Хералдичка срамота - "Историјски симболи Војводине" као смоквин лист

Покрајинска влада Игора Мировића поднела је Нацрт одлуке о изгледу и коришћењу „традиционалних симбола“ АП Војводине. Намеравају да историјски грб Српске Војводине из XIX века прогласе војвођанским „традиционалним грбом“ како би прекрили аутономашку хералдичку срамоту из 2002. године, омогућили јој да опстане и да заузме место „историјског симбола Војводине“. Српска историјска знамења не смеју постати „смоквин лист“ за прикривање ликовног сведочанства аутономашке језуитске политике.

У храму над Милошем и Марком

уоквирте златом на олтару жарком

печате плаве и румене,

жуте и црне и шарене.

Печате плаве и румене

жуте и црне и шарене,

љубичасте и зелене.

Печате устава и права,

закона и штатута,

привилегија хиљаду пута,

обећања и фермана,

похвала са свих страна,

народа мог:

да види Бог.

Милош Црњански (Гротеска)

У неколико наврата сам се обраћао јавности поводом аутономашких „симбола Војводине“ тврдећи да њен тзв. „грб“ и тзв. „застава“ нису никакви симболи Војводине, већ накараде[1]. Данашњи „грб“ Војводине нема ни тачан, ни репрезентативaн карактер када је у питању данашња Војводина. Српска Војводина је 1848. године настала уједињењем установа српске персоналне аутономије у Краљевини Угарској са низом локалних, регионалних и муниципалних аутономија, а не уједињењем управних области и племићких самоуправних тела феудалних вармеђа Краљевине Угарске. Потоње Српско Војводство и Тамишки Банат, од 1849. до укидања, никад није представљало аутономну област, већ полицијску управу у политичком систему Баховог апсолутизма. Током трајања Краљевине СХС (потом Кр. Југославије) јавност на простору данашње Војводине није била заинтересована за хералдичку посебност ове области. Јавност САП Војводине у доба СФРЈ уопште није мислила о хералдици Војводине.

Хералдика Војводине се као тема појавила пред јавношћу тек када је српски хералдичар Мирко Стојнић[2] 1992. године објавио властити предлог грба Војводине. Стојнић је концепцију хералдике Војводине приказао на грбовима историјских управних области Краљевине Угарске (Бачке, Баната, Барање и Срема) на којима се простире данашња АПВ. На тој основи је изградио нацрт грба у чијем центру је асимилацијом унео симбол српског народа, а у врху нацрта поставио је аустријску империјалну круну (Österreichische Kaiserkrone) Рудолфа II Хабсбурга. Стојнићев предлог грба тадашња власт АПВ није ни узела у разматрање. Међутим, Стојнићев приступ је био погрешан у суштинском смислу који је ван хералдике. Наиме, историјска Краљевина Угарска је била изразити противник постојања аутономне Српске Војводине, па је сасвим неумесно да данашњу српску Покрајину представљају симболи њених управних области.

Домаћа јавност свакако зна да је председник ЛСВ Ненад Чанак веома оптерећен историјом  „војвођанских грофова“ о чему је чак и књигу писао. Међутим, мало ко је свестан колику улогу у његовој политичкој мотивацији има сопствена представа о породици Хабсбург. Ваља знати да је Чанак још далеке 1990. године, док је ЛСВ била само војвођанска подружница Савеза реформских снага Анте Марковића изнео став како би за Председника Р. Србије требало кандидовати Ота Хабсбуршког[3].

Чим су аутономашке власти у Војводини на челу с ЛСВ 2002. године предузеле муњевити  подухват усвајања „грба“ Војводине, против свега је бурно реаговала домаћа јавност. Ликовни изглед тог аутономашког талона је лишен свих српских симбола упркос чињеници да су управо Срби конститутивни народ у Војводини. Била је то невешта лигашка имитација идеје Мирка Стојнића о комбиновању хералдике угарских историјских области  са територије Војводине, али уз игнорисање симбола конститутивног, српског народа. Да ствар буде гора, упркос аутентичној хералдичкој грађи, творци „грба“ Војводине руководили су се једним популарним албумом са самолепљивим сличицама који је издат у Загребу седамдесетак година раније.

