Kraj „nadgledane nezavisnosti Kosova“ i politika novih srpskih vlasti

(Svedok)

Kako se očekuje, 10. septembra u Prištini biće proglašen kraj „nadgledane nezavisnosti Kosova“ koja se odvijala od 2008. pod patronatom vodećih zemalja sveta koje su priznale samozvanu kosovsku „državu“, a 1. septembra prestale su da važe “srpske tablice“. Premda Međunarodna civilna kancelarija, koja je bila ispostava preko koje se nadzirala takozvana kosovska nezavisnost, nije tokom proteklih godina imala veći uticaj na dešavanja u pokrajini (jer se, kako ocenjuju albanski analitičari, sve odvijalo preko ambasada Vašingtona i Brisela te da za intervenciju te kancelarije nije bilo ni potrebe), ipak je služila kao simbol velike posvećenosti pojedinih zemalja projektu kosovske nezavisnosti, a bila je i odraz nastojanja da se sprovede u UN odbačeni Ahtisarijev plan. Gašenje te kancelarije od njenih finansijera svakako neće značiti njihovo manje interesovanje za dalji razvoj „nezavisnog Kosova“. Uostalom, koliko su neki i lično privrženi nezavisnosti tog dela Srbije svedoči i činjenica da su i nakon odlaska sa zvaničnih pozicija došli na Kosovo da razvijaju biznis (Kušner, Olbrajtova, Vesli Klark...).

Dok se u Prištini priprema prijem i simbolično obeležavanje kraja takozvane nadgledane nezavisnosti, oni koji politički, ali i novčano, finansiraju tu nezavisnost (direktno ili indirektno), Vašington i Brisel – ne miruju. Nemačka kancelarka Angela Merkel navodno priprema tročlani tim koji bi uskoro trebalo da doputuje u Beograd i iznese novim srpskim vlastima predlog po kojem bi Srbija definitivno morala da odustane od severa pokrajine, dok bi zauzvrat dobila određene modifikacije već modifikovanog Ahtisarijevog plana. Dakle, okreni-obrni, situacija je ista. Ako nisu mogli u UN da nametnu svoju volju, probaće to „političkim sredstvima“ u „direktnom kontaktu“.

Ukoliko je predsednik vlade ozbiljno naumio da lupi šakom o sto i sprovede u delo ono što je obećao u svom ekspozeu, ili u Njujorku, onda imamo početak vrlo zanimljivog preokreta.

Zato je pravo pitanje šta može da se očekuje od nove vlasti u Srbiji i konkretno od novog predsednika vlade, koji za razliku od prethodnog, ima mnogo veći politički autoritet i javno pokazuje veću spremnost da preuzme odgovosnor na sebe.

“Želim da jasno stavim do znanja da Srbija neće nikad i ni pod kojim uslovima, implicitno ili eksplicitno, priznati nezavisnost koju su jednostrano proglasili organi etničkih Albanaca na Kosovu, jer ona nije rezultat uzajamne saglasnost. Naša država će zauvek biti jedinstvena po ovom ključnom pitanju. Nameravamo da i dalje branimo naš ustavni poredak koristeći sva miroljubiva sredstva koja stoje na raspolaganju jednoj demokratskoj državi, članici Ujedinjenih nacija. Verujem da nijedna od ovde prisutnih država ne bi postupila drugačije da je na našem mestu.”

Ovo je bila poruka srpskog premijera Ivice Dačića, upućena na sednici Saveta bezbednosti 21. avgusta. Više nego jasno podvučena je crta ispod svih nagađanja “Velikih” sa zapadne hemisfere na temu: u kom pravcu će ići novoizabrana srpska Vlada.

Dačić je u svom nastupu u Njujorku stavio do znanja da će Srbija braniti svoj ustavni poredak. I, gle čuda! Kao opareni brže-bolje službenici centrala Brisela i Vašingtona podigli su uzbunu: samo tri dana posle sednice Saveta bezbednosti, tačnije 24. avgusta, novoimenovani ambasador SAD na Kosovu, Trejsi DŽejkobson, rekla je da Srbija treba da prihvati realnost nezavisnog Kosova i Metohije.

 

Pitanje je, hoće li Dačić imati snage da se nosi sa svim podelama unutar Vlade na liniji Brisel – Vašington – Moskva, i da li će uspeti u svom naumu da od Srbije napravi ozbiljnu državu koja je namerila da brani svoj ustavni poredak?

 

I to nije sve.

