Зар није дирљиво када Николић каже да не смемо одустати од европских интеграција

(Нин, 27. 12. 2012)

Борис Тадић не мисли да је фатална грешка било расписивање председничких избора нити помирење са социјалистима. Каже да се као председник Србије десетину пута руковао са Хашимом Тачијем. Признаје да му је слабост то што није смењивао страначке функционере који су били сумњичени за корупцију. Сматра да демократе нису смеле да последње реагују на хапшење Мишковића. За НИН прича како изгледа када се после осам година власт изгуби

Почасни председник Демократске странке Борис Тадић добио је и почасну „канцеларију“ у Крунској 69. У приземљу, соба од 10 метара квадратних, не личи на радни кабинет политичара. На белим неокреченим зидовима висе две мапе света, од личних ствари ту је само неколико књига, једна од њих аутобиографија Џулијана Асанжа, а у углу иза малог писаћег стола - гитара. Ова година сигурно није од оних које ће се сећати са задовољством. Изгубио је власт и у држави и у странци и у Влади. Ипак, не мисли да је одлука да распише председничке изборе била погрешна: „Шта би се десило да нисам донео ту одлуку, хајде из тог угла да посматрамо. Ја не бих учествовао на парламентарним и локалним изборима на страни ДС-а, а СНС би добиo знатно више гласова, и то су говорила сва објективна истраживања. Зар неко мисли да бих ја као председник без било каквог утицаја, као у Коштуничино време, опет носио барјак и чувао идеје Петог октобра у Влади коју би чинили Томислав Николић, Ивица Дачић, Млађан Динкић... Tо би било ван сваког смисла.

Можда би Дачић са вама правио владу?

Не би, јер му Демократска странка никада не би дозволила да постане премијер и то је била тактичка предност СНС. Дачић би ишао на сигурно и правио владу у складу са својим политичким инстинктима и амбицијама. Дакле, на овај или онај начин, владајућу већину у Србији и даље дефинишу председнички избори, које сам овај пут изгубио. Међутим оно што сматрам великом победом у последњих осам година је да смо практично принудили наше главне противнике, који су се постављали као непријатељи наших живота и барјактари зла и насиља деведесетих година, да данас говоре нашим, а не више својим језиком. Зар није дирљиво када Николић каже да никада не смемо одустати од европских интеграција, Вучић да без Европске уније не можемо економски да опстанемо, а Дачић да нам је доста пароле „Косово је Србија“ и да нам одрицање од европске будућности никада неће вратити Косово. Тачно то сам им говорио као опозицији у парламенту, а тада су сматрали да се ради о велеиздаји. И добро је да смо коначно постигли консензус око основних стратешких питања, лоше је што садашња већина ту једино одрживу политику није у стању да спроведе.

Да ли се осећате изневереним од стране Међународне заједнице сада кад видите да нова власт добија веће поене од вас, иако сте као председник завршили хапшења хашких бегунаца, ишли у Сребреницу, извињавали се?

Ни због чега нисам изневерен, нити изненађен, нити разочаран. Објаснићу вам као психолог важећи механизам: када од некога ништа добро не очекујете, а он вас нечим позитивно изненади, за тренутак почнете да га подижете у небеса. И државе се често понашају као обични људи. То је само једна страна међународне реакције, али друга је сасвим прецизна намера да се баш ова владајућа већина охрабри да на косовском питању до пролећа учини одлучујуће искораке. У политици су, знајте, ипак доминантнији принципи гвоздених интереса од пуког људског реаговања.

Ипак, чини се да Вучић и Дачић настављају управо тамо где сте ви стали. Чак се многима чини да иду брже и енергичније него што сте ви ишли.

Дакле, и Вучић и Дачић су преузели инструменте политике у којој смо ми покушавали да стабилизујемо систем у Србији свих ових година. То је била моја политичка филозофија: помирење у региону, отвореност према свету, укључење у Европску унију, тражење конструктивног решења на Косову и Метохији.

Да ли ће ићи брже, време ће показати. Рано је за коначан суд.

Ипак, вама замерају спорост и неодлучност нпр. у решавању косовског проблема оцена је да је нова власт ефикаснија.

