Obraćanje Savetu bezbednosti 23. marta 2009.

 Gospodine predsedavajući,

Vaše ekselencije,

Dame i gospodo,

Zahvaljujem vam što ste sazvali novu sednicu Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija kako bismo još jednom razmotrili situaciju na Kosovu i Metohiji. Drago mi je što je prisutan specijalni predstavnik Generalnog sekretara Lamberto Zanijer sa kojim smo nedavno imali sastanak u Beogradu.

Sutra je desetogodišnjica od NATO bombardovanja moje zemlje i zato želim da se osvrnem na taj tragični događaj koji je započeo 24. marta 1999. godine, kada je bez odluke ovog tela Srbija bombardovana punih 78 dana. Tokom tri meseca svakodnevnog bombardovanja gradova i sela poginulo je 2500 civila, među njima bilo je 89 dece, dok je ranjeno 12500 ljudi. Brojke stradalih ne obuhvataju preminule od leukemije i drugih malignih oboljenja izazvanih zakasnelim dejstvom bombi sa osiromašenim uranijumom.

U 2300 vazdušnih udara širom zemlje srušeno je 148 stambenih objekata, 62 mosta, oštećeno 300 škola, bolnica i državnih institucija, kao i 176 spomenika kulture. Uništena je trećina elektronskih kapaciteta zemlje, bombardovane dve rafinerije nafte sa teškim ekološkim posledicama.

Prema nalazima ekonomskih stručnjaka direktna šteta od bombardovanja iznosila je oko 30 milijardi dolara. Indirektna je i mnogo veća. Kolektivno smo bili optuženi i bombardovani, kako se tada navodilo, zbog proterivanja 800.000 Albanaca sa Kosova i Metohije. Međutim, na kraju tog tragičnog rata koji je proizveo strašne žrtve među svim narodima, uspostavljanjem međunarodne uprave jedino je više od 200 000 Srba napustilo Kosovo. U izveštaju Generalnog sekretara UN Ban Ki Muna navodi se da oni ni danas, deset godina kasnije, ne mogu da se vrate u svoje domove.

Hteo bih da ukažem na još jednu nelogičnost. Srbi su pre deset godina kažnjeni bombama, a kosovski Albanci deset godina kasnije, uprkos proterivanju Srba i paljenju njihovih kuća i crkava, bivaju nagrađeni time što je više od 50 zemalja priznalo nelegalnu nezavisnost naše južne pokrajine.

Kao što pouka tragične vojne kampanje iz 1999. za Srbiju jeste da nikada više ne sme doći u situaciju da njeni građani budu kažnjavani i ubijani, isto tako za svet pouka mora biti da ceh pogrešne politike nikada ne smeju životima plaćati nevini građani.

Država Srbija principijelno osuđuje svaki ratni zločin uverena da svi krivci moraju biti suočeni sa licem pravde. Naš principijelni stav je da je svaki zločinac osoba je sa imenom i prezimenom i da kolektivna krivica naroda ili države ne može postojati. Nedavna presuda Haškog tribunala konkretnim licima, četvorici bivših zvaničnika SR Jugoslavije i jednom zvaničniku Srbije, u slučaju Kosova, pokazala je da ne postoji kolektivna krivica države Srbije i njenih građana. Da li su kazne ovim osuđenima primereno visoke, moguće je raspravljati, naročito u svetlu oslobađajuće presude vođi OVK i bivšem kosovskom premijeru Ramušu Haradinaju u čijem procesu su svedoci po tvrdnji tadašnje tužiteljke Haškog tribunala Karle del Ponte čak i fizički likvidirani, ali jedno je sigurno - za konkretne zločine kažnjene su konkretne osobe i time je još jednom skinuta anatema sa čitavog jednog naroda.

Upravo zbog toga Srbija ostaje privržena punoj saradnji s Tribunalom u Hagu i učiniće sve da liši slobode i preda sudu dvojicu osumnjičenih, Ratka Mladića i Gorana Hadžića.

Dame i gospodo,

Srbija je danas, 9. godina od Miloševićevog pada evropska demokratija koja nikoga ne ugrožava. Za Srbiju je članstvo u Evropskoj uniji najvažniji strateški cilj. Uz takav pristup moja zemlja je jedan od ključnih faktora stabilnosti u regionu i nastaviće da se rukovodi politikom rešavanja problema isključivo dijalogom, mirnim putem bez upotrebe sile.

Pokušaj secesije naše pokrajine Kosova i Metohije koji se dogodio 17. februara 2008. godine, devet godina nakon bombardovanja Srbije, smatramo direktnim kršenjem Povelje Ujedinjenih nacija, Helsinškog završnog akta i Rezolucije Saveta bezbednosti 1244 iz 1999. godine.

