субота, 16. октобар 2021.
 Ћирилица | Latinica

Нови број

Тема: Светска економска криза и Србија (II)
Банер

Претходни бројеви

Банер

Пронађите НСПМ на

&

Нове књиге

Банер

Едиција "Политички живот"

Ђорђе Вукадиновић: Од немила до недрага

Банер
Банер
Банер

Часопис НСПМ или појединачне текстове можете купити и у електронској форми na Central and Eastern European Online Library

Банер
Банер
Почетна страна > Рубрике > Коментар дана > Зашто је Грајфов извештај о Сребреници важан - и зашто се никоме неће допасти
Коментар дана

Зашто је Грајфов извештај о Сребреници важан - и зашто се никоме неће допасти

PDF Штампа Ел. пошта
Никола Танасић   
субота, 24. јул 2021.

Прочитао сам на прескок Грајфов извештај о Сребреници, фокусирајући се на елементе и догађаје које најлошије познајем. И рећи ћу вам нешто што ми ни самом није било пријатно да признам: када се по страни остави пропагандна квалификација о „геноциду" и раздвоје погинули у борбама од стрељаних заробљеника, квалитативно се опис злочина не разликује много у односу на званични наратив о Сребреници.

Хоћу да кажем да, када се из приче о Сребреници елиминишу политичке манипулације и антисрпска пропаганда, злочин који остаје пред нама је и даље такав да се сасвим дословно леди крв у жилама. Нажалост, сам злочин мало кога занима – Бошњацима је већ дуже време битно једино да Сребреница „јесте геноцид“, а Србима да „није геноцид“.

А када би се овај извештај, који је недвосмислено благонаклон према српској страни у конфликту и српским жртвама искористио да се сними филм о повлачењу АРБиХ из Сребренице, то би било страшније за гледање од било чега што је досада приказано у недвосмислено антисрпским филмовима, укључујући и фамозну „Аиду“. И врло вероватно би било такође проглашено за антисрпски филм.

Да, извештај потврђује оно што су сви знали (укључујући и Бошњаке) – да је више од пола убијених и несталих са фамозног списка од преко 7000 (и сахрањених у Поточарима) убијено у борбама током повлачења

Очајнички пробој, немилосрдна артиљеријска ватра, међусобни сукоби, безнађе, самоубиства у страху од Срба који само што нису стигли, затим заробљавање, трпање у аутобусе, сабирање по логорима и стрељања, стрељања, стрељања... Нормалан човек то не може да разуме, а камоли оправда. Да се на филму прикаже све тачно какво је било, и како га овај извештај описује, то би било апсолутно мучно за гледање.

Да, извештај потврђује оно што су сви знали (укључујући и Бошњаке) – да је више од пола убијених и несталих са фамозног списка од преко 7000 (и сахрањених у Поточарима) убијено у борбама током повлачења. Да су спискови лажирани, да су на њих додавани људи погинули на другим местима, и у друго време. И живи људи.Али нормалан људски мозак не може да направи квалитативну разлику између вишедневног систематског убијања 7 хиљада, и 2-3 хиљаде ненаоружаних људи. То је исти процес, иста логистика, иста врста злочина, исти број саучесника. Пет-шест стрељаних, и мозак већ престаје да броји.

А основни проблем у целој овој причи је оно што сам већ рекао више пута, а то је што Рат у Босни једноставно није завршен. Престало је да се пуца, и то је отприлике то. Мир је уведен на мишиће, заснован на трулом компромису који нико интимно не прихвата, а након прекида ратних дејстава није било никаквог покушаја да се људима задовољибило какав осећај правде. Уместо правде, имали смо међународну подршку политичком реваншизму једне стране, чиме је конфликт перпетуиран, а БиХ (бар привремено) учињена „лакшом за руковање“ за стране колонијалне управитеље. С тим што више чак ни то не функционише.

Oсновни проблем у целој овој причи је оно што сам већ рекао више пута, а то је што Рат у Босни једноставно није завршен. Престало је да се пуца, и то је отприлике то

У условима незавршеног рата, не можете очекивати да Бошњаци имају имало емпатије према српским жртвама, нити да Срби имају емпатије према муслиманским жртвама. Све је статистика, све је бројање глава, и све је макијавелистичка манипулација бројкама да се оцрни непријатељ. Цели његов народ. Без изузетака.

Зато је однос и Срба, а поготово Бошњака, према Сребреници нељудски и циничан. Жртву нико не гледа као жртву, већ као оружје, као камен који се баца на противничку страну. Бошњацима који доводе у Поточаре Мила Ђукановића, активног учесника ратова '91-95., није стало до жртава. Њих занима само дневнополитичка пацка коју могу да лупе „српском непријатељу“. Нечија индивидуална одговорност за злочине је небитна, битна је само политичка осуда Републике Српске. Аркана лично би довели у Поточаре, ако би само био спреман да учествује у њиховом „геноцидном игроказу“.