Прво, то је нетачно. А друго, они немају опозицију која ће их спречавати у решавању тог тешког историјског питања. Ми смо имали њих који су нас ометали и говорили да смо издајници. Додуше, имају и Коштуницу који се свом снагом труди да у овом тренутку нађе образложење зашто би подржао платформу Томислава Николића, која у почетној форми нема никакве везе са његовим планом о суштинској аутономији у чијој основи је идеја о залеђеном конфликту и оптерећивање косовским проблемом будућих генерација, које би у међувремену требало и да успоставе некакав неевропски идентитет. Коштуница истовремено није и непрактичан човек и има интерес и притисак своје странке да направи било какав модалитет сарадње са напредњацима како би ДСС добио одређене концесије у локалним властима. Дакле, сведоци смо да у овој платформи данас неко пројектује своје идеје, неко жеље, а неко и интересе. Како ће та платформа изгледати на крају овог политичког процеса, тешко је предвидети. Зависи од односа снага. Није немогуће да зато падне и у заборав. Међутим, Србија ће проблем Косова морати да реши што пре. У супротном, Косово ће бити још већи проблем за Србију и њене грађане.

Како објашњавате то што сте се ви руковали са Тачијем на маргинама једног скупа тек када више нисте били председник док Дачић данас лако са њим седа и преговара?

Да појасним, ја сам се са Тачијем сретао и руковао неколико десетина пута кад смо са њим преговарали, у Бечу 2007. године. Руковао сам се и са Чекуом на аеродрому у Скопљу пред камерама. Руковао сам се и са Сејдијуом и са свим представницима косовске делегације. Моје руковање са Тачијем у Дубровнику није прво руковање, то сам чинио и као председник Републике Србије десетинама пута пре тога.

Зашто нисмо знали за то?

Не знам зашто нисте знали, а можда сте само заборавили.

Шта је била кључна грешка на унутрашњем плану?

Било је много грешака, не знам која је кључна....

Помоћи ћу вам да се сетите. Да ли је то помирење пред камерама са СПС-ом?

Било је много грешака у свему што сам чинио, али је то био апсолутно нужан потез.

Свесни да је то разочарало многе ваше гласаче?

Како да не, многе је разочарало. И моју маму је прву то разочарало. Али ја нисам био приватна личност у политици него сам обављао јавну дужност и заступам јавни интерес. Не бих се ја руковао ни са Дачићем ни са Николићем. Николић ми је претио смрћу 2008. године. На скупу у Дому синдиката је рекао - ако Борис Тадић потпише Споразум о стабилизацији и придруживању ЕУ, обесићемо га. Али мој посао није био да поштујем лична осећања него да поштујем јавни интерес. Ако сам заступао помирење у региону извињавајући се за жртве које је неко у име народа начинио другом народу, како сам могао да се понашам потпуно ван тог принципа унутар Србије. Не можемо ми да се миримо са регионом, а да се не миримо унутар себе.

Нисте морали да се љубите.

Да ја нисам изградио такве односе са Дачићем 2008. године, ви бисте имали владу Дачић-Николић-Вучић-Коштуница. Да ли ви мислите да би Србија тада добила статус кандидата, да би добила визну либерализацију? Не би. Србија се после тог помирења мењала. Моји политички противници - људи који су ми претили најстрашнијим стварима у животу, практично су преузели политику за коју сам се ја залагао. И прикључење Европској унији и трагање за одрживим решењем за Косово и Метохију. Видећемо докле ће моћи тако да наставе. Зауставили су борбу против организованог криминала. Ја знам то, бавио сам се тиме. Борбу против корупције су продубили, што уважавам. Питање је да ли ће је претворити у сталну борбу против корупције или ће је претворити у једну политичко-маркетиншку активност.

Једна од критика била је да сте имали невероватну концентрацију власти у својим рукама као председник, јер сте контролисали и државу, и странку и владу, и медије..

Да ли је то истина? Шта ви мислите?

Па фактички сте имали. Звали су ваше председништо Двор, сигурна сам да то знате.

