субота, 05. децембар 2020.
 Ћирилица | Latinica

Нови број

Тема: Светска економска криза и Србија (II)
Банер

Претходни бројеви

Банер

Пронађите НСПМ на

&

Нове књиге

Банер

Едиција "Политички живот"

Ђорђе Вукадиновић: Од немила до недрага

Банер
Банер
Банер

Часопис НСПМ или појединачне текстове можете купити и у електронској форми na Central and Eastern European Online Library

Банер
Банер
Почетна страна > Дебате > Куда иде Србија > Дуго путовање Србије - од Београдског пашалука до колоније глобалног капитала
Куда иде Србија

Дуго путовање Србије - од Београдског пашалука до колоније глобалног капитала

PDF Штампа Ел. пошта
Мирослав Самарџић   
понедељак, 27. јул 2020.

Политички актери у Србији споре се око једног питања: којој сили наша држава треба да се потчини. Космополитски либерали су за Запад, националстичка десница за Русију или Кину. Нема ниједне значајне политичке партије која захтева да се Србија ослободи од колонијалног положаја. Таква ситуација постоји у свим државама које самостално не одлучују о својој судбини. У колонијма не постоји прави политички живот кога нема без суверености. Са становишта друштвене целине све је једно ко ће победити на изборима, о националној судбини ће одлучивати неко са стране. Питање је ко. У банана републикама бирачи гласају, а кад се бирачка места затворе амерички амбасадор проглашава резултате. 

Вучићева ауторитарна власт  почивала је до сада  на подршци који је добијао пре свега са Запада. Смешни су либерално оријентисани политичари који се жале Европској унији на недемократски и нелиберални карактер владајућег режима у Србији. Њој баш такав и треба како би остварила своје империјалне политичке и економске циљеве: признавање Косова и неограничено експлоатисање наших природних, привредних и људских ресурса. Проевропски  блок, који  поред политичких странака чине НВО и бројни интелектуалци, и не настоји да добије подршку домаћег становништва, већ да убеди ЕУ како би боље од Вучића реализовао њене  интересе. Свој политички програм ова групација формулише строго унутар евролибералне платформе. Политички актери ове оријентацје су против Вучићеве личне власти, али не и њене прокапиталистичке идеолошке основе.  Прилику су добили  током пандемије када је он, више него раније, почео да се додворава Кини. У исто време, прокинески оријентисани Вучићеви противници готово су постали невидљиви. Задатак већине опозиционих политичара у Србији је да врше притсак на Вучића како би се овај више оријентисао према њиховом патрону. Он, пак, чини уступке свим државама које су способне да изврше довољно снажан притисак на њега. Наравно на штету Србије, у којој влада онај политичар који пристаје да буде „слуга свију господара“.

 

Вучићев прокинески испад кратко је трајао. Он врло добро зна да су,  још увек, кључне хегемоне силе на Балкану Немачка и САД. Уосталом, Кина је економски заинтересована за приступ европским тржиштима, Србија је за њу само одскочна даска. Нереално је очекивати да ће она због Србије улазити у било какав конфликт са ЕУ. Кинеска компанија Линглонг гради велику фабрику аутомобилских гума у Зрењанину. Гуме су намењене европској индустрији, а у Србији се производе како се не би загађивале Немачка, Француска... и, наравно, због готово бесплатне радне снаге.

Због потпуне контроле коју над политичким животом у нашој земљи  имају велике силе и сиромаштва није до сада настала  нека политичка снага која би инсистирала на самосталности наше државе. Развијање и ширење политичких идеја и програма контролишу махом западне фондације којима није у интересу да настане неки политички покрет који би могао да поново отвори развојне перспективе и да нас ослободи од диктатуре најмоћнијих држава и глобализованог капитала. 

