Slučaj Kosova i slučaj RS jesu različiti skoro u svakom pogledu. Bosna je (još više nego Kosovo) jedna istorijski nastala pokrajina u čija su istaknuta obeležja, sve do rata 1992-1995, spadale multietničnost i multikulturalnost.

Bivši američki predsednik će postati jedan od lobista za međunarodno priznavanje Kosovo, a njegov prvi zadatak biće da ubedi Indoneziju, koja je do sada bila jedan od ključnih zaštitnika teritorijalnog integriteta Srbije u UN.

Knjiga Karle del Ponte malko raskriva zavesu nad zakulisnim igrama oko ostvarivanja interesa, svakakvim sredstvima, pojedinih zemalja i uskih grupa ljudi.

Poziv ministra spoljnih poslova na državno jedinstvo došao je tek pošto su naši državni predstavnici pristali da se misija EULEKS rasporedi. Bez pristanka naše države njen dolazak bio bi i nelegalan i nelegitiman.

Jednoglasnom odlukom SB UN da podrži jasno definisane uslove Srbije vezane za raspoređivanje Euleksa priroda te misije je potpuno promenjena. Ovakvom odlukom SB UN potvrđena je Rezolucija 1244 kojom se garantuje suverenitet Srbije.

Trend usitnjavanja pokrenuli su sitni nacionalisti, a potpomogle Sjedinjene Države i one evropske sile koje su zaključile da je zgodno da eksploatišu i kontrolišu male feude nego da se suprotstave relativno velikoj i samosvojnoj federalnoj državi kakva je bila Jugoslavija.

Premijer «nezavisnog» Kosova, Hašim Tači poznat kao «Zmija» odavno je u narkobiznisu; poslednjih godina on je organizovao fizičku eliminaciju svojih bivših kolega iz OVK – krupnih narkokrijumčara.

Posle izgradnje vojne baze Bondstil očigledan interes SAD je bio da stvori „nadziranu“ nezavisnost Kosova, pri čemu se preko Aneksa 11 Ahtisarijevog plana ostvaruje „nadziranje“ ove teritorije od strane NATO pakta.

Odnos prema Srbiji postao je deo religiozne fundamentalističke doktrine o humanitarnoj intervenciji: prvi put se NATO direktno suprotstavio genocidnoj politici, sprečivši smrt i patnje ogromnog broja kosovskih Albanaca.

Američke i mnoge evropske diplomate vole da kažu: „Morate da prihvatite realnost da...” kao uvod u svoje argumente kojima od drugih država traže da urade ono što oni hoće i kao opravdanje za ono što njihove vlade odluče da rade – bez obzira na međunarodno pravo.