недеља, 08. децембар 2019.
 Ћирилица | Latinica

Нови број

Тема: Светска економска криза и Србија (II)
Банер

Претходни бројеви

Банер

Пронађите НСПМ на

&

Нове књиге

Банер

Едиција "Политички живот"

Ђорђе Вукадиновић: Од немила до недрага

Банер
Банер
Банер

Часопис НСПМ или појединачне текстове можете купити и у електронској форми na Central and Eastern European Online Library

Банер
Банер
Почетна страна > Рубрике > Политички живот > Шта је главни циљ „малог Шенгена“?
Политички живот

Шта је главни циљ „малог Шенгена“?

PDF Штампа Ел. пошта
Александар Михаиловић   
среда, 20. новембар 2019.

Ових дана велику полемику у Србији и окружењу изазива договор Албаније, Србије и Северне Македоније око „малог шенгена“, а највише се упиру политичари из Србије да објасне народу како је то нешто изузетно, док  министарка Црне Горе за економију каже да је „губљење енергије“, не објашњава много због чега тако мисли ако је то повезивање економија Западног Балкана, стварање царинске уније која олакшава живот, проток робе, капитала, људи само са личним картама, радне снаге са јединственом радном дозволом, идеја, инвестиција, елиминише јако скупа задржавања превозника на границама, олакшава запошљавања, уважавање диплома,.. речју, уштеде су у милијардама које се могу усмерити у неке паметније и корисније ствари како би свима живот био много лакши и лепши, са мање непотребних задуживања.

„Није у питању стварање нове Југославије“, „Европа поздравља добросуседску сарадњу и развој“, „тако се лакше припремамо за улазак у већу ЕУ заједницу“,.. пљуште наслови са свих страна, цитирају се актери великог договора и отварања пута сарадњи и повезивању унутар региона.

Сумњичави истичу са правом опасност да се на мала – велика врата „Косово“ уведе у причу као држава и да се тако народ припреми и за званично признање, али, ако већ све функционише, „па шта“?

Стиче се утисак да је све некако изненада дошло иако већ дуго постоје таква размишљања, која и имају озбиљну подршку здраве памети и државничке мудрости, али, конкретних планова, пројеката и уговора нема, све је у сфери идеје, добрих намера, рекло би се – изборне пропагандне кампање.

Многи аналитичари и коментатори покушавају да одгонетну шта се уствари иза свега крије, шта се то иза брега ваља, па се гласно питају, „чему ово ако имамо ЦЕФТА споразум, може ли опет неко да посегне за неким сулудим таксама, да ли ће и нова идеја проћи као претходна?“

Сумњичави истичу са правом опасност да се на мала – велика врата „Косово“ уведе у причу као држава и да се тако народ припреми и за званично признање, али, ако већ све функционише, „па шта“?

Сергеј Трифуновић који се све више бави политиком него својим основним занимањем, гласно се пита у интервјуу недељнику „Време“, „зашто Србија не би признала Косово ако ће се обезбедити неки услови, повратак протераних, заштита имовине, посебно СПЦ? Стање на Косову се не може решити порицањем, не жели да лаже људе с којима живи зато што је то популарно, лагање је постало прихваћени начин понашања“.

Шта рећи некоме ко не зна да ни једна држава на свету није свој народ претворила у националну мањину и у свом срцу националну мањину у народ и дала државу терористима, криминалцима, злочинцима и трговцима људским органима свог народа, чиме се Србија уводи у нове поделе, разграничења и компромисне капитулације са другим националним мањинама, што значи и грађански рат?

Као да цитира омиљеног  Председника, или се можда припрема за ту функцију па вежба, а можда и само глуми, све једно, ипак, тешко му се може помоћи да дође до одговора ако не разуме и не схвата, ваљда је много млад, да је КиМ најбогатији, најсветији и најдуховнији део Србије без кога нема ни Србије ни њене прошлости и историје, што би било и пљување по прецима и њиховим жртвама. Шта рећи некоме ко не зна да ни једна држава на свету није свој народ претворила у националну мањину и у свом срцу националну мањину у народ и дала државу терористима, криминалцима, злочинцима и трговцима људским органима свог народа, чиме се Србија уводи у нове поделе, разграничења и компромисне капитулације са другим националним мањинама, што значи и грађански рат?

Да је главни циљ признање "Косова" на "лукав" начин, да ли би Рама о томе гласно говорио и инсистирао да и "Косово" буде део тога? Пре ће бити да је то споредни циљ који, ако се оствари, даје нуклеарно гориво стварању Велике Албаније. У сваком случају скреће пажњу и одвраћа поглед јавности од оног што се кува у заједничком лонцу са ЕУ и НАТО. У томе помажу све учесталија условљавања да Србија мора да призна „К“ ако жели да уђе у ЕУ, где су најгласнији гласноговорници из САД и Немачке, чак и најнижег ранга државни чиновници, и они морају да се слушају.

