Српско Неродимље нестаје са географских карата

На крајњем југу косовске котлине, уз друмску и железничку магистралу која од Приштине води ка Скопљу, налази се Урошевац. Невелики град са мешовитим саставом становништва, данас углавном познат као важна и незаобилазна раскрсница путева на Косову и Метохији.

Смештен у самом средишту јужног дела покрајине, пред улазом у Качаничку клисуру, Урошевац повезује Косовско Поморавље на истоку са Метохијом на западу покрајине, а такође градове од Качаника на крајњем југу до Косовске Митровице и Лепосавића на северу Косова.

Одавде се директним и најближим путевима стиже до Витине, Гњилана и Косовске Каменице, а такође до Липљана, Суве Реке и Призрена.

Српско Неродимље

Само пет километара западно од Урошевца, на обронцима Шар планине, на највишој коти у кањону Неродимке, све доскора налазили су се остаци српског средњовековног града Неродимља - некадашњег седишта истоимене жупе и престонице Немањића. Наиме, већ у раном средњем веку на том месту постојала су насеља Горње и Доње Неродимље.

На брду које их раздваја у другој половини XIII века саграђен је велики и добро утврђен град, а нешто касније и дворац, у коме је дуго времена столовао краљ Милутин, који је ту, у Неродимљу, 1321. године и умро.

У историјским изворима овај, за Србе изузетно значајан средњовековни град, помиње се и као Породим или Породимље. У њему је једно време боравио краљ Стефан Дечански. Историчари такође бележе да је у двору у Неродимљу 1371. године окончао живот и цар Урош, последњи велики Немањић, који се на челу српске државе налазио од 1355. године.

Током XIV века на просторима Неродимља, тадашње престонице Немањића, подигнуто је неколико цркава и манастира. Тако су у Горњем Неродимљу саграђени манастир и црква Светих Арханђела, нешто касније (али, такође у XIV веку) манастир посвећен Светом Урошу, а у Доњем Неродимљу црква Светог Стефана (XIV век) и цркве Светог Николе и Свете Богородице (XV век).

У порти манастира Светих Арханђела све доскора вегетирао је столетни бор, који је, по народном предању људи овог краја, засадио цар Душан.,,Зуб времена" и драматична историјска збивања током вишевековне турске окупације учинили су да је највећи део споменичког блага, укључујући и сам дворац Немањића, уништен. Али, без обзира на сва разарања и пустошења која су учињена у време Османлија, све доскора били су очувани остаци краљевских здања, зидине средњовековног утврђеног града, темељи порушених и опљачканих манастира и цркава, као и други значајни трагови меморијалног карактера. На жалост, у време последњих великих сукоба на Косову и Метохији (током 1999. године, у време бомбардовања српских градова и села, а и касније, након што је над Косметом успостављен протекторат) уништени су и ти преостали трагови средњовековног Неродимља.

Необуздана шиптарска војска сравнила је са земљом све што је подсећало на српску средњовековну државу и Немањиће, па је тако до темеља разорен и релативно добро очувани манастир Светог цара Уроша из XIV века, који је био познат по томе што је у њему боравио и умро цар Урош, који је децембра 1371. године ту и сахрањен.

По народном предању, манастирску цркву Успенија пресвете Богородице подигла је над синовљевим гробом царица Јелена, мајка Урошева. По турским документима, манастир је 1487. године напуштен, а његове велике поседе користили су сељаци из околине. Међутим, у Житију цара Уроша патријарх Пајсије 1584. године пише о обнови цркве Успенија пресвете Богородице и изградњи новог кивота.

Током XVI и XVII века српске цркве и манастири на Косову и Метохији често су били на удару пљачкаша и вандала сваке врсте, јер се у манастирским ризницама чувало културно благо које су стварали нараштаји Срба током многих деценија.

Понекад је грамзивост и верски фанатизам достизао такве размере да је за православно монаштво довођен у питање и сам опстанак на овим просторима. Непосредни учинци свега

тога најбоље су видљиви управо у Неродимљу, где су са лица земље нестали и последњи видљиви трагови српског постојања кроз векове.

A сада реч – две и о Урошевцу.

Из Урошевца у Феризај!

Иако уз име Урошевца иду атрибути развијеног саобраћајног, индустријског и туристичког центра јужног дела покрајине, треба такође имати у виду да је то и један од најмлађих градова на просторима Косова и Метохије. Његова историја у континуитету дуга је непун век и по (!) и везује се углавном за 1873. годину, када је кроз ово мало и слабо познато место прошао први воз на новоизграђеној железничкој прузи Краљево - Косово Поље - Скопље.

Једна од битних карактеристика Урошевца у његовој друштвеној, политичкој и духовној сфери јесте шароликост нација и религија. Према попису из 1971. године, Урошевац је имао 22 хиљаде и 372 становника, а на подручју ужег региона (општине) било је 79 насеља са 84 хиљаде и 490 житеља. Шиптара је било 62. 938, Срба 19.339, Црногораца 468, Турака 122, Рома 841, осталих 547. Али, уместо да толико хваљена мултиетичност доприноси приближавању и међусобном прожимању различитих култура, схватања и обичаја, она се овде показала трагичном - и то по неалбански живаљ. Дубоке националне, верске и друге поделе зачете су (а настављене и даље) већ у самом имену града. То је, вероватно, јединствен случај на Балкану да један град има два званична назива: један је Урошевац(за Србе и остале који у њему живе), а други Феризај (како га деценијама, па и данас упорно, називају Шиптари и њихова општинска и покрајинска администрација).

Откуда Урошевцу спорно (додатно) име Феризај?

Одговор је такође занимљив. Наиме, изградњом жеезничке пруге 1873. године и успостављањем редовног саобраћаја према Скопљу, Краљеву и Београду, око новоподигнуте железничке станице почело је убрзано да нараста дотад мало и слабо познато градско насеље. Пре него што су пруга и станица изграђени, на том путном раскршћу налазио се хан Фериза Шешивара, па је по имену његовог власника станица добила назив Феризовић, а убрзо потом и само место Шиптари су прозвали Феризај.

За овај период везују се и прва масовнија досељавања муслиманског (турског и шиптарског) становништва са подручја Топлице, Цинцара из Македоније, српских породица из околине Призрена и Ораховца, а нешто касније и Рома из Скопља и осталих простора. Првих деценија постојања Урошевац се развијао као значајно трговачко средиште, а касније постаје и развијен занатски центар.

На самом почетку прошлог века (1900. године) у Урошевцу је боравио познати српски географ Јован Цвијић. Он је забележио да је тада град имао 400 кућа и око 200 дућана.

Наредних деценија град је економски и урбано био стално на узлазној линији, тако да је то сада важан економски, политички и културни центар јужног дела покрајине.

Међутим, највећа материјална и духовна богатства овог подручја не налазе се у Урошевцу већ у његовој околини. А баш по њима је цијели крај и познат.