Турска у Србији или два побратима

„Ово је Турска!“,узвикивали су, упркос извештајима државних медија, бројни грађани Србије у Новом Пазару који су навијали за репрезентацију Турске. Србија је тај меч изгубила, што је послужило као повод за славље неколико хиљада окупљених грађана који Србију очигледно не сматрају својом домовином. Међутим, плашимо се да Србија полако губи још једну, далеко важнију утакмицу.

Прилике у Новом Пазару и Санџаку односно у Рашкој области која је насељена претежно припадницима једне од најбројнијих националних мањина у централној Србији, Бошњацима[1] постале су нарочито заоштрене након што је главни муфтија Исламске заједнице у Србији Муамер Зукорлић “устао у одбрану права потлачене заједнице Бошњака у Санџаку” у чему је наводно “Ова власт слична Милошевићевом режиму. Игнорисање Бошњака и њихових проблема је политика коју је примењивао Милошевић и тако нешто сада покушава да уради министар (вера, Богољуб) Шијаковић”[2]

Муамер Зукорлић, који стоји иза вештачки изазваних протеста студената Универзитета у Новом Пазару, као и иза недавних напада на припаднике полиције у Новом Пазару поводом изградње дечјег вртића на парцели која, наводно, припада Исламској заједници, упорно настоји да се наметне као један од кључних политичких чинилаца у Санџаку. Сасвим је јасно да је његов циљ да постане нови санџачки политички лидер, то јест да истисне Расима Љајића и Сулејманина Угљанина, чиме би се домогао толико жељеног утицаја у власти.

Проблем у Санџаку је веома сложен. Сукоб који већ годинама тиња међу припадницима бошњачко-муслиманске етничке заједнице сада се постепено прелива и на сферу међунационалних односа између Срба и Бошњака, односно Бошњака и државе Србије. А то се, треба отворено рећи, дешава, пре свега, тачније искључиво, захваљујући Муамеру Зукорлићу који све ове сукобе види као одличну прилику за самоафирмацију, а вероватно и за још неке друге ствари.

Да је Зукорлић једини подстрекач недавних сукоба потврђују и осуде које долазе од стране умерених исламских верских лидера, Мухамеда Јусуфспахића, који је након завршетка рамазанског поста поручио да су муслимани „Богу захвални што у својој домовини Србији слободно живе и своју веру ислам слободно исповедају“[3] и врховног поглавара Исламске верске заједнице Адема Зилкића који представља умерену струју. Зилкић не спори право колеги из БиХ Мустафи Церићу, који, како је рекао, претендује да буде верски лидер свих Бошњака у свету, да брине о Бошњацима у Санџаку, али он нема право да се меша у рад ИЗС која није само заједница Бошњака. "Апсолутно се слажем да треба да дођу посматрачи ЕУ у Санџак како би видели ко је реметилачки фактор, ко терорише Бошњаке у Санџаку да виде ко је конфликтан и ко је генератор свих подела и дуплих стандарда", навео је реис и додао да се не може говорити о кршењу људских права, а да Зукорлић поставља стандарде тих права. Исто је, каже, и када је реч о верским правима.[4]

Осим тога, Мухамед Јусуфспахић изјавио је како је “Санџак део Србије. Српска је део БиХ. То тако треба да остане. Муамера су посећивали, у кампањама походили, дарове доносили и односили и председници, и премијери и СПС-ов Дачић и Чедини Либерали. Заливали су коров! Бошњаци нису коров”.[5]

Да је Зукорлић примарни фактор нестабилности потврђује у свом тексту[6] и Ана Филимонова која је сјајно осликала тенденције и наступ Зукорлићевих присталица: „Са идеолошког аспекта, његова делатност одликује се агресивном религиозно-националистичком реториком и непомирљивом критиком државних власти Србије. Основу пропаганде чине тезе о томе да је “у последњих сто година власт Србије- опасност по Бошњаке”.[7]

Ово само потврђује да у сваком житу има и кукоља, међутим, велика је опасност да поменути реметилачки фактор прошири свој утицај, јер је очигледно да Зукорлић има све више присталица међу радикалнијим Бошњацима, што је и потврдило ово последње масовно навијање за Турску усред Србије. Додуше, није то први пут, али, кажу очевици да никада није било овако масовно.

На жалост, Зукорлић није једини фактор дестабилизације јер је улогу “корова”, преузео и лидер ЛДП-а Чедомир Јовановић који се, „ничим изазвано“, умешао у, веровали или не, акутну проблематику и односе унутар једне (исламске) верске заједнице – којој Јовановић, ако се не варамо, још увек не припада. Јовановић  је оптужио врховног поглавара Исламске заједнице у Србији реис ул улему Адема Зилкића да “подстиче поделе у Санџаку”, и сасвим у Зукорлићевом духу, оптужио и државу Србију да не признаје изборну вољу Бошњака. Јовановић је изјавио и да “верује да и у Исламској заједници Србије постоје људи који, за разлику од Зилкића, разумеју да је бесмислено опструирати изборну вољу већине Бошњака, избацивати вероучитеље из школа и градити обданишта, ако ће поред сваког радника стајати двојица жандарма”.[8]

Тиме што пружа отворену подршку Зукорлићу, Јовановић само подстиче даље немире који прете да потпуно дестабилизују регион Санџака и читаву Србију. Без имало претеривања, може се рећи да се Србија налази у великој опасности. Не само да погубном политиком наводних компромиса губи дипломатску битку за Косово, већ у њој поново, по добро опробаном сценарију, кључају инсценирани међунационални сукоби, које појединци попут Зукорлића желе да искористе за личну афирмацију. Међутим, највише треба да нас брине то што поједини „српски“ страначки лидери, попут Јовановића, додатно доливају уље на ватру својом, наводном, светом мисијом „демократизације“ Србије и „увођења европских вредности“ што  за последицу – а можда и циљ – имају само међунационалне сукобе и даље распарчавање Србије.