Преносимо | |||
Хулигани неће управљати Србијом |
субота, 16. октобар 2010. | |
(Политика 17/18 10. 2010)
Недавно сте рекли да је Србија стабилна и безбедна. Мислите ли то и после нереда у Београду и дивљања у Ђенови? То и даље мислим, а то је и став Савета за националну безбедност. У сваком друштву има екстремиста. Парафразираћу зато Маргарет Тачер, бившу премијерку Енглеске, која је у време када су навијачи били узрок смрти десетина људи рекла да Енглеском неће управљати хулигани него да ће држава Енглеска управљати њиховим судбинама. Е па тако ће бити и у Србији. Зар није претеривање када државни секретар каже да ће одговор државе на насилничко понашање да буде језив? Има вишка емоција у тој изјави. Одговор државе биће адекватан. Безбедносне структуре нису предупредиле насиље. То значи да нису ваљано обавиле посао? Службе безбедности су чак са 95 одсто тачности предвиделе развој догађаја у недељним нередима поводом „Параде поноса”. Грађани можда не знају да је била донета одлука да полиција не користи сву силу која јој по закону стоји на располагању зато што смо у прошлости имали трагичне губитке људских живота. Могу да кажем да је полиција ризиковала своју безбедност чувајући туђе животе. Зато је деловало да су насилници активнији. Али, нема сумње да једино држава сме да се користи силом, у складу са законом. Сваки следећи покушај насилника да демолирају град, доведу у питање безбедност грађана и стабилност и функционисање државе наићи ће на адекватан одговор који ће, у случају потребе, бити интензивнији. У овом тренутку школа, медији, министарства, родитељи морају да одиграју превентивну улогу, да објасне адолесцентима да треба да се клоне учешћа у догађајима у којима се манифестују насиље и агресија. Наравно да свако има право на мирне демонстрације и изражавање сопственог става. Али, у недељу у Београду нисмо присуствовали изношењу мишљења и става, већ је то био догађај чија је сврха била огољена агресија и деструкција. Пре годину, када су навијачи Партизана убили Бриса Татона, рекли сте: „У Србији за насилничке групе, за екстремне политичке и навијачке групације, никада неће бити места”. Очигледно, има места? Нажалост, не може се један деценијски проблем који своје дубоке корене има у деведесетим решити за годину дана. Тада сам рекао да постоји линија континуитета између оних који су на зверски начин убили Бриса Татона и оних који су демонстрирали против хапшења Радована Караџића, који су палили амбасаде... оних који су раније подржали протест наоружаних припадника ЈСО у „радним униформама”, оних који су у парламенту, подржавајући ратне злочинце, позивали на насиље. Јавност, нажалост, олако заборавља чак и недавну прошлост. А ње морамо да будемо свесни како бисмо схватили да постоји континуитет зла дуг две деценије. Ова влада је показала спремност, способност и одлучност да прекине тај континуитет. Подсећам вас, пре само годину дана највећи криминални босови су се слободно шетали нашим улицама. А сада су у затворима, осуђени на дугогодишње казне. Имовина им се одузима. У затвору нису само они који су побегли преко границе. А биће и они. Ствари се, дакле, суштински мењају набоље и догађаји у Београду и Ђенови одговор су организованог криминала и насилничких група на успостављање правне државе. У анализи Стратфора се подсећа да влада Зорана Ђинђића није имала капацитет да се обрачуна с насиљем као начином живота? У тој анализи се говори о највећем проблему српског друштва, о насилништву као моделу живота, о агресији као доминантној вредности и криминалу као начину стицања енормног богатства. Од одговора на тај проблем зависи да ли ће Србија бити стабилно и просперитетно друштво. Ова влада ухапсила је Радована Караџића и одговорила на насиље које је потом уследило, за разлику од претходне владе чији је део апарата подржавао оне који су палили стране амбасаде. И сада део опозиције душебрижнички правда хулигане и тиме имплицитно подржава насиље. Зато сам пажљиво прочитао поменуту анализу која говори о капацитету власти у Србији да одговори на изазов насиља. Мој одговор је да капацитет имамо, одлучни смо и с насиљем ћемо се изборити. О