Птица злослутница поново у Србији

Јелко Кацин поново у Београду. Дивне ли вести! Јелко Кацин, специјални известилац Европског парламента за Србију, поново долази у Београд 3. октобра како би нас “научио памети” и очитао лекцију из демократије. Наравно, не можемо се отети утиску да је у питању само још једно условљавање Србије од стране светског узора демократије – Еврoпске уније.

Да је након Косова дошла на ред и Рашка област, јасно нам је већ на основу изјаве поменутог Кацина који је, гостујући у емисији “Централни дневник” босанске ТВ1, изјавио да Србија мора бити правна држава која ће равноправно третирати своје грађане.[1] Остаје питање шта је Кацин хтео да постигне овим гостовањем на босанској телевизији и то још пре него што је и ногом крочио у Београд. Нема сумње да ће га домаћи "европејци" дочекати раширених руку и да ће након његове посете државни медији известити о још једном плодотворном дипломатском сусрету. Али шта је заправо циљ ЕУ која поново шаље своје курире у Београд?

Под изговором да Србија мора једнако да третира своје грађане, чини се да се отвара још једно жариште у Србији, а то је управо Санџак, односно Рашка област у којој је ситуација већ довољно компликована и узаврела антагонизмом између локалних политичко-верских представника да мешање страног фактора, по већ добро опробаном сценарију,  сигурно није потребно и да ће оно само додатно долити уље на ватру. Наравно, ескалација напетости и преношење проблема на међунационалну сферу дефинитивно одговара главном муфтији Исламске заједнице у Србији Муамеру Зукорлићу, али и страним факторима, читај ЕУ и Америци, које ће послужити за даље условљавање Србије којем се и не назире крај. Да ли је следећи на реду статус Војводине? Ова питања представљају природан логички след који је изведен на основу политичког курса ЕУ према Србији.

Наводно је Кацин потврдио да је властима у Србији послао писмо у коме је, како је навео, поручио да је неприхватљиво да се искључиво од Бошњака тражи да формирају национално веће двотрећинском већином, док су пре тога сви национални савети других националних мањина изабрани натполовичном већином”. Поред тога, Кацин није заборавио да помене како је то писмо натерало представнике власти у Србији да одрже састанак представника три изборне листе у петак у Београду.

Представници Бошњачке културне заједнице (БКЗ) која је на јунским изборима за националне савете освојила највише мандата (17 од 35), а чији је носилац листе био муфтија Исламске заједнице у Србији Муамер Зукорлић, почетком јула је уз помоћ двојице већника са листе Бошњачког препорода формирала Бошњачко национално вијеће. Ресорно министарство, ипак, не признаје Вијеће формирано на тај начин и сматра га нелегитимним, јер ниједна од три листе нема претходно верификоване већничке мандате.

Кацин очигледно свесно затвара очи и не жели да види које су заправо праве прилике које стоје иза формирања Бошњачког националног вијећа. Наиме, није држава Србија та која не омогућава формирање тог тела Бошњачке националне мањине, већ представници БКЗ желе да преузму примат и себе представе као једине легитимне представнике Бошњачке националне мањине. Међутим, проблем око формирања БНВ представља само врх леденог брега. Наиме, оно што је кључан проблем у Рашкој области тиче се тога да присталице Муамера Зукорлића иступају против државе Србије и њених органа, што су и потврдили недавни сукоби у Новом Пазару. Велики антагонизам који представници БКЗ осећају према држави Србији представља огроман проблем који се мора што пре решити дипломатским средствима и мудрим одлукама, које наравно морају подразумевати поштовање права националних мањина, али ово је веома тешко оствариво уколико се истовремено на државу Србију врши интензиван притисак Запада који се огледа у слању разних „специјалних изасланика“ који требају да пренесу поруку да држава не брине о правима националних мањина.

Свакако, изборна воља се мора поштовати и то је неспорно, међутим, морамо страховати да се иза неконституисања Бошњачког националног вијећа крије нешто много горе и да Кацинов долазак представља само увод и варницу која под благонаклоношћу ЕУ прети да прерасте у неки нови међунационални сукоб са несагледивим последицама. Стога, власт у Србији, уколико јој је стало до очувања Србије, не сме да дозволи овај најгрубљи вид мешања у унутрашње послове Србије који, што је искуство тако добро потврдило, представља најаву нових међунационалних сукоба. Присталице европских интеграција нам непрестано сервирају причу да будућност Србије зависи од Европске уније. Уколико је то тако, онда разне птице злослутнице попут Кацина представљају веснике не тако светле будућности. Напротив.