Од почетка се о грбу АПВ водио спор пред Уставним судом Републике Србије, али је након усвајања Устава Републике Србије 2006. године „грб“ Покрајине без икакве измене конвалидиран. Питање симбола Српске Војводине је у научном смислу било занемарено век и по, све до 2009. године када је ову тему научно обрадила др Љубомирка Кркљуш[4]. Међутим, у том раду она се није осврнула на симболе српског војводе. Симболи Српског Војводства и Тамишког Баната до данас су остали научно необрађени. Ипак, без обзира на познате чињенице о хералдици Војводине и рад Љубомирке Кркљуш, аутономашки режим је тврдоглаво остајао при лигашком „грбу“ који је поново прописан Пасторовим статутом из 2014. године, уз приписани утешни додатак о „традиционалном грбу“ Војводине.

Аутономашко неуко брзељање у изради „грба“ Војводине

Оно што су Лигаши употребили ради израде „грба“ Војводине је почело давно, невино и наивно, иницијативом удружења немачких експресиониста Die Brücke (основано 1905. г), који су, између осталог, намеравали да по Европи популаришу регионалну и муниципалну хералдику. Већ 1913. године је друштво Die Brücke банкротирало и распало се, али је након Првог светског рата Kaffee Handelsgesellschaft AG по узору на њихове идеје почело да издаје тематске хералдичке сликовнице по европским државама, ради широке популаризације хералдике. Били су то албуми хералдичких лепљивих сличица у филателистичкој форми. На жалост, то штиво за популаризацију хералдике војвођански аутономаши су прихватили као важан извор свог хералдичког подухвата.

Мирко Стојнић је о аутономашком „грбу Војводине“ још 2002. године  писао: „Стварни проблем лежи у незнању, крајњем шарлатанству, дилетантизму и изнад свега, несавесном приступу задатку[5]“. Стојнић је доказао да „грб“ АПВ није никакав грб, већ је по својствима пара-хералдичко обележје (талон[6]). Чак га јавности није представила покрајинска установа већ градска. Наиме, у име Музеја Новог Сада (изостављен је Музеј Војводине) директор Илија Комненовић је дан пред усвајање одлуке о „грбу“ Војводине у Скупштини АПВ представио ликовни изглед тог обележја[7]. Предлог Лиге социјалдемократа Војводине Ненада Чанка је муњевито усвојен као „грб“ Војводине, пошто је наишао на подршку довољног броја хералдичких аналфабета у Скупшитини склоних брзељању. Све је спроведено у инат српској традицији, пошто је одлука о „грбу“ АПВ донета на Видовдан (28. јуна 2002. г). Израда „грба“ обављена је без претходне израде и објаве блазона и других битних елемената поступка израде грба (ad solemnitatem). „Грб“ АПВ је приказан и усвојен на препад, без јавне расправе. До дана данашњег основно хералдичко знамење Покрајине остало је нешто што није чак ни правилно састављен емблазон. 

Проблем аутономашке „грађе“ употребљене ради израде „грба“ Војводине

Стојнић је посебно указао на скандалозну чињеницу да елементи талона Војводине нису преузимани из референтне хералдичке грађе, већ из „пропагандне  сликовнице „Грбови Југославије“ загребачке подружнице Бременске фирме за трговину колонијалном робом „Кава Хаг“ (Kaffee Handelsgesellschaft AG) која је издата након 1930. године. Историјска „објашњења“, боље рећи текстове коментара хералдичких сличица дали су „др Рудолф Хорват и Емилије Лашовски равнатељ Краљевског државног архива у Загребу“, а  „цртеже грбова радила је Вјера плем. Бојничић-Замола[8], хрватска позната сликарка, кћи Ивана Бојничића[9]. Иван Бојничић је умро још 1925, његова ћерка Вјера Бојничић Замола је сликала хералдичке сличице, а Емилије Лашовски је нацрте израђивао искључиво на основу печата или већ познатих грбова. Међутим, ни аутори сликовнице нису уопште уважили стварно хералдичко наслеђе Српске Војводине, већ су га представили неуко и игнорантски. Наиме, „грб Војводине“ у сликовници „Каве Хаг“ наликује форми националног грба српског народа: у виду црвеног штита са једнакокраким крстом и четири оцила сребрне боје (хералдика познаје сребрну и златну, а не белу и жуту боју, а оцила на српском грбу су златна). Стојнић је изричито навео да аутори сликовнице нису познавали хералдику Војводине. „У недостатку података, Војводина (а и нека наша места) има за грб – грб Србије, са крстом и оцилима.[10]“ Тиме су аутори сликовнице, супротно историјској истини и документима, лажно приказали историјску српску регионалну аутономију симболом налик на знамење српског народа које је у Краљевини Угарској било хералдички коришћено као израз персоналне аутономије Срба. 