капацитету говори Томислав Николић, шеф СНС-а, када о дивљању у Ђенови каже: „Немогуће је да држава није осетила тако нешто и то предупредила”. Добро је да то говори човек чија је политика током последњих двадесет година, у највећем делу, доприносила насилништву и чија је странка била главни промотер насилништва и зла. Био бих срећан када бих могао да будем уверен да је Томислав Николић формирањем нове странке променио свој карактер, а не само реторику. Извесно је да је у комуникација између надлежних институција Србије и Италије било пропуста. Не би било лоше да ми најпре утврдимо и исправимо своје слабости, пре него што почнемо да се бавимо евентуалним пропустима друге стране. Шта више изазива рушилачки бес: незапосленост, традиционална нетолерантност, идеологија, организовани криминал, политичке партије? Морамо све узети у обзир. Онај који би унапред негирао неки од наведених могућих узрока био би наиван. По мом мишљењу, доминантан узрок је опстајање идеологије насиља у делу друштва. Свака и она најразвијенија земља у Европи има екстремисте, чак се догађа да политичке партије са идеологијом мржње, насилништва и нетолеранције улазе и у њихове парламенте. Дакле, то није проблем специфичан само за нашу земљу. Али, ми морамо имати свој специфични одговор. Неки од људи који су чинили насиље у Београду и Ђенови, учествовали су и у паљењу амбасада, њих такве, организоване у екстремне навијачке групе, користи организовани криминал. И ниједног тренутка не смемо заборавити да организовани криминал користи екстремне навијачке групе за дестабилизовање државе која мафијашке шефове тера у затвор. У тој борби Србија ће без сумње победити. Да ли располажете конкретним информацијама о повезаности организованог криминала или политичких организација с насилницима? Јасно је које групације у последњих 20 година имају функционалну везу, ко се на кога ослања. Организовани криминал има конекцију с насилничким навијачким групама и екстремним политичким организацијама. Држава, која тек од мандата ове владе реформише свој правосудни систем, и која тек тиме стиче оруђе за борбу против организованог криминала, мора да поступа одређеним редом. Прво се „третирају” шефови организованог криминала, после се у правну процедуру стављају насилничке навијачке групе и политичке организације. А сви ће доћи на ред. Бивши енглески хулиган, а сада публициста каже: „Можете да ухапсите сто хулигана, доћи ће их 200. Ако хоћете да решите проблем морате да се суочите с менталитетом мржње и уверењем да је насиље део традиције”. А то је посао за председника државе, за владу, за политичку и интелектуалну елиту, за родитеље, за школе. Где себе видите у овом суочавању? Слажем се да само репресивна мера не решава проблем. Мада, увек треба имати на уму да сврха репресије није изопштавање појединца из друштва, него социјализација. Али, суштина је у реакцији читавог друштва. Од државних органа, преко школа, до медија, интелектуалаца, јавних личности, свих који имају друштвеног утицаја. Тренутак је да се сви противници насиља уједине у један ненасилни фронт који би имао превентивну, васпитну улогу у друштву. Један навијач каже италијанској агенцији: „Ми смо националисти, не признајемо независност Косова, нисмо за Србију у ЕУ. Дошли смо да покажемо наше ставове, у Србији то не можемо тамо је диктатура”? На ово питање је боље да одговорим као психолог. Човек рођењем носи добро, али и одређену количину примарне агресије. Она кроз одрастање може да поприми малигне форме. Оне особе код којих доминирају такви облици агресије, по правилу, удружују се у групе како би били јачи и моћнији. Положај у хијерархији групе одређен је искључиво снагом појединца. Такве групе често за себе измишљају и некакав квазиполитички циљ и он има улогу додатног кохезионог фактора. Па ће тај њихов „политички програм” једном бити „Косово је Србија”, други пут „Убиј педера” а трећи пут „Убиј фудбалера јер је променио клуб”. Дакле, нема ту стварног политичког циља, мењају се слогани и пароле, а једина константа је идеологија насиља и деструкције. Задржимо се на Европи. Бојите ли се да Европа престаје да буде жеља