Паланачки дух у Србији није последица неке ендемске неспособности нашег народа да се цивилизује и модренизује већ је последица историјски наслеђеног неповољног положаја унутар ширих структура чији смо део: међународних економских и политичких односа. Модернизација Србије изостала је у деветнаестом и двадесетом веку зато што то није било у интересу сила које су доминирале на Балкану. Довољно је само поменути колико су за Србију и њен друштвени развој били фатални разарајући немачки империјални напади у двадесетом веку. Свакако да су постојали и унутрашњи разлози. У сиромашном сељачком друштву није могла да  да настане довољно снажна елита која би била способна да формулише и афирмише рационалне политичке програме.

Илузија националистичке деснице је да се ослобађање од колонијалног ропства може постићи инсистирањем на ексклузивном националном програму. Идеологија „српског становишта“ базирана је на традционалној културној основи, она не нуди програм националне економске и политичке еманципације. Да би се тај циљ постигао неопходно је градити мостове сарадње са другим малим балканским народима који су у истом положају. Срби, ослоњени само на своје снаге, не могу  да се ослободе страног јарма. За српство важи оно што је Крлежа писао о хрватству у есеју Неколико ријечи о малограђанском хисторизму уопће из 1926: “ На периферичној удаљености од Истока и од Запада подједнако...хрватство никада у хисторији Исток, а никада потпуно Запад, под кобним упливом јачих цивилизација, јужне, медитеранске, и сјеверне, германске, прелазно подручје туђих економских интереса у сва четири правца компаса, преслабо да се обликује у самостално политичко и државно тијело, а ипак толико отпорно те се не предаје, хрватство животари тако још од најстаријих глагољашких времена...“ (1) 

Заробљени у својим националним митовима мали балкански народи нису у стању да се обликују у „самостално политичко и државно тијело“ већ своје енергије троше у бесомучном међусобном истребљивању и мржњи. Тако још лакше постају плен грабљивог глобалног каптила. У деветнаестом веку настала је парола “Балкан балканским народима“. Димитрије Туцовић је писао 1914. : „Само стварањем нове заједнице наместо срушенога турскога господарства могла се сачувати давно изгубљена национална слобода да се опет не утопи у крвавој међусобној отмици око задобивених области, отмици која је највећа несрећа по слободу балканских народа...Балкан би постао једна пространа привредна област у којој би модерни привредни живот добио полета, и сваки део те области добио би у целини јемства за слободу саобраћаја, за осигурање привредних потреба, за брже привредно развијање уопште. Истинска економкска еманципација балканских народа лежи у привредној заједници Балкана. А са уједињем политичких снага и привредним напретком блакански народи били би способни да даду отпора завојевачким тежњама капиталистичких европских држава.“ (2).Овакав приступ требало би реактуализовати.

Југословенски социјализам, бар током неколико деценије, успео је да балканске народе делимично ослободи  од империјалних канџи. А на крају је и Савез комуниста претворен у више националистичких партија. Међунационални односи су током већег дела постојања СФРЈ чинили основу политичке динамике и на крају су зараћени национализми поразили један делимично успешан просвећени модернизацијски подухват. Наравно, до разбијања Југославије не би дошло да није пао Берлински зид. Путин с правом инсистира да је распад СССР-а представљао геоплитичку катастрофу.

Период југословенског социјализма је једини у историји у коме су Срби, Хрвати, Македнци... имали своје, колико толико, самосталне политичке творевине. Србија у деветнаестом веку била је такође колонија. Неолиберална транзиција која је уследила после разбијања СФРЈ декласирала је већину друштава у патуљастим државама наследницама. Радило се о смишљеном подухвату који је произвео жељене резултате. Циљ није био стварање ефикаснијих економских система и развој либералне политичке демократије већ разарање државних творевина малих балканских народа и њихово враћање у периферни подређени положај у коме су се налазили пре социјалстичке револуције. Привреда у СФРЈ није била ефикасна као оне на Западу, али су предузећа била у нашем власништву. Концепт друштвене својине је био антимперијални. Приватне особе, стране или домаће, нису могле да купе фабрике. Маршал Тито је био ауторитарни владар, али он није имао овлашћење да прода ниједну трафику. Ефикасност целе привреде и  појединачних предузећа не сме се оцењивати само на основу макроекомских и микроекономских критеријума неокласичне економске теорије него и по укупном друштвеном учинку.