Са друге стране, Срби који испод нишана у Поточарима виде само „борце АРБиХ“, виде само манипулације, фалсификате, лажирања, али не и разоружане људе који су се предали, па су стрељани на правди Бога, сами у себи негују окрутност и безосећајност. И да се разумемо, ту говорим и о самом себи. Тај рат и за мене још увек траје. А докле год рат траје, докле год се ратни циљеви и даље спроводе мирнодопском политиком (а основни ратни циљ Бошњака је укидање Републике Српске), и док међународна заједница само долива уље на ватру, неће бити ни емпатије, ни истине, ни помирења. Будимо реални.

Оно што можемо и морамо да учинимо јесте да ми Срби рашчистимо неке ствари са самима собом, како не бисмо у себи неговали окрутност, безосећајност, и нечовечност. Можда Бошњаци немају ништа паметније да раде мимо инаћења са Србима, али ми од тога одавно немамо никакве користи. Ми имамо крупније и важније проблеме да решавамо од мишљења које босански муслимани имају о нама. И тим проблемима морамо бити дорасли.

Зато дефинитивно треба да престанемо са релативизовањем, са заменом теза, скретањем пажње, политичарењем на тему Сребренице. По том питању никоме ништа нисмо дужни, утолико пре што смо Хашком трибуналу – таквом какав је – испоручили све осумњичене и документе које су тражили.Оно што ми треба да урадимо, искључиво зарад сопствене савести и духовног мира, јесте да престанемо са инаџијским ставом „и нека су их побили, заслужили су“,што многи међу нама говоре у себи. Почињени злочин оправдати нећемо, али хоћемо укаљати себе, своје чојство, и своју част у овом тренутку.

Зато је Грајфов извештај важан. Након четврт века имамо релевантан приказ догађаја за који никако не можемо да кажемо да је „антисрпски“ нити „србофобан“, који разуме шири контекст, и не занемарује српске жртве.И тај извештај за нас треба да буде повод за размишљање и преиспитивање, а не камен који ћемо бацити према Сарајеву. То значи да извештај не треба да буде повод за ритуално умањивање бројки и релативизовање злочина, већ позив да се са злочином у целини истински суочимо. Не да бисмо скупљали поене код НВО, не да бисмо се додворили Бриселу и Вашингтону (или Анкари), него да не бисмо никада више као народ били доведени у ситуацију да нам неко на такав начин каља образ и част.

Лично не верујем у помирење у БиХ, нити у будућност земље која ће постојати док странцима не досади да финансирају њен опстанак, и ни минут дуже.Да, свака нова генерација има прилику за помирење и изградњу мостова. Али рат у БиХ није готов,а нове генерације (поготово Бошњака!) стасавају наслеђујући трауме и пизме својих родитеља, одрастају задојенебескомпромисном мржњом према „непријатељу“.

У том смислу Грајфов извештај неће бити никакав повод за дијалог са Сарајевом. Њега ће читати само Срби и пријатељи Срба, док ће га Бошњаци и њихови покровитељи одбацивати као лаж, клевету, и српску пропаганду. И нека их. Једноставно не вреди трошити речи на убеђивање острашћених људи који никада неће бити спремни за било какав разговор.

Још једном, треба бити реалан: нема тог признања злочина и покајања које ће натерати Бошњаке да престану да поткопавају Републику Српску и да траже њено укидање

Све што можемо да урадимо јесте да – себе ради, и своје деце ради – себе и своју културу полако извлачимо из тог циклуса крви и освете, и да престанемо да негујемо безосећајност, апатију и нечовечност у односу према народима који нам нису пријатељи, али који ће увек остати да живе поред нас, и упућени на нас. Не приличи нам, а није ни у нашем духу.

Још једном, треба бити реалан: нема тог признања злочина и покајања које ће натерати Бошњаке да престану да поткопавају Републику Српску и да траже њено укидање. И нема тог суочавања са злочином у Сребреници које ће Србе натерати да престану да је бране. Српску смо већ одбранили и тек ћемо је бранити. Али то не значи да не треба да боримо и за нешто друго, ништа мање важно– да будемо бољи људи, и бољи народ.

А за тако нешто је неопходно да се увек гледа истини у очи. Целој истини. Имамо је у Грајфовом извештају, треба га читати.

 

Од истог аутора

Остали чланци у рубрици

Анкета

Да ли мислите да ће преузимање власти у Авганистану од стране талибана довести до преливања кризе у околне земље?
 

Република Српска: Стање и перспективе

Банер
Банер
Банер
Банер
Банер
Банер