већине. Да карта која је била добитничка на претходним изборима на наредним не може да буде адут? Не бојим се. Европу код нас нико не доживљава као некакав идеалистички циљ, него као средство за остваривање бољег живота. Бољи живот је непроменљиви циљ свих друштава и људи. Нама је Европа инструмент да уредимо своје друштво, да се дисциплинујемо и будемо ефикаснији. Као што нам сад у увођењу дисциплине у трошењу буџета помаже ММФ. Као што студенту испитни рокови помажу да их положи. Да нема тога ретко који би икада дипломирао. Зар није чудно да две највеће странке, СНС и ДС, јесу за ЕУ, а да у јавности пада ентузијазам за пут у Европу? То истраживања јавног мњења не показују. А из разговора с људима широм Србије закључујем да они много практичније и реалистичније гледају на Европу од неких политичких лидера. Консензус о европској будућности Србије, о Европи као инструменту да се оствари бољи живот, јесте једно од највећих постигнућа и владе и моје лично. Није лако било превести странке које су биле декларисани противници Европе на ову страну. Питање је, наравно, да ли су све те странке и њихови лидери заиста променили уверење или су само променили реторику. Приврженост европским вредностима показује се делима. На пример, тако што ће се бранити слобода и идентитет сваког човека, без обзира на то да ли се слажемо и да ли нам се допадају његова опредељења, било да је реч о полним, политичким, верским, националним... Посматрајући понашања на нашој политичкој сцени видим да Социјалистичка партија може бити савезник у борби за европске вредности, али немам поверење када је у питању Српска напредна странка. Знате, не можете изјављивати да сте за Европу, а да при том, рецимо, упорно бежите од одговора на питање да ли сте за хапшење Ратка Младића или ћете, кад буде ухапшен, опет правити рушилачке демонстрације какве сте правили пре само две године. Ваш сусрет с Хилари Клинтон пред Палатом „Срби ја” био је изузетно срдачан. Можете ли нам рећи неки детаљ из разговора у четири ока који сте са њом водили? Могу да кажем да ми је Хилари Клинтон исказала потпуно уверење да Србија мора и може да постане чланица Европске уније и да је на састанку то изрекла чак много снажније него на конференцији за новинаре. Уз то, изразила је велико задовољство због резултата које Србија постиже у заједничкој борби против међународног криминала и тероризма.
Тек када би Косово постало чланица Уједињених нација, а Србија учествовала у том процесу могло би да се каже да је Србија признала његову независност • Није Вук Јеремић креатор стратегије наше спољне политике везане за Косово, он је учесник у њеном формирању и њен спроводилац • Мене не занима како ћемо звати тај дијалог, мене занима решење историјског конфликта Срба и Албанаца. • Почетак дијалога Београда и Приштине се не дефинише у разговорима са представницима Америке него у разговорима са Кетрин Ештон која је овлашћена од ЕУ да договара амбијент и технику разговора. • Несташица млека је највећи тренутни појавни проблем Политика” данас објављује други део интервјуа с председником Србије Борисом Тадићем. У првом наставку председник је рекао да Србијом неће владати хулигани и да ће – ако се насиље понови – одговор државе да буде интензивнији. „Јасно је које групације у последњих 20 година имају функционалну везу, ко се на кога ослања. Организовани криминал има конекцију с насилничким навијачким групама и екстремним политичким организацијама. Држава, која тек од мандата ове владе реформише свој правосудни систем и која тек тиме стиче оруђе за борбу против организованог криминала, мора да поступа одређеним редом. Прво се ’третирају’ шефови организованог криминала, после се у правну процедуру стављају насилничке навијачке групе и политичке организације. А сви ће доћи на ред”, рекао је Тадић. Изгледате као велики оптимиста када говорите о приступању Србије ЕУ. С обзиром на ставове Холандије, година коју сте помињали 2016. не делује реално? Изгледа да ни Хилари Клинтон није успела да преобрати Холанђане? Рекао сам да Србија најраније може да уђе у Европу 2015, односно 2016. године, имајући у виду искуство земаља које су