Jednostrano nelegalno proglašenje nezavisnosti Kosova od strane privremenih institucija u Prištini predstavlja pokušaj rasparčavanja države članice Ujedinjenih nacija, protiv njene volje i bez saglasnosti Saveta bezbednosti. Nažalost, ovo je podržano od strane jednog broja zemalja, pre svega zato što je postojala stalna pretnja nasiljem ukoliko se zahtevima za secesijom ne izađe u susret.

Dakle, na Kosovu za Srbe ni danas nema bezbednosti, nema slobode kretanja, nema pravde, nema struje, vode, niti poštovanja osnovnih civilizacijskih normi. Zato želim da naglasim da ne mogu da se složim sa optimističkim procenama iz Izveštaja Generalnog sekretara jer te tvrdnje demantuje realno stanje na terenu.

Nasilje nad Srbima iz kosovskog sela Šilova koji su u zimskom periodu danima bili bez struje jer su dovedeni u situaciju da plaćajući račune takozvanoj Republici Kosovo, indirektno priznaju ovu nelegalnu tvorevinu, još jedan je dokaz o širini pritisaka koji trpe kosovski Srbi, najugroženija etnička skupina u današnjoj Evropi.

U martovskom nasilju 2004. Godine skoro 50 000 albanskih ekstremista ubilo 19 ljudi, ranilo 950, a više od četiri hiljade Srba proteralo iz svojih domova. Tada je uništeno 900 kuća, spaljeno i minirano 35 hrišćanskih crkava i manastira, među kojima su i spomenici kulture od neprocenjive vrednosti za svetsku kulturnu baštinu iz 14. i 16. veka.

Pet godina kasnije, zbog organizovanog paljenja naših crkava ni jedan krivac nije u zatvoru. Zato sam pozvao predstavnike UNMIK-a i EULEKS-a da obezbede da pravda bude dostupna svakom stanovniku Kosova i Metohije, bez obzira na etničku ili versku pripadnost. Svaki zločin mora biti istražen i procesuiran, a zločinci se moraju naći pred pravednim i nepristrasnim sudom.

Od misija Ujedinjenih nacija i EU očekujemo da uspostave vladavinu prava i obezbede miran život u pokrajini, umesto da počinioce zločina puštaju na slobodu.

Dame i gospodo,

Navešću vam napade na Srbe koji su se na Kosovu dogodili samo u proteklih mesec dana.

Dve kuće srpskih povratnika izgorele su u selu Drsnik kod Kline 14. marta, a istog dana pucano je na kuću Dragoljuba Budževića u selu Ljug kod Istoka. Budžević se pre tri godine vratio u svoje selo zajedno sa još 45 Srba, pre toga bili su raseljeni u drugim delovima Srbije. Potom, 14 lica povređeno je u Šilovu od strane kosovske policije prilikom mirnog protesta zbog isključenja struje.

Dame i gospodo,

Vaše ekselencije,

Svima je danas jasno da na Kosovu, 13 meseci posle nelegalno jednostrano proglašene nezavisnosti, nema države.

Zaštita ljudskih prava je nedovoljna, o čemu očigledno svedoči minimalni broj Srba i drugih raseljenih koji su se vratili na Kosovo.

Srbija, kao i brojne zemlje Evropske unije, ima izuzetnih problema zbog aktivnosti albanske mafije na Kosovu koja se bavi švercom narkotika, kao i trgovinom ljudima i oružjem.

Mi želimo da se obezbedi normalan život u pokrajini, želimo mir i bezbednost svih građana na Kosovu. Siguran sam da i Srbi i Albanci mogu, bez straha i nasilja, da žive jedni pored drugih i jedni sa drugima. Zato predstavnici UN-a i EULEX-a moraju da ispune svoj mandat u potpunosti.

Na ovom mestu želim da naglasim da je od izuzetne važnosti za stabilnost da UNMIK i EULEX obezbede kretanje demokratski izabranim zvaničnicima Republike Srbije na celokupnom prostoru Kosova. Oni ne smeju biti zaustavljani na administrativnoj liniji od strane prištinskih vlasti jer to duboko uznemirava srpsko stanovništvo pokrajine.

Vaše ekselencije,

Kosovski slučaj, kao što je poznato, nalazi se danas pred Međunarodnim sudom pravde, dakle na pravnom terenu. Najviši sudski organ Ujedinjenih nacija, Međunarodni sud pravde, daće odgovor na pitanje: “Da li je jednostrano proglašenje nezavisnosti od strane privremenih institucija samouprave Kosova u saglasnosti sa međunarodnim pravom?”.

Smatram da sve članice UN treba da poštuju činjenicu da Međunarodni sud pravde odlučuje o ovom pitanju i niko ne bi smeo svojim postupcima da prejudicira ishod odluke. Stoga nikako ne bi trebalo ohrabrivati nova priznanja tzv. nezavisnog Kosova. Pozivam sve države članice UN koje se do sada nisu opredelile za priznanje nezavisnosti, da nastave da budu uzdržane dok Međunarodni sud pravde ne obavi svoj posao.