Знам, али да ли је то истина, питам вас?

Шта ви мислите?

Наравно да није. Да ли ви знате колико је владајућа коалиција имала посланика више од просте већине? Два. Дакле, Демократска странка којој сам ја био председник имала је два посланика више од просте већине. За сваку одлуку, па и најбезначајнију, морао сам да добијем подршку. Једанаест политичких странака је вршило власт, свака од њих, повлачењем два посланика, могла је да обори владу. Дакле, за сваку одлуку сам морао да добијем подршку 11 политичких лидера. Просто је немогуће да сам могао да добијем подршку без консултација са свима њима. О каквој апсолутној власти се овде говори? То је потпуна илузија.

Били сте председник државе и није вам био мандат да то радите?

Ја сам био председник Демократске странке. По Уставу Републике Србије то је могуће. И то је била политичка пракса.

Како коментаришете оцену Венсана Дежера да се реформа правосуђа „завршила у агонији“?

Реформа правосуђа није била успешна и то је истина. Сви смо очекивали да ће то бити кључна реформа са којом ћемо се моћи подичити на крају свог четворогодишњег мандата. Али да вас подсетим какав смо ми правосудни систем пре тога имали. Имали смо међу честитима и судије који су били и у служби организованог криминала. Имали смо ситуацију да су разни сталежи били оптуживани - лекари за корупцију, судије за криминал. Није могуће живети у једној држави, гајити демократију, ако институције не постоје. И због тога је била неопходна реформа правосуђа. Али, због десетак, петнаест процената грешака, то је процена мојих европских саговорника, срушено је све добро што је учињено. И сад постоји могућност да се поново у правосудни систем врате људи који су креирали правосудну политику деведесетих година. И они који су спроводили реформу првосуђа, да будемо искрени, имали су ту храброст да први пут у историји Србије учине потезе који су на крају организоване криминалце, окореле убице ставили на вишедеценијске казне затвора. Дотад су они били слободни грађани.

Осећате ли одговорност данас када видите да су неки од функционера ДС-а у притвору, под истрагом? Да се о вашој странци говори као о странци корупционаша и лопова?

Да ли је било корупционаша и лопова у Демократској странци утврдиће суд. Имам и лични интерес да антикорупционашки процеси буду довршени и да сазнам истину о њима. Они који су данас предмет истрага, дали су ми личну заклетву да је то неистина. Ја сам уздржан човек, и остављам могућност да нико није крив док се то не докаже. Али свако ко је украо током мог мандата, пуцао ми је у леђа. Мој је лични интерес да сазнам ко ми је пуцао у леђа.

И у време док сте ви били на власти писало се о Дулићу, човек из врха странке је, међу нама, новинарима, имао надимак „десет одсто“... Зашто нисте реаговали?

Нисам имао снагу да се изборим са оним што је писало у новинама. И у ДС-у ми замерају што никог нисам сменио. Моја је мана да не могу да казним никога за кога немам конкретне доказе. То ми је велики проблем, слабост. А можда и извесна принципијелност.

Али имали сте механизме да истражите.

Увек сам подстицао све истражне институције да раде свој посао. Уосталом, подсећам вас да су садашња хапшења последица истрага које су покренуте када смо ми били на власти. У време претходне владе те истраге нису довеле до таквог нивоа доказа да је било могуће да дође до хапшења. У неким случајевима је, по истражитељима, било доказа, као у случају господина Кнежевића, али као што видимо, суд их је одбацио. Ја сам увек говорио да нико није заштићен. Па и против господина Мишковића је вршена истрага претходних година. Све што се сада дешава је последица истрага које су вршили тужилаштво и полиција у време претходне владе. Подсећам вас још једном и да су неки људи у прошлости хапшени, да се долазило до судских процеса, а онда је компромитована читава борба против корупције ослобађајућим пресудама.

Очекујете ли да ће то и сада да се деси?

Ја не знам шта ће да се деси. То је у надлежности истражних органа. Садашњи директор полиције био је директор полиције и у време ДС-а. Он је био директор полиције и у време владе Војислава Коштунице. Садашњи тужилац је именован у претходној влади. Без њихове активности до ових резултата не би дошло.