Успешно пословање капиталистичког предузећа не доприноси нужно и напретку заједнице. Напротив, стране компаније износе профит, а нама остављу негативне последице, попут загађења околине. Због великих донација које добијају страна предузећа у буџету Србије има све мање средстава за просвету, здравство, културу... 

Радници су у југословенском самуправљању делимично учествовали у управљању предузећима, њихов животни стандард био је пристојан. Предузећа су била уклопљна у локлане заједнице и доприносила су њиховом друштвеном и културном развоју. Постојала је динамична друштвена покрертљивост, деца из сиромашних породица могла су да се лече и школују. У данашњим „ефикасним“ капиталистичким предузећима радници имају бедне плате и обесправљени су. У међународној подели рада Србима је данас одређено да раде само најпростије мануелне послове, попут уплитања аутомобилских каблова. Да би радник могао да обавља тај посао довољно је да разликује боје. Успешно пословање капиталистичког предузећа не доприноси нужно и напретку заједнице. Напротив, стране компаније износе профит, а нама остављу негативне последице, попут загађења околине. Због великих донација које добијају страна предузећа у буџету Србије има све мање средстава за просвету, здравство, културу... 

Стандардна империјална техника владања не ослања се само на силу, већ и на манипулацију и заглупљивање. Култура представља самосвест неког народа и његову способност да аутономно расуђује шта је за њега добро. Империјалним светским средиштима моћи разарање културе је неопходно да би људе у малим периферним народима претворили у робове који треба да обављају само оне послове које не могу да изврше роботи. Концепт људских права ишчезава у савремном дигиталном неолибералном капитализму.

Култура у Србији не може да опстане на тржишту, неопходна је јавна брига о њој. Неолиберлни концепт балансираног буџета и подређеност јавног сектора интересима капитала угрожавају данас опстанак српске културе. У социјалистичком периоду стваралачке слободе биле су ограничаване, интелектуалци су повремено хапшени и поргањани, али културна добра била су доступна већини становника. Због скроминих улагања у културу и уништавања институција партијском управом постали смо неспособни да прозремо поробљивачке идолошке схеме које нам се организовано намећу. Неопходна нам је култура која није ни парохијална ни компрадорски сервилна. 

Због ратова деведесетих транзиција у Србији је каснила. Почетком двехиљадитих већ су биле  познате последице тзв. „шок терапије“, нарочито оне варијанте која је примењена  у Русији. Џозеф Стиглиц каже да је у питању био шок, али не и терапија. Избор тог модела од стране режима ДОС-а није био последица незнања већ прихватања западног диктата.

Либералне идеје слободе  данас не постоје ни у држави и ни у привреди. У економијама суверене су крупне корпорације, слободно тржиште и лична иницијатива постоје  само у уџбеницима. Концентрација богатства у рукама малог броја светских олигарха и глобализација ликвидирали су политичку демократију

У свету све више јачају ауторитарне тенденције. Пандемија вируса ковид-19 довела је до гигантске контроле над становништвом. Глобализација је обесмислила демократске политичке институције које све више служе само потребама крупног бизниса. Милијардери су током пандемије постали још богатији. Тридесет година после пада Берлинског зида преовлађујући модел у свету све више постаје ауторитарни капитализам азијског и латиноамеричког типа. То је идеал коме је тежио главни идеолог неолиберализма Фридрих фон Хајек, који је тврдио да му је ближи недемократски либерализам него нелиберлана демократија. Европска унија замишљена је по том моделу. Луцидни Имануел Валерстин је у време пропасти источноевропског социјализма тврдио да је упоредо са њим пропао и либерализам. Био је у праву. Либералне идеје слободе  данас не постоје ни у држави и ни у привреди. У економијама суверене су крупне корпорације, слободно тржиште и лична иницијатива постоје  само у уџбеницима. Концентрација богатства у рукама малог броја светских олигарха и глобализација ликвидирали су политичку демократију.