Srbija se zalaže za nove pregovore jer jedino oni mogu obezbediti pravedno, kompromisno i obostrano prihvatljivo rešenje. Srbija nikada neće priznati nezavisnost Kosova ni posredno, ni neposredno i nastaviće sa diplomatskom, pravnom i mirnom odbranom svog integriteta.

Mi smo uvereni da će odluka Međunarodnog suda pravde biti od izuzetne koristi za čitavu svetsku organizaciju jer će sprečiti da Kosovo posluži kao krajnje opasan presedan u svim delovima sveta gde postoje secesionističke težnje.

Dame i gospodo,

Srbija će nastaviti da bude pouzdan partner međunarodnoj zajednici u našoj južnoj pokrajini, a uloga Evropske unije je od izuzetne važnosti u izgradnji preko potrebnog institucionalnog i socijalnog tkiva Kosova i Metohije.

Nakon činjenice da je Savet bezbednosti UN prihvatio Izveštaj Generalnog sekretara UN iz novembra 2008, u kojem je jasno navedeno da će mandat evropske misije na Kosovu i Metohiji biti u skladu sa rezolucijom 1244 SB UN, kao i da će ta misija delovati na statusno neutralan način pod okriljem Ujedinjenih nacija, naša partnerska saradnja sa EULEX-om i UNMIK-om treba da bude nastavljena radi implementacije novembarskog Izveštaja Generalnog sekretara UN, kao i njegovog plana od šest tačaka koji predviđa nastavak dijaloga sa Beogradom.

Srbija je spremna i čini ozbiljne pregovaračke napore radi pune implementacije ovog Plana. Ponudili smo konkretna rešenja za pitanja pravosuđa i zaštite naše duhovne i istorijske baštine na Kosovu. Spremni smo za nastavak razgovora na svim nivoima sa predstavnicima UN uz podršku EULEX-a, u cilju implementacije Plana od šest tačaka pod okriljem rezolucije 1244 i u skladu sa međunarodnim pravom.

Ključni uslov za naše prihvatanje rekonfiguracije međunarodnog prisustva oduvek je bio jasno preuzimanje obaveze od strane Evropske unije, potvrđene od strane Saveta bezbednosti, da će biti statusno neutralna i da će u potpunosti delovati pod okriljem Ujedinjenih nacija, u skladu sa Rezolucijom 1244.

Dame i gospodo,

Drago mi je što su ovi razumni zahtevi ispunjeni. Precizno formulisan tekst izveštaja Generalnog sekretara usvojen u Savetu bezbednosti novembra 2008, a potvrđen i najnovijim izveštajem, definiše statusnu neutralnost EULEX-ovog angažmana, što je garancija da nijedan deo mandata te misije ne može biti zasnovan na Ahtisarijevom planu za kosovsku nezavisnost, jer taj plan Republika Srbija je odbila, a Savet bezbednosti UN nikada ga nije odobrio.

Ipak, vrlo je značajno da će do primene Plana o šest tačaka – kao i do punog raspoređivanja EULEX-a, uprkos prisutnim problemima doći. I da će se to odvijati u dogovoru sa svim relevantnim činiocima, među kojima je pre svih - Republika Srbija.

Pozivam prištinske vlasti da se ne suprotstavljaju volji međunarodne zajednice niti obavezujućoj rešenosti Saveta bezbednosti UN. Republika Srbija je spremna da u potpunosti sarađuje sa misijom EULEX na teritoriji naše pokrajine i pošto je njena misija pod okriljem Ujedinjenih nacija potvrđena, EULEX je dobrodošao na Kosovo i Metohiju.

Želim da ponovim da je za nas od izuzetnog značaja da UNMIK nastavi svoj posao, da bude u punoj meri prisutan na teritoriji Kosova, uz nesmanjeno finansiranje misije, jer bez UNMIK-a nije moguće u potpunosti ispuniti odredbe Rezolucije 1244, niti Plan od šest tačaka Ban Ki Muna. Posebno želim da istaknem UNMIK-ovu dužnost da bude u prištinskoj delegaciji na svim međunarodnim i regionalnim skupovima gde ona može da nastupa samo pod imenom UNMIK/Kosovo.

Srbija će u punoj meri sarađivati sa UNMIK-om i EULEX-om i doprinositi stabilnosti naše južne pokrajine.

Po rečima Generalnog sekretara Ban Ki Muna UNMIK treba da “nastavi da igra ključnu ulogu u održavanju mira i stabilnosti na terenu”, a Srbija će biti faktor mira i stabilnosti, partner međunarodnoj zajednici u pronalaženju održivog rešenja i zemlja koja svoju budućnost ima u Evropskoj uniji.

Hvala vam na pažnji.