Želite li da postanete milijarder?

Stručnjaci Svetske banke izračunali su da se na srpskom crnom – dakle, nelegalnom – tržištu godišnje "okrene" oko 12 milijardi evra. Iz čega proizilazi da je naša država zbog toga uskraćena za četiri milijarde evra svake godine. Na osnovu neplaćenog poreza i drugih dažbina.[1]

Koliko je to četiri milijarde dolara?

Mnogo. Previše, ako je reč o izgubljenim parama. Kada se taj broj podeli sa brojem stanovnika u Srbiji (oko osam miliona), dolazimo do podatka da je svaki srpski državljanin godišnje zakinut za 500 evra. Ali, realna vrednost tih para mnogo je strašnija od ove populističke kombinatorike. Koja je, da se ne lažemo, i sama po sebi zabrinjavajuća. Jer, zamislite šta bi sve država mogla da popravi, pokrene ili kupi za četiri milijarde evra godišnje! Kakvo bismo zdravstvo i prosvetu mogli da imamo kada bi crnotržišne milijarde bile upotrebljene u te svrhe.

Dobro, ni u jednoj zemlji na svetu crno tržište nije potpuno suzbijeno. Zato je neozbiljno računati šta bi Srbija mogla da uradi sa ovih četiri milijarde koje ukrade sama sebi, pošto su idealni uslovi – u kojima su sve četiri milijarde vraćene u legalne ekonomske tokove – neostvarivi. Ipak, moguće je izračunati realan gubitak. Svetska banka, naime, tvrdi da je crno tržište u Srbiji dvostruko zastupljenije nego što iznosi planetarni prosek. Kod nas ilegalno poslovanje guta 33,3 odsto ukupnog tržišta, dok je svetski prosek oko 15 odsto. Dakle, da bi se našla na svetskom proseku, Srbija bi trebalo da suzbije polovinu crnog tržišta. Tačnije, da u državne džepove unese dve milijarde dolara godišnje!

Sa tolikim parama, niko se ne bi smejao sada već čuvenim prognozama Mlađana Dinkića kako će nas svetska ekonomska kriza zaobići. Jer, da ova država svake godine ima dve milijarde evra više nego što ima, kriza bi nas zaista zaobišla.

Možda je preterana i računica koja dovodi do dve milijarde manjka. Jer, kada bi država počela odlučan obračun sa ilegalnim poslovanjem, bilo bi tu trajnih gubitaka. Bilo bi poslova koji bi se, kada bi ih država proterala sa crnog tržišta, jednostavno ugasili, pošto su neodrživi u legalnim tokovima. Ali, čak i kada sve to uzmemo u obzir, sigurno bi država Srbija, kada bi suzbila crno tržište na prosečnu meru, imala milijardu evra više nego danas. Svake godine.

Zahvaljujući ovoj računici Svetske banke, imamo retku priliku da naslutimo koliko nas košta opštenacionalna tolerancija prema korupciji i kriminalu u našim redovima. Između milijardu i dve milijarde evra godišnje. Pa puta devet godina, koliko traje zabluda. Dobijate sumu između devet i 18 milijardi evra godišnje.

Da su se vlasti – Đinđićeva, Koštuničina, Tadićeva – od petog oktobra naovamo borile sa crnom ekonomijom (i sveprisutnom korupcijom koja je generiše), umesto što su trošile nemerljive količine narodne energije, narodnih živaca i narodnih para na međusobne svađe, i različite kampanje "približavanja Evropskoj uniji“ i „izgradnje evropskog sistema vrednosti", danas bismo bili država koja ima asfaltirane puteve, železnicu u ispravnom stanju, propisno plaćene lekare i učitelje, razvijen domaći bankarski sistem... Da smo mi glasači, od petog oktobra naovamo, od naših vlastodržaca zahtevali suzbijanje korupcije i sive ekonomije, a ne „beli šengen“, danas bismo možda imali para da taj beli šengen i iskoristimo, tj. da otputujemo negde.

U tom slučaju, projekat "Srbija" verovatno bi bio isplativ. Samoodrživ. Sposoban da opstane na tržištu, pa možda čak i da se širi i napreduje. Ali, to nije bio slučaj sa Srbijom i Srbima. U "kvizu" u kojem učestvuju države i narodi, mi smo na osnovno pitanje – "Želite li da postanete milijarderi?" – odgovorili da ne želimo. Ne pitajte me zašto.