Evropska prestonica – Brisel, prizvala je predsednika vlade Srbije na raport 4. i 5. septembra i to na temu (zamislite) – Kosovo. Dačić će Van Rompeju, predsedniku Evropskog saveta, Eštonovoj, koja je nadležna za spoljnu politiku i bezbednost, komesarima Fileu i Malstromu, i predsedniku Evropskog parlamenta, Martinu Šulcu, morati (bar prema pisanju “upućenih medija”) da odgovara na pitanja: kada će i u kojoj formi doći do nastavka dijaloga Beograda i Prištine, na koje teme i uz čije prisustvo.

U međuvremenu, Srbijom, ili makar onim što je od Srbije (pre)ostalo, defiluju emisari iz tako velike i daleke nam Evrope, podsećajući sve svoje pulene da je vreme za... Ovaj prostor iza tri tačke, popunite po slobodnoj volji.

Jedno je sigurno: makar, sudeći po histeriji kojekakvih i koječijih stranih službenika – crno nam se piše. Ali, pod uslovom da i ova vlast nastavi kontinuitet s prethodnom u pravljenju trulih kompromisa i odabiru najgorih opcija, i to pod pritiskom! Ukoliko je predsednik vlade ozbiljno naumio da lupi šakom o sto i sprovede u delo ono što je obećao u svom ekspozeu, ili u Njujorku, onda imamo početak vrlo zanimljivog preokreta.

Da pretpostavimo sledeće: u postizbornoj Srbiji, dok se javnost bavila dimnim bombama koje su joj slale centrale stranaka, nezvanično, karte za stolom velikih ozbiljno su se mešale. Poslednja ruka u deobi najjačih karata, odlučila je (ne)očekivanu kompoziciju vlasti koja sada trči svoj prvi krug. Demokrate su ispale iz igre, zamenili su ih naprednjaci. Odluku u tome, makar, pred domaćom javnosti, doneo je lider socijalista i sadašnji srpski premijer Ivica Dačić. Šta je uticalo na ovo poslednje mešanje karata sada možemo da pretpostavimo, sudeći po histeriji zapadnih administracija ali i u sve većoj odlučnosti Rusije da sa obe noge stane na srpsko tlo.

Pitanje je hoće li Dačić imati snage da se nosi sa svim podelama unutar Vlade na liniji Brisel – Vašington – Moskva, i da li će uspeti u svom naumu da od Srbije napravi ozbiljnu državu koja je namerila da brani svoj ustavni poredak?

Kako će, recimo, da se nosi sa onima koji kažu: Da Rusiji, ali Brisel je prioritet?!

Ili onima koji mu prete novim izborima ukoliko ne isprati nove (ali matematički kalkulisane) lokalne izbore?

Ili je sve ovo još jedna u nizu viđenih farsi iz političkih kuhinja lokalnih vlastodržaca?!

 

Ono što je ostalo najnejasnije jeste: zašto uz Dačića, koji je ovaj put izrekao ono u šta bi sve trebalo da verujemo i ka čemu da idemo, nisu stali svi, kao jedan, ministri nove srpske Vlade? Ili, mi to slutimo da postoje dve ili tri paralelne vlade...

 

Videćemo!

I to uskoro.

Sasvim je sigurno da obračun sa korupcijom i kriminalom mora da se desi, ali gde će biti podvučena crta? Ukoliko bi se išlo po pravu i pravdi – sumnjamo da bi Srbija zadržala postojeću političku ikonografiju. Međutim, pošto znamo da ni pravo ni pravda ne stanuju više ovde... koji će kriterijumi za odstrel ovaj put da služe? I kome? A ova dilema može da se prevede i na drugi način: koliko će to sve uticati na naš svakodnevni život, u zemlji bez granica i institucija, sa sve većom bedom i sve manjom verom u bolje sutra?

Recimo da smo očekivali da će evro da bude stabilniji, makar pred kraj meseca kada se građanima (ionako prezaduženim) skidaju rate kredita. Kad ono, avaj-sve po starom. Takođe smo očekivali da će se desiti onoliko najavljivana departizacija, kad ono sve isto: javni i državni sektor podeljeni na partijske feude. Nadali smo se da će krenuti s privrednim oporavkom, da će doći velike kompanije, pljuštaće investicije na sve strane (barme su tako svi pričali u kampanji) – kad ono, Srbiju pored svega pogodi nezapamćena suša!? Još gore, ono što sušni period nije dovršio, zapečatili su požari.

I tako redom.

Dakle, umesto da Evropa (onako, solidarno kako to ume da bude makar deklarativno) pripomogne, i da neku paricu bedi i sirotinji a to je 90 odsto populacije Srbije, odlučila je da presavije ruku predsedniku srpske Vlade, jer se drznuo da brani ustavni poredak zemlje!