постале чланице ЕУ пре нас. Има земаља које су за четири-пет година ушле у ЕУ, има их које ни за 20 година то нису постигле. Брзина превасходно зависи од нас. И добро је да то буде један од фактора мотивације. А што се тиче Холандије, рећи ћу вам да сам с њиховим премијером три пута разговарао у Њујорку. Водио сам на десетине других разговора само да би Србија отворила и та затворена врата. Сачекајте, видећете већ 25. октобра. Да ли је стварно тачно то што се чуло у разговорима Сержа Брамерца и холандских парламентараца да неки наши посланици троше на путовања више него што је буџет канцеларије тужиоца за ратне злочине Вукчевића? Демократија је најбољи друштвени поредак, али је скупа. Диктатура је, на пример, много јефтинија. Парламентарна дипломатија је скупа, али она има своју важну улогу и без ње се не може ако хоћемо да будемо нормално демократско друштво. Канцеларија тужиоца је само једна институција која се бави тражењем оптужених за ратне злочине. И ми за то трошимо прилична средства. Био бих срећан да се заврши тај процес и због уштеда које бисмо имали. Долазак Клинтонове је нека врста награде за, како каже Живорад Ковачевић, нову спољну политику Србије? Не, та посета је планирана још пре годину дана када смо се први пут срели у Њујорку. Тај сусрет је био договорен и у разговорима које смо имали потпредседник Џо Бајден и ја. Долазак Хилари Клинтон нема, дакле, непосредну везу са заједничком резолуцијом Србије и 27 земаља ЕУ. Одустајање од прве резолуције и два њена става – осуда сецесије и расправе о статусу Косова – тумачи се као потпуно нова политика. Носилац оне прве је, по тим тумачењима, Вук Јеремић, а промотер нове сте – Ви? Није Вук Јеремић креатор стратегије наше спољне политике везане за Косово, он је учесник у њеном формирању и њен спроводилац. Та се стратегија интердисциплинарно градила. У парламенту сам симболично рекао да се она прави у кабинету председника републике, јер ту смо се физички нашли сви, и председник владе, и министри, и правни стручњаци, и ту смо заједнички формулисали стратегију. То што је Јеремић својом медијском активношћу опажен као креатор спољне политике не значи да је она само у његовом домену. Што се тиче спољне политике, извесно је да ми уносимо нову динамику у њу. Било би бесмислено када бисмо се понашали као да мишљење Међународног суда не постоји. После тог мишљења у тежој смо ситуацији иако пажљиво читање тог документа открива елементе који нама иду на руку. Најважнији је да је Резолуција 1244 и даље на снази. Хилари Клинтон сам нагласио да се не слажемо око независности Косова, али смо разговарали и о томе како да чувамо и штитимо дигнитет, интегритет и интерес сваког од учесника у процесу и да постигнемо да цео Балкан постане део Европске уније. Мислим да је поверење ЕУ и САД у конструктиван став Србије повећано јер смо успели да у врло тешким околностима избегнемо конфликт с великим силама, али и да сачувамо наш интегритет и интерес. Србија није признала независност Косова. Резолуцију смо поднели са 27 земаља ЕУ међу којима је и пет које не признају независност Косова и истовремено смо отворили могућност за дијалог о суштинским питањима Срба и Албанаца. То је била жеља наше стране од самог почетка. Зато ме не занима како ћемо звати тај дијалог, мене занима решење историјског конфликта између Срба и Албанаца. Шта је одлучило да једна резолуција буде замењена другом? Да ли је одлука донета у тренутку разговора с Кетрин Ештон или пре тога? Хоћете историјат догађаја? Хоћу тренутак истине. После мишљења МСП ишли смо у наш парламент. Тада смо добили оквир за деловање. Поштовали смо највећи број мишљења које смо чули у Скупштини Србије. Одлучила је могућност да 28 европских земаља изађе са заједничким текстом. Мислим на Србију и 27 земаља Европске уније. Опозиција, оличена у ДСС-у, НС-у и СРС-у, каже да сте одустајањем од прве резолуције и пристанком да разговарате с Приштином, фактички признали независност Косова? За то су ме до сада оптужили бар једно пет или шест пута. Исто су то рекли пред последње изборе, па када смо потписивали Споразум о стабилизацији и придруживању са ЕУ, па када су паљене