Вреди навести шта је Рудолф Хорват писао о Војводини у штиву „Каве Хаг“ из чега се види његово намерно погрешно „представљање“ Војводине. Наиме, по Хорвату се ништа вредно помена на територији Војводине није дешавало пре Мајске скупштине у Сремским Карловцима. Српска Војводина и патријарх су за Хорвата појмови које ставља под знаке навода, а патријарх Јосиф Рајачић је за њега тек „метрополита“. Хорват је у свом штиву грубо фалсификовао вољу српског народа на Мајској скупштини, стварајући утисак да су Срби Војводине сами себе подвели под хрватску власт: „Ова ће Војводина бити најуже спојена с краљевином Хрватском, јер Срби траже савез с једнокрвном и једноплеменом браћом Хрватима“. Ни речи о томе да су Срби захтевали да Српска Војводина буде посебна крунска земља. Хорват чак отворено лаже да су Срби одлучили како ће српског војводу „бирати Сабор у Загребу“. Легендарне војсковође и бранитеље Српске Војводине, попут војводе Стевана Книћанина, Ђорђа Стратимировића, Петра Биге (легендарног бранитеља Србобрана), Јована Стефановића Виловског, Танасија Ћурчића, Зарија Јовановића Чиче и Миливоја Петровића, Хорват уопште не помиње. Уместо свих јунака Српске Војводине, сетио се да помене како „након пораза Кошутове војске првим управитељем у Темишвару постаде подмаршал Иван гроф Коронини, поњемчени Словенац из Горице“. Наиме, Иван Коронини је именован за бана Хрватске након Јосипа Јелачића. Најзад, Хорват директно лаже да је Војводина „у 1918. припала Краљевини Југославији“. Иако савременик тих догађаја, прећуткује да је Велики народни збор у Руми поднео захтев о непосредном присаједињењу Срема Србији, а одмах затим је и Велика народна скупштина Срба, Буњеваца и осталих Словена у Банату, Бачкој и Барањи донела одлуку о присаједињењу Србији. Пишући о Бачкој, наводи да су у њој Хрвати старије становништво од Срба, а Буњевце и Шокце недвосмислено назива Хрватима. У Барањи Србе и не помиње, већ само Шокце које сматра Хрватима. Толико о лажима и игноранцији Рудолфа Хорвата према Војводини и српском народу, чијим штивом се испомагала савремена хералдика војвођанског аутономаштва.

Хералдички масакр над симболима Баната, Бачке и Срема у „грбу“ Војводине

Све сличице за каталог „Кава Хаг: Грбови Југославије“ израђене су у колору и у филателистичкој форми. Аутономашки аутор је директно из тог албума грб сремачког села Грабово  (назива се и Планинско Грабово) код Беочинаупотребио као узор за грб Баната[11]. Грабовски грб ипак не садржи хладно оружје попут мотива на грбу Баната[12], пре личи на лавицу него на лава, али је графичка сличност обе представе заиста упадљива и указује на угледање анонимног хералда. Можда су се аутономаши пред умишљеном таштином евроинтеграција стидели одсечене главе турског Арслан-бега којом се банатски лав поноси. Исти мотив изостаје и на Стојнићевим предлозима, па су га аутономаши једноставно прекопирали одатле. