Nije lako proceniti da li svi ti dogovori predstavljaju, u političkom smislu, ustupak Beograda Prištini ili Prištine Beogradu, ali njihova realizacija mogla bi da olakša život i Srbima i Albancima sa Kosova i Metohije.

Srbi sa Kosova i Metohije su već decenijama samo reč na tom ''starom dokumentu“ i, kako stvari trenutno stoje, počev od sopstvene države Srbije pa do svih međunarodnih institucija, biće na tom dokumentu još dugo, tražeći ljudska prava.

U Rudinama se nalazi barikada sa velikim krstom koja je prohodna. Pored su postavljeni šatori i jedan poluzavršen lokal u kome je peć na drva i gde se dežurni na barikadama odmaraju. Spavaju na paletama, a tu se nalaze i klupe sa stolovima.

Sve što su do sada Srbi bili naterani da urade dobilo je smisao. Oni su samo karta na kockarskom stolu svoje države i Evropske unije i to izgleda ona sitna, najmanje vredna, sa kojom ne znate šta ćete kada vam u kockanju padne pa želite što pre da je se otresete.

„Kosovo“ nije nezavisno (u pravom smislu) kako de jure, tako ni de fakto. Može se slobodno reći da je to „Kosovo“ (kao i kosovski Albanci) imalo više autonomije i prava u okviru SFRJ i SRJ, nego sada kada je navodno „nezavisno“.

Skupština predlaže izvršnim vlastima Republike Srbije da pozovu vlasti „Kosova“ da putem direktnih pregovora sporazumno funkcionalno razgraniče srpski narod i ostale građane Republike Srbije od albanske nacionalne manjine.

Neko proturi vest da je čuo da će im Beograd ukiniti plate ako ne uklone barikade. Glasina koja udara tamo gde najviše boli. Neko se među njima zapita: da nije to izgovor za gašenje srpskih institucija?

Barikade su samo sredstvo, verovatno poslednje, a možda i očajničko, kako bi se sa „severnih administrativnih prelaza“, uklonilo osoblje tzv. kosovske države. To se u našim medijima uporno zaobilazi.