I to gde?

Na Kosovu i Metohiji!

Kao da nije reč o delu srpske teritorije i kao da mu nije posao to da radi i objašnjava!?

I to kome?

I nama, ali i civilizovanoj Evropi koja se toliko diči pravnom tradicijom, demokratskom kulturom i nama tako često drži vrlo oštro lekcije: čas nas izoluje, nametne nam sukobe, izveze nam revolucije, namesti nam izbore, malo nas bombarduje i konačno, najčešće udara po ušima.

Da li će Dačić u Briselu, ali i u danima koji slede a u kojima će očito biti intenzivnih priča oko Kosova, jasno ponoviti ono što je jasno rekao u Savetu bezbednosti i, pritom, staviti do znanja da će to i da uradi – ostaje da se vidi.

Međutim, možda je pravo pitanje: šta sprečava „vlasne“ da preokrenu istorijski sled događaja, promene strateške partnere u rđavom poslu i prihvate se, priznajemo, teškog i krvavog posla uređenja lepe nam Srbije, uz pomoć onih koji nas nisu bombardovali i koji nisu priznali nezavisnost Kosova i Metohije, koji nam gase požare po Srbiji i pune budžet (da li preko plaćanja PDV jer su u naftnom poslu ili, kroz direktnu finansijsku pomoć)?

Ukoliko im je na pameti interes naroda, onda baš ništa ne može da predstavlja prepreku.

 

Nemačka kancelarka Angela Merkel navodno priprema tročlani tim koji bi uskoro trebalo da doputuje u Beograd i iznese novim srpskim vlastima predlog po kojem bi Srbija definitivno morala da odustane od severa pokrajine, dok bi zauzvrat dobila određene modifikacije već modifikovanog Ahtisarijevog plana. Dakle, okreni-obrni, situacija je ista. Ako nisu mogli u UN da nametnu svoju volju, probaće to „političkim sredstvima“ u „direktnom kontaktu“.

 

Ukoliko su im na pameti interesi nekih drugih naroda, onda je razumljivo što im Srbija nije u srcu. Kako god bilo (a pokazaće se da će biti kako mora(!) zbog toga što svaki korak ostavlja nekakav trag) ono što je ostalo najnejasnije jeste: zašto uz Dačića, koji je ovaj put izrekao ono u šta bi sve trebalo da verujemo i ka čemu da idemo, nisu stali svi, kao jedan, ministri nove srpske Vlade?

Ili, mi to slutimo da postoje dve ili tri paralelne vlade...

Odgovor na ovo, i prethodna (priznajemo, više retorička pitanja) pojaviće se tamo gde se svaki put u našoj, ne tako kratkoj istoriji prelamala sudbina – na pitanju Kosova i Metohije. To je upravo ona čistina gde se svaki blatnjavi otisak dobro utisne.

Tako će biti i ovaj put.

Pa, ko preživi....

Septembar će biti ne samo mesec proglašenja kraja nadgledane nezavisnosti takozvanog Kosova, već i mesec putovanja najviših srpskih zvaničnika u Brisel povodom nastavka famoznih pregovora Beograda i Prištine.

Sve počinje odlaskom Ivice Dačića 4. septembra. Da li će na kraju cele balade epilog biti rukovanje Dačića i Tačija, ili Nikolića i Jahjage i gde će nas sve to odvesti, ostaje da vidimo...

Prva izjava novog ambasadora SAD u Prištini: Srbija treba da prihvati nezavisno Kosovo

PRIŠTINA, 24. avgusta 2012. (Beta) - Nova ambasadorka Sjedinjenih Američkih Država na Kosovu Trejsi DŽejkobson izjavila je danas da Srbija treba da prihvati realnost nezavisnog Kosova i izrazila zadovoljstvo što su Kosovo i Srbija spremni da se ozbiljno angažuju u dijalogu.

Američka ambasadorka je za Radio telelviziju Kosova rekla da dijalog "dve zemlje", ako se u njega ulazi sa dobrim namerama, može da donese normalizaciju odnosa što je značajno za regionalnu stabilnost, jačanje napretka koji je do sada postignut i značajan je za postavljanje osnova za ekonomski razvoj i put ka EU.

Rekla je da je takođe značajno da se ostvare sporazumi koji su ranije postignuti u Briselu.