Председник фондације Маршалов план Волфганг Петрич  покушава да нас пробуди слањем поруке: „Европа се само претварала да вас жели“.  То ја тврдим одувек, да никада нисмо ни били у плану за приступ новој „сили осовине“ окупљеној око НАТО, само они који су спремни да се за интересе новог светског поретка и самопроглашених господара света боре против Русије и Православља и освајају њихова енормна природна богатства. Да су искрени примили би много организованију, правно уређенију, срећнију и функционалнију државу Југославију, а не неке несамосталне Лилипутанце, 11 пута задуженије и неспособне да опстану без туђих цуцли, са 4 милиона више незапослених и више стотина младих који дневно одлазе у бели свет.

Светска банка указују да је у периоду од 1990- 2015. број образованих кадрова који је емигрирао са Западног Балкана био шест пута већи него из остатка света. Док се домаћи лидери диче економским развојем, лидерством њихових држава у томе, убедљив је још један параметар који показује да ЕУ у истраживање и развој улаже 618е по глави становника, а земље Западног Балкана од 6е у Албанији до 48е у Србији. Српске вође тврде да у стопи привредног раста предњачимо у Европи, а статистички показатељи говоре да је привредни раст Србије у овом миленијуму укупно -11%, у БиХ -1%, Хрватској +57%, Словенији +98%,.. Турској +239%, те ММФ и Европски статистички завод упозоравају Србију да ће се потпуно замрзнути њен привредни раст уколико је још 250.000 радно способних напусти. У Србији је цена рада нешто преко 1 евра по радном сату, док се у ЕУ креће и до 40е, а за 500.000 у екстремном сиромаштву ко те пита.

Велики пријатељи Србије, САД и Немачка покушавају да јој помогну у очувању контингента радне снаге, финансирају обнову и опремање савремене пицерије у центру Београда, у Цетињској улици, где ће се запослити искључиво мигранти, обећавају и ланац сличних објеката, углавном везаних за храну, занимљив план, неки теоретичари завере би рекли и опасан, док је посланица СНС Љиљана Малушић одушевљена законом који ће либерализовати визни режим и издавање радних дозвола те позива народ да помогне мигрантима, да им да све своје празне станове, куће, салаше, она ће вероватно своју собу коју не користи, 50.000 је таквих објеката, каже она, „Србија је на зачељу Европе по наталитету и тако би решила и тај проблем“. Нема шта, јако озбиљна и одговорна политика, за 5-10г то је 2-3 милионска армија која би потпуно променила демографску и свеколику слику Србије.

Да је све озбиљно потврђују и Вучић и Брнабић који очекују да ће Србија морати због „експлозије“ у свом развоју да увози радну снагу, што јес-јес, само за окретање коцки и прање калдрме најмање неколико хиљада, и изненада најављује инвестиције од 12 милијарди евра, не зна се још одакле су, да ли од тетке из Канаде, ујка Сороша или неког стрица, али, најављује и уређење комуналија у свим селима, па и оних 1.200 опустелих. За кога се села опремају и напуштени објекти за сада је велика тајна.

Да ли је то припрема за долазак миграната само последица намере да се на најбезболнији начин широм отворе врата за долазак на стотине хиљада миграната најкраћим и најбржим путем?

Да ли је то припрема за долазак миграната, да ли је овај минић од Шенгена, занимљиво је да је везан за само један правац и коридор, други у окружењу и нису заинтересовани за њега уз све обећане бенефите, само последица намере да се на најбезболнији начин широм отворе врата за долазак на стотине хиљада миграната најкраћим и најбржим путем?

Шта очекивати и колику искреност од потписника од којих двојица имају забодене ножеве у леђа Србији, који признају њено злочиначко разбијање и окупацију дела њене територије, који се залажу и за улазак криминалаца у Интерпол и Унеско?

Ко има и колико дбеле образе и дубоке џепове, колико плитку савест и националну безосећајност да прихвати прљаву игру Немачке, САД, УК и Француске и своју државу уведе у талас нових тензија, подела, грађанског рата и нестајања и већ сада младима и будућим генерацијама толико загорча живот да ће све масовније да одлазе? Како изаћи и са чиме пред претке, посебно јер и сам Макрон поручује да су ЕУ и НАТО на издисају? Где ми то срљамо и због чега?

(Аутор је пуковник у пензији)

 

Од истог аутора

Остали чланци у рубрици

Анкета

Да ли подржавате формирање „малог Шенгена“ између Србије, Македоније и Албаније?
 

Република Српска: Стање и перспективе

Банер
Банер
Банер
Банер
Банер
Банер