државе и вештачку поделу на две? Шта Србија ради у Бриселу већ 6г за време ових власти?

Да ли су домети и резултати њене политике ти да је мафијашка дружина за мало ушла у Уницеф, у Интерпол, или да је Председнику те непостојеће државе, која није чланица УН, у Паризу на обележавању победе у Првом Светском рату, која чак ни као покрајина у то време није постојала, обезбеди почасно место, уз председнике највећих држава света, а Председнику Србије негде у запећку, државе победнице, оснивача УН и која је у Великом рату имала највеће жртве?

Очигледно је да је политика Србије потпуно погрешна до КиМ, да се на погрешном месту води, да је неразумно извучен тај проблем из СБ УН и да је још већи неразум да се све што је потписано у Бриселу још није прогласило ништавим јер једна страна не поштује оно што је договорено и чак руши ЦЕФТА споразум о слободној трговини стар 12г. Бесмислено је калимерисати и очекивати да неко други повлачи потезе које Србија мора да повлачи.

 Ако је све из Брисела ништаво кривицом једне потписнице која своје обавезе не извршава, ако се то толерише од стране медијатора тих разговора глувих и слепих, најобичнијих оратора демагога и политиканата којима је домет политике дневна потреба, евентуално за 2 дана, онда се после скандала у Паризу и Дубаију где је Светска полиција показала да је подложна корупцији и разним утицајима са стране, уз претњу Приштине и интензивном стварању своје војске, морају окончати сва даља понижавања у Бриселу и захтевати хитно испуњење свега договореног, у року од месец дана, а ако се то не уради за сва времена због неуспеха ЕУ у медијаторству окончати тај ријалити самопонижавања, те захтевати од СБ УН да се непосредно у пракси спроведе Р1244 и даљи процес решавања проблема настави тамо где му је и место, у СБ УН.

Не уради ли се ни то, ова власт признаје да је неспособна, незрела, недорасла задатку, те да је свој Ватерло и последњу битку имала управо у Дубаију коме је претходило упозорење Француске у Паризу, која је то урадила уз благослов свих највећих „пријатеља“ Србије који су јој убијали мале Милице и затровали све њене грађане.

Свој Ватерло је доживела и приштинска власт, показала је да у постизању својих сопствених интереса и избегавања сваке одговорности за невиђене злочине не преза ни од жртвовања свог народа од ког крије сву погубност политике коју води и страховито велику смртност као последице дејства агресора НАТО 1999.г, те да је трка за неком државом само немогућа мисија и јурњава за трулом шаргарепом како би се одвратила пажња од круцијелних проблема. Приштина све ради по диктату својих ментора, они је и гурају у рушење споразума из Брисела и ЦЕФТА, тиме се прекидају даљи разговори, посебно долазак до решења и заслепљени криминалом и сопственом алавошћу држе ни на небу ни на земљи док се и за стално не преселе на небо, њихов „имунолошки прашак“ чини своје јако ефикасно. Жртвовати свој народ који због тога има већ 500.000 жртава, толико је и побегло у „бели свет“, је невиђени злочин над њим. Нажалост, још толико жртава је и у остатку Србије која такође затвара очи пред том пошасти, несмеју власти из Београда да се замере онима ка којима пузе.

Париз и Дубаји јесу Ватерлои власти у оба српска града и требало би саме да схвате да су то биле њихове последње битке, оду са политичке сцене Србије и КиМ и дају могућност онима који знају који су и чији интереси најбитнији да трајно реше проблем.

(Аутор је пуковник у пензији)