У јавности се помињу процене да би на пролеће могло доћи до нових избора. Верујете ли у то?

Није немогуће. Постоји могућност да разлика у подршци чланицама Владе буде таква да они имају различите интересе. То што ја нисам као председник Демократске странке расписао изборе кад је Демократска странка имала преко 40 одсто подршке било је врло чудно за СПС и за Г17 плус. Они су све време очекивали да ћу расписати изборе.

Да ли је Демократска странка спремна за изборе?

Није. Овог тренутка не. Али до пролећа може бити и те како спремна.

Од чега то зависи?

Од самог руководства странке. Ново руководство сада мора да припреми странку за изборе, да изоштри критичку позицију. Да има своје мишљење о свим релевантним питањима. Не може Демократска странка да ћути о хапшењу Мишковића до девет сати увече. А онда мој некадашњи шеф кабинета Миодраг Ракић први изађе са политичким ставом.

Зашто је то тако? Зашто је Демократска странка изгубила улогу актера?

То морате да питате ново руководство. То је закономерно с једне стране, а с друге стране после скупштине Демократске странке наступило је ново време. Зашто је закономерно? Зато што је странка имала више од 40 одсто подршке 2009. године, а онда је снага почела да пада, јер ниједна странка у дужем интервалу то не може да задржи, сем бруталним махинацијама или злоупотребом власти. У демократији то је скоро немогуће. Демократска странка је сад у једној силазној путањи, али доћи ће тренутак када ће из те удолине кренути у раст.

Колико ћете ви у томе бити активни као почасни председник? Сада сте и запослени у ДС.

Имам радно место у Демократској странци и на седницама Председништва доприносим својим ставом. Али свакако нећу имати ону позицију коју сам имао. Сада су легитимно право управљања добили неки други људи, који имају и обавезу и право да формулишу политику.

Како их видите у овом тренутку, да ли разговарате са Ђиласом, да ли га саветујете?

У овом тренутку било би неукусно када бих ја новог председника странке саветовао. Он мора да има једно време да дефинише свој политички пут. Кад то прође, ја ћу увек бити вољан да му помогнем. Прва седница Главног одбора након изборне скупштине ДС-а показала је различите политичке ставове, зависно од регије одакле долазе. Из Војводине смо чули да би ДС требало да заступа идеју ојачане аутономије. Чули смо и став господина Петровића о новој политичкој организацији Србије, са централном Србијом као трећом интегралном јединицом која би имала судску, законодавну и извршну власт. Има неколико политичких идеја и видећемо како ће се странка стабилизовати у будућности.

Када ћемо видети Демократску странку као активну опозицију?

То морате сад да питате новог председника. Било би врло некоректно да ја то сада тумачим.

Шта је ваша политичка будућност?

Свакако могу да радим у интересу Србије у одређеним међународним институцијама. Нема много председника у свету који су били осам или девет година на власти, који имају 54, 55 година, нема много председника држава који су радили у овако комплексном политичком простору. Ових дана сам разговарао са мојим европским колегама, са генералним секретаром Уједињених нација, и мислим да могу да допринесем и кредибилитету Србије у сарадњи са тим институцијама. С друге стране, имам практична знања у домену борбе против организованог криминала, безбедности.

Постоји ли неко конкретно место на које ћете се кадидовати?

Било би неосновано у овом тренутку говорити о томе. С друге стране, ја нећу да напустим политику у Србији. Желим да помогнем Ђиласу, Ракићу, Бојану Пајтићу... Уверен сам да је ДС институција без које Србија не може напред. Странке које сада воде политику немају висок потенцијал. То је још један од разлога што мислим да ће се избори десити. Јер те странке могу да помпезно наставе преговоре о Косову, направе неколико значајних корака као што је сусрет са Тачијем, или борба против корупције, али немају ту стручну структуру, људски потенцијал који би могао тај процес довести до краја. То ће се врло брзо наћи на ивици водопада, што ће их водити према изборима. Дакле, не може се политика водити само на популарности, политика мора да буде одржива. И због тога верујем у нове изборе и верујем да се Демократска странка врло брзо враћа на своју, да не кажем само заслужену позицију, него на позицију којој у овом друштву припада.

