Православно гробље као "паралелна институција"

Субота уочи Митровдана. Дан у народу познат као Митровске задушнице, дан када се по традицији Срби сећају својих родитеља, браће, сестара, пријатеља, кумова, који су се у физичком смислу у неком тренутку одвојили од нас, али који са нама заједно обитавају у Божјој Творевини у духовној равни. Знам да ће се атеисти грохотом смејати самој помисли да неко верује у вечни живот, јер је за њих само смрт вечна, али нама Србима се ипак више свиђа да је управо живот вечан, у то верујемо, па макар нам се због тога смејали.

Срби тога дана обилазе гробља, служе парастосе својим ближњима, и одлазе кућама са олакшањем које им пружа осећање да су барем накратко, били заједно са њима драгим особама чијег су физичког присуства у једном тренутку били лишени. Отићи на гробље и није тако тешко, осим ако се тај одлазак не односи на гробља у Метохији и на Косову, где такав одлазак представља прави подвиг.

Није тајна да су готово сва српска гробља, осим оних на северу Косова, и у појединим енклавама девастирана. Такав дивљачки нагон, одмазде над покојнима је незабележен. Та количина мржње, која иде дотле да се бес исказује рушењем споменика, откопавањем и разбацивањем уоколо посмртних остатака, је јединствен у свету у коме дакако има мржње, али ни издалека овако снажне каква се среће у ова два окупирана дела Србије: Метохији и Косову.

Са скрнављењем гробаља на Косову и у Метохији, Срби су се сретали и 70-их и 80-их година прошлог века, али кулминацију је овај вид насиља доживео након окупације 1999. Оно што је приликом одлазака на задушнице овога пута било ново, је одбијање косовске полиције да пружи пратњу и заштиту организованим групама Срба. Ова заштита је нарочито била потребна Србима који одлазе на задушнице у Ђаковицу, и који су сваке године бивали каменовани, и само је случајност да до сада нико није страдао.

Град Ђаковица се налази у најнижем делу Метохијске котлине, опасан је живописним долинама Белог Дрима, Ереника, Крене, Мируше, које надвисују снежни врхови Проклетија, Паштрика, Коритника.... Једноставно то је бисер Метохије, али бисер до кога можете доћи као и до сваког правог бисера, тако што ћете се изложити бројним опасностима.    

Свесна опасности једна група Срба из Ђаковице, без икакве заштите упутила се у посету градском гробљу. (У ствари Ђаковица има два гробља: старо и ново. Старо је било предмет дипломатског скандала пре неколико година, када је покушај његовог превођења у грађевинско земљиште осујетила Француска, јер су ту заједно са српским, сахрањени и француски војници, погинули у Првом светском рату). Та група Срба од 20 до 80 година старости, упутила се (треба ли напоменути, без трунке страха) у родни град. Покушај Косовске полиције да их одврати ускраћивањем полицијске пратње није успео. Емотивни набој је у оваквим приликама јачи од страха.

За време путовања путници примећују један феномен. Наиме табле са ознакама топонима су „двојезичне“. Наводно, јер ћирилице нема, али су ипак двојезичне, албанско-хрватске на пример. Онај део табле који није албански је врло често префарбан, и не види се. Али не на свакој табли?! Законитост је следећа, тамо где се успело са албанизацијом топонима, оба натписа су видљива. На пример, име села Кичић је оскрнављено у Kqiq, па су на табли видљива оба назива Kqiq-Kćić. Име села Игларево је оскрнављено у Gllareva и опет су видљива оба назива, Gllareva-Glareva.

Међутим тамо где албанизација топонима није успела (или барем није још увек), е ту је видљива само албанска верзија. На пример код села Кијево случај је да на табли пише Kieva-Kijevo али је Кијево префарбано.  Слично је и код других места: Драгобиље, Клина, Црнобрег... Па се нешто питам, кад ти људи примећују такве финесе, а у суштини врло битне као што је то албанизација топонима, како ли би били корисни нашој држави и њеним представницима у рецимо тумачењу неких других а у суштини важних ситница (на пример шта значи кад ти Тачи окрене леђа приликом руковања и сл). Али држави они не требају. Нашим политичарима нико не треба, с обзиром да ништа и не желе да постигну.

Коначно тих шездесетак Срба стиже на месно гробље. Тамо их затиче ужасан призор. Капија је закатанчена, као да их заиста нико није очекивао. Црква-капела посвећена Св. Сави срушена до темеља; споменици разбацани на све стране; понегде се виде кости или остаци ковчега, цело гробље је обрасло у дивље растиње те се полако претвара у шуму... Народ у тишини ступа на темеље порушене цркве. Служи се парастос. Како не би ометали свештеника, шапатом изговарају имена својих покојних. Око гробља се полако окупљају и локални Шиптари, али само посматрају.  Затим се свако упућује својој породичној гробници или ономе што је од ње остало. Тишину ремети понеки болни јецај и крчење шибља. Следи посета јединој преосталој градској цркви (мада је и она била девастирана у марту 2004)  а затим повратак у места привременог а све трајнијег расељења.

Коментари попут: „Пази што је Шиптар простро веш у мом дворишту!“, или „Види ова улица више не носи име мога тате већ неке УЧК бригаде“, или „Ви бар знате где су кости ваших, а ја не знам где су кости мога сина. Нестао је 1999, и нема га. Али ми је ипак лакше што сам дошла“, изговарају се тихо, како то само немоћ дозвољава.

Изговарају се тихо, али се громогласно морају чути. Нарочито их морају чути тумачи нашег европског или евро-атлантског пута. Морају чути и морају објаснити какве све ово везе има са стандардима које нам пропагирају а на основу којих ћемо постати „члан европске породице народа“ када ћемо сви постати богати, високи, лепи и плави.

Какве везе са европским стандардима има то „што је Шиптар простро веш у мом дворишту“? Или што: „улица више не носи име мога тате већ неке УЧК бригаде“? Или:  „Нестао је 1999, и нема га“!

Зар је могуће да само код наших европромотера и промотерки не важи широм света принцип неповредивости приватног власништва? Зар је могуће да наши промотери и промотерке не схватају да није могуће да неко нестане и да га нема, а нарочито не 1999. године када су окупатори којима данас хрлимо у загрљај, и структуре Велике Албаније били на заједничком задатку.

Ко може да поверује нашим евро-промотерима и промотеркама када нам објашњавају то што окупатори кажу да се морају укинути „паралелне“ институције на Косову, мислећи на једине легалне  институције, да они тако не мисле, него мисле „само на неке“? Не, они мисле на све српске институције! Њима чак и српска гробља сметају па их немилосрдно уништавају, а шта тек мислите колико им смета српска школа која не каже да је Адем Јашари херој већ бандит? Колико им смета српски лекар код кога кришом иду на лечење Шиптари, јер њихов сународник лекар се баш нешто не претрже од учења? Не стиже од политике.

Кад им већ покојници сметају, можда није лоше приупитати наше евро-промотере и промотерке колико пута по европским стандардима треба Србина убити, е да би нам европски пут био отворен, јер једном је очигледно недовољно? Ја то не знам, а они би морали знати. Напокон, стручњаци су.

И тако, новембарски мрак се спушта на царску Метохију. Аутобус са нашим јунацима, који су заиста прави јунаци, полако одлази. Његова светла лагано у даљини слабе и губе се, баш као што и свест о српској Метохији бледи у нама, како дубље залазимо у европски мрак.