амбасаде, па у време Еулекса... Претпостављам, оптужиће ме још који пут, несвесни да ће тиме признати да су сваки претходни пут изговорили неистину јер логички је немогуће је да неко шест пута призна Косово. Зато на све то гледам као на убирање јефтиних дневнополитичких поена и као на једну узалудну активност, лишену сваке истине и смисла. Да се вратимо Клинтоновој. Да ли сте с њом утаначили почетак разговора Београда и Приштине? То питање се не дефинише у разговорима с представницима Америке него у разговорима с Кетрин Ештон коју је ЕУ овластила да се договара о амбијенту и техници разговора. Не треба да се ти разговори воде као раније. Не треба ту да дијалог води председник, премијер, министри, не треба мноштво међународних посредника, нема потребе за камерама и бомбастичним изјавама ко је кога надмудрио и ко је коме доскочио. Разговори ће почети, и то је био мој предлог, у доброј вери да се дође до резултата који би били од користи и Србима и Албанцима. Једино тако можемо доћи до компромиса и обострано прихватљивих решења. Почнимо разговор о животним питањима, и на експертском нивоу. Можемо, на пример, да дијалог почнемо разговором о решавању проблема несталих лица. То тишти и једну и другу страну и не видим ко би могао да има нешто против тога. Ви и даље говорите о разговорима о свим питањима, поводом Косова, а Клинтонова каже – нема разговора о статусу? У политици увек морате да имате способност да, иако се не слажете око нечега, пронађете модалитет да решавате проблеме. Упркос неслагањима, најважније је да успемо да управљамо проблемима а да не угрозимо виталне интересе. То често изгледа као немогућа мисија. Али, тако је од 5. октобра, много тога је изгледало као немогућа мисија, много тога изгледа и данас. Зато и даље морамо бити стрпљиви, мудри и хладне главе. Само ћемо тако успети упркос чињеници да смо у константној „немогућој мисији”. На главном одбору ДС-а сте рекли да је за решавање проблема Косова потребан „национални консензус или бар консензус доминантних политичких снага јер се само на тај начин могу спречити конфликти у земљи и региону, као и политичка нестабилност”. Да ли то значи да сте се о разговорима с Приштином договарали и са СНС-ом? Верујте ми, много сам радио на том консензусу претходних месеци и година. Треба нам што већа већина у скупштини за решавање питања епохе каква је тема Косово и Метохија, која је кост у грлу у српско-албанским односима већ 150 година. Колико дестабилизује владу чињеница да због решавања проблема Косова Ваша странка можда мора да посегне за сарадњом са СНС-ом. То може да отера друге странке из садашње коалиције? Косово није питање владе већ је то парламентарно питање. Дакле, то питање надилази владу, као што је надилази и питање чланства у ЕУ. Можда је баш ту разлог што сте за владу рекли да понекад делује асиметрично? Рекао сам оно што људи виде својим очима. Нажалост, понекад неки чланови владе делују у складу с парцијалним интересом својих странака, односно бирача, више него у интересу читаве владе, односно свих грађана Србије. На то се односила та примедба. Ваше речи да немате намеру да сносите одговорност за туђи нерад схваћене су као наговештај смене неких министара или реконструкције владе? О томе ћемо разговарати после скупштине Демократске странке, која ће бити одржана до краја године, и на којој ћемо разговарати како да на најбољи начин искористимо остатак мандата ове владе у циљу испуњења обећања датих на прошлим изборима. То је неопходно како бисмо и после 2112. године имали континуитет политике. Да ли овај одговор значи да мислите да није проблем што оволико дуго нема млека у продавницама? Несташица млека је, по мом мишљењу, највећи тренутни појавни проблем. Наравно да има већих суштинских проблема: дефицит буџета, недовољан извоз, мали друштвени бруто производ, мале инвестиције, низак ниво технолошког развоја... Али, несташица млека је проблем с којим се обичан човек среће свакога дана и апсолутно је недопустиво да нам се то дешава. Влада ће хитно морати да предузме одговарајуће мере јер млека мора бити довољно за сваку трпезу у Србији. Драган Бујошевић (Политика) |