Govoreći o severu Kosova gde su Srbi većina i gde ne funkcionišu institucije Kosova, ona je rekla da "pravo rešenje treba da obuhvati i predlog Martija Ahtisarija o rešenju statusa Kosova, koji garantuje prava Srba na Kosovu, uključujući i pravo na mesta u Skupštini, pravo obrazovanja na maternjem jeziku prema planovima i programima Srbije, pravo da učestvuju u izboru policije".

Dakle, stav SAD je jasan. U Njujorku, nakon govora Ivice Dačića, činilo se da je i naš – srpski stav jasan. Da li je to zaista tako, videćemo u narednim mesecima.

Reakcije Albanaca na istup Ivice Dačića: Crnogorski kralj Nikola im kriv za sadašnju politiku Srbije?!

Kosovski analitičari ističu "da se Srbija nimalo nije promenila još od vremena kralja Nikole već se, po mišljenju analitičara, sama proglasila za zaklete neprijatelje Albanaca i države Kosovo". Ne objašnjavaju, međutim, zašto kao poređenje koriste crnogorskog, a ne nekog srpskog kralja?!

Prištinsku opoziciju razgnevio nastup srpskog premijera Ivice Dačića pred Savetom bezbednosti Ujedinjenih nacija. Srbija se nimalo nije promenila još od vremena kralja Nikole već se, kako tvrde, "sama proglasila za zaklete neprijatelje Albanaca".

 

Dačić je u svom nastupu u Njujorku stavio do znanja da će Srbija braniti svoj ustavni poredak. I, gle čuda! Kao opareni brže-bolje službenici centrala Brisela i Vašingtona podigli su uzbunu: samo tri dana posle sednice Saveta bezbednosti, tačnije 24. avgusta, novoimenovani ambasador SAD na Kosovu, Trejsi DŽejkobson, rekla je da Srbija treba da prihvati realnost nezavisnog Kosova i Metohije.

 

Zvaničnici opozicionih partija kosovskih Albanaca smatraju da Srbija još od vremena kraljevstva nije promenila svoju politiku prema Kosovu i da je premijer Ivica Dačić obraćanjem u Savetu bezbednosti Ujedinjenih nacija o istorijskom dogovoru Srba i Albanaca "zapečatio neulaženje u dijalog", prenosi list Zeri.

"Izjava Ivice Dačića da Srbija i Kosovo treba da povedu istorijske pregovore o statusu Kosova smatra se osnovnim razlogom za suprotstavljanje novim političkim pregovorima sa Srbijom. Dačić je pred Savetom bezbednosti pokazao da Srbija želi pregovore o statusu, a ne o drugim pitanjima", ocenjuju predstavnici opozicije i analitičari u Prištini.

Kosovski analitičari ističu "da se Srbija nimalo nije promenila još od vremena kralja Nikole već se, po mišljenju analitičara, sama proglasila za zaklete neprijatelje Albanaca i države Kosovo". Ne objašnjavaju, međutim, zašto kao poređenje koriste crnogorskog, a ne nekog srpskog kralja?!

Generalni sekretar Demokratskog saveza Kosova Ismet Bećiri kaže da ne želi da komentariše Dačićeve izjave, jer od njega "ne očekuje ništa povoljno i dobro".

"To je isti onaj Dačić koji sledi Miloševićevu politiku i koji je ostao u njegovom vremenu. Ovo bi pitanje trebalo postaviti Hašimu Tačiju, jer on insistira na pregovorima sa Srbijom", rekao je Bećiri.

U svakom slučaju, rekao je, za DSK i za Kosovo je jasno da je suverenitet, integritet i nezavisnost Kosova zaključeno pitanje.

"Zbog toga smo i rekli da ne vidimo nikakvu hitnost niti razlog za taj politički dijalog. O čemu politički pregovori? Takva logika ne vodi nigde. To je logika daljeg zaoštravanja odnosa a zašto ne i ratnohuškačka logika koja apsolutno ne vodi napred. Ovo je vekovima zaostala logika", rekao je Bećiri.

Redžep Seljimi iz Pokreta "Samoopredeljenje" rekao je da je Dačić manifestovao interes Srbije da nastavi pregovore sa Srbijom.

"Mi znamo da Srbija još uvek ima u svom Ustavu Kosovo kao deo nje i logika Srbije prema Kosovu je uvek ista, od Miloševića, Tadića, Dačića i drugih", rekao je Seljimi.

Analitičar Halil Matoši kaže da se Srbija pretvarala da se na Kosovu ništa nije dogodilo, ali je Kosovo proglasilo nezavisnost, i to je potvrdio Međunarodni sud pravde, tako da nema razloga da se sa bilo kim razgovara o političkom statusu Kosova.