Како изгледа када сте осам година на власти, а онда ту власт изгубите? Како се осећате?

Одлично, јако добро. Фали ми још само мало да се осећам потпуно слободно. Не знам да ли ви то можете да замислите. Ја сам провео десет година слушајући бат туђих корака иза себе. Никада нисам ушао нигде а да неко пре мене ту није ушао. Никада нисам био у једној просторији сам, а човек има елементарну потребу и за самоћом. Поновићу речи једног другог председника, Била Клинтона, с којим сам недавно разговарао. Он каже: „Бивши председник, то је контроверзно осећање, фантастично, што први пут осећаш трагове слободе после толико година. С друге стране, катастрофално је што знаш како би требало да се ради, а онај ко не зна сад је на власти.“

Коју врсту одговорности осећате после свега? Како мерите успехе и неуспехе?

Имам осећај одговорности за све лоше ствари које су учињене али било је и много добрих ствари које сам учинио, великих ствари. Дакле не одустајем од тога да би политика помирења за Србију била велика ствар, ми смо данас једно политички мирније друштво, а пре осам година били смо на ивици грађанских сукоба. С друге стране, измирили смо се са регионом и надам се да ће моји наследници наставити ту политику. Време дефинише да ли је неко нешто постигао или не. У спољнополитичком смислу ми смо променили имиџ Србије у свету, добили смо визну либерализацију, Србија је постала председавајући ОЕБС-а, што је било незамисливо неколико година раније.

А на личном плану? Изгубили сте власт…

Овај период кроз који сам ја пролазио имао је елементе кризе, имао сам прилике да видим људе у свој њиховој пуноћи. С друге стране, мени је било интелектуално занимљиво да оно што сам читао у књигама као студент, видим и на личном случају. Ко ће први да ме нападне? Ко ће да буде први који ће да ме оптужи за нешто, а на сваки мој предлог или одлуку је у последњих 10 година аплаудирао?

Претпостављам да сте разочарани.

Ма не, нико ме није разочарао.

Сад нисте искрени.

Искрен сам. Не кажем да ме нико није повредио. Повредили су ме многи, али то траје неколико дана, ако сте зрео и јак човек. Са Миодрагом Ракићем сам остао у најбољим људским и политичким односима, са Небојшом Крстићем сам такође остао у добрим односима. Од неких људи сам се јако удаљио, а са некима изградио врло коректне односе. На пример Ђилас и ја редефинисали смо своје односе. Ми смо врло различити - он је потпуно друга врста човека, али има пуно право на легитимно политичко постојање. Рецимо, Вук Јеремић већ дуго не води спољну политику коју сам ја заступао. Али боже мој, идемо даље.

Како се осећате кад чујете Весну Пешић која каже да је ова влада боља од претходне?

Весна Пешић је рекла и да сам ја Ал Капоне. Тог тренутка када је то рекла она је престала да буде релевантна за мене. А опет, Весну Пешић знам деценијама, са њом сам био у затвору осамдесетих... Људски, не замерам јој, али са становишта интелектуалне честитости за мене њене реченице немају релевантност.

Весна Пешић није једина која вас критикује.

То је њихово демократско право.

То је критика људи који су вас подржавали.

Зашто мислите да су ме подржавали?

Гласали су за вас као председника.

И то је велико питање. Многи су рекли да јесу, сећам се многих који су говорили да су гласали за мене и да зато имају право да одлучују шта се догађа у ДС, а гласали су за ЛДП. Просто, то није интелектуално коректно. С друге стране, ја никада нисам осећао упориште у тој врсти интелектуалаца, које такође уважавам и поштујем. Имате много интелектуалаца у Србији који су били стварно упориште за оно што сам чинио, али се никада нису појавили у медијима. Ја сам са њима у непосредној комуникацији проверавао валидност својих политичких идеја, па ако хоћете и појединих одлука, али они не излазе у медије. Весна Пешић свакако никада није гласала за политику коју сам ја водио.

Антонела Риха