Побуњеници без подршке НАТО-а као маргинални чинилац у либијском рату

Чињеницу да побуњеници у Либији представљају НАТО пешадију више нико и не оспорава, али мало шта би пешадија могла да учини без ваздушне подршке снага Алијансе које очигледно не намеравају да ослободе Либијски народ од једног бескрупулозног „тиранина”. Иако је рат још увек далеко од свог краја, како тврди и сам НАТО очигледно је да праву власт у Либији неће имати побуњеници већ њихови савезници из САД и западноевропских земаља који су им и омогућили да свргну Гадафија с власти и практично победе регуларну либијску војску упркос спорадичним борбама које су још увек у току у многим деловима Либије па и у самом Триполију.

Тешко је да би без свакодневног бомбардовања снага либијске војске побуњеници коју су у почетку били веома неорганизовани и недисциплиновани, што показује и чин убиства њиховог ратног вође Абдела Фатаха Јуниса, успели да учине оно што јесу. Чињеница је да је Либија потпуно разорена као земља али снаге НАТО пакта не маре превише за то. Битно је да су побуњеничке снаге, које иначе чине бројна либијска племена која и нису у превеликој међусобној љубави, успеле да за НАТО обезбеде жељени циљ. Дестабилизацију још једне земље, искоришћење њених природних добара и ресурса као и највероватније позиционирање трупа које ће готово сигурно уследити када НАТО пешадија обави свој задатак.

Колико су побуњеници организовани и колико заправо поштују цивилизацијске вредности говори и податак о пљачкању најстарије православне цркве у северној Африци и да нагласимо пљачкање се није десило за време “диктаторске” Гадафијеве власти, већ за време побуне побуњеника који нису ни свесни чињенице да представљају само оружје у рукама светских моћника које ће им помоћи да остваре своје циљеве. Неће бити ни говора о некој тамо слободној и демократској Либији, напротив. Западу остаје на располагању једна потпуно опљачкана и разорена земља у којој је хаос преовладао. Побуњеници нису придали много значаја чињеници да је опљачкана и оскрнављена православна црква у Триполију.

“Православна црква Светог Георгија у Триполију из 1647. године је опљачкана јавио је Радио Светигора. Украдени су кивот са моштима светитеља заштитника, који је донет са Свете Горе, стара Јеванђеља, путири и кадионице од којих је једна добијена од васељенског патријарха Вартоломеја”.[1]

Осим тога, побуњеници спроводе и друге злочине против човечности убијајући све пред собом за кога евентуално помисле да су подржавали режим Моамера Гадафија. „Председавајући Афричке уније Жан Пинг изјавио је да либијски побуњеници убијају црнце, невине раднике, зато што мисле да су плаћеници Моамера Гадафија”. То је управо разлог зашто Афричка унија није признала тзв. прелазни савет побуњеника који очигледно испољава расизам у свом најгорем и најнечовечнијем облику. Међународне организације за заштиту људских права су изразиле бојазан да се имигранти из подсахарске Африке муче и затварају од стране побуњеника. Жан Пинг је иронично прокоментарисао ужасну ситуацију у којој се налазе црни радници и становници Либије следећим речима: „ако се верује да су сви црнци плаћеници то значи да једна трећина либијског народа, коју чине црнци, ради за Гадафијев режим. „Можда су то пљачкаши, неконтролисане снаге. Али би онда влада требало нешто да каже, да осуди то. Пинг је на крају рекао да жели да види сигнал да ће афрички радници бити евакуисани”.[2]

Наравно за сада не постоје конкретне оптужбе који су то побуњеници починили, али наводно организације за заштиту људских права настављају истраге о „неким нерешеним случајевима”. Свакако да можемо да очекујемо да ће НАТО пакт својим савезницима опростити све грехе прошлости које је било тобоже неопходно починити како би се успоставила “демократија” и тзв. владавина права у Либији. Интересантно је да при томе поново нико не говори о злочинима које су починили пилоти НАТО пакта убијајући цивиле и недужну децу у Триполију и широм Либије све зарад заштите цивила од злочиначког Гадафијевог режима(!). Зар су бомбе биле потребне за увођење такве демократије у којој ће бити убијани недужни црни радници и пљачкане православне цркве? Зар се у томе огледа западно виђење демократије?

Међутим, упркос успесима на фронту и наводног уништења најелитније јединице либијске војске, бригаде „Хамис“, којом је командовао најмлађи син пуковника Моамера Гадафија Хамис борбе се још увек настављају. Сам Хамис је неколико пута сахрањен јер конфузни извештају побуњеника који су део пропагандног рата њихових ментора из Нато-а неколико пута су наводиле да је најмлађи син Гадафија убијен заједно са шефом обавештајне службе.

Дакле, упркос свему томе Начелници генералштабова снага НАТО који су укључени у војну акцију у Либији сагласили су се да је рат у тој земљи још увек далеко од краја. „Заједничка акција је још потребна да се искорене остаци режима Моамера Гадафија”, пренела је агенција АФП заједничко саопштење начелника генералштабова.” Начелници генералштабова коалиционих земаља једногласно су се сложили да тек треба да буде крај рата и да постоји потреба да се настави заједничка акција док либијски народ постигне свој циљ-елиминисање остатака Гадафија”.[3]

НАТО пакт је у Либији показао свој испробани сценарио, ослањање на пешадију коју чине побуњеници који су изричито изјавили да се противе доласку страних трупа у Либију. Међутим уколико НАТО процени да је присуство њихових војника неопходно лако ће исценирати још једно „арапско пролеће”, јер НАТО не би ни започињао акцију да не сматра да ће се дугорочно „угнездити” у Либији. Либија ће свакако послужити као даља одскочна даска НАТО пакту за продор у остале Афричке земље у чему се огледа перспектива будућих сукоба са Кином и Русијом које такође имају своје интересе на „црном континенту”.