Превазилажње оваквог стања које прети да угрози опстанак планете и човечанства могућ је само на антикапиталистичкој платформи. Верски и националстички фундаментализми воде у ћорсокак и доприносе легитимирању репресије и сузбијању политичких слобода и људских права. 

Капталистичког поробљивачког јарма подређени народи се могу ослободти само уколико сарађају уз право да задрже и слободно развијају своје културне специфичности. Заслуга југословенских комуниста је у томе што су афирмисали концепт различитих путева у социјализам. Не постоји универзални модел који поробљени народи могу следити да би се ослободили. Сваки треба да тражи властити начин еманципације. 

Обнова српске државе почела је Првим српским устанком 1804. када је Србија била дубока периферија унутар ослабљеног Османског царства. После више од двеста година и милионских жртава у ратовима за одбрану независности поново смо у сличној ситуацији, као мала колониија предаторског глобалног капитала, великих сила и међународних финансијских институција. 

Ратови деведесетих поново су закрвили народе из бивше Југославије. Подухват њиховог  ослобађања путем међусобне сарадње данас изгледа утопијски, али други пут не постоји. Револуционарни студенти у Паризу 1968 на зидовима Сорбоне исписали су праолу:“Будимо реални, тражимо немогуће“. Велике силе ће, као што су то чиниле увек у историји, настојати да спрече евентуалне нове балканске интеграције како би и даље  суверено доминирале (дивиде ат импера).

Протеклих година дошло је до значајних геополитичких промена у свету. Доба унилатерализма и глобалне доминације Запада пролази. Утицај великих сила на Балкану је донекле плурализован, више актера са сукобљеним интересима настоји да оствари контролу овог простора. То отвара макар и мале шансе за формулисање и примену аутономних развојних концепата. 

Економске интеграције су продуктивне за све уколико се одвијају између привреда сличног нивоа развоја. У блиској будућности не може се очекивати обнова српско-хрватске сарадње. Ближе привредно  повезивање могуће је између Србије, БиХ, Македоније... 

За недовољно развијене земље најважније је да уколоне спољашња ограничења свом развоју, тј. да се осободе колонијалне зависности. Јачање левице и других антиимперијалстичких снага у најмоћнијим државама отворило би перспективе економске и политичке еманципације малих зависних народа и држава

Због дубоке системске кризе ЕУ губи потенцијале за даље проширивање. Напротив, она почиње да се осипа. Потпуно је неизвесно како ће изгледати у будућности, уколико уопште буде постојала. Еврозона је до сада функционисала у корист богатијих северних држава, напетости севера и југа постају све израженије. Тромо реаговање бриселских институција током пандемија вируса ковид-19 појачало је већ постојеће тензије. Предложени пакети помоћи епидемијом најугорженим државама касне  и још увек нису у потпуности извесни. Реорганизација или распад ЕУ могу Румунију, Бугарску и Грчку приближити концепту балканских интеграција. 

Међусобно повезивање држава и народа које се налазе у колонијалном положају не мора бити у форми чврстих политичких и територијалних интеграција. Покрет несврстаних је био добар пример, био је од велике користи за југословенска предузећа. Она нису била конкурентна на западним тржиштима, али Титова спољна политика отворила им је трећесветска тржишта и повећала утицај СФРЈ у свету. Погрешна је оцена да је спољна политика социјалистичке Југославије била предимензионирана. За недовољно развијене земље најважније је да уколоне спољашња ограничења свом развоју, тј. да се осободе колонијалне зависности. Јачање левице и других антиимперијалстичких снага у најмоћнијим државама отворило би перспективе економске и политичке еманципације малих зависних народа и држава.

1. Мирослав Крлежа, Десет крвавих година, Загреб, 1971, стр.100

2. Димитрије Туцовић, Србија и Арбанија, Београд, 1974. стр.111-112

 

Од истог аутора

Остали чланци у рубрици

Анкета

Да ли мислите да ће у наредних годину дана у Србији бити одржани нови парламентарни избори?
 

Република Српска: Стање и перспективе

Банер
Банер
Банер
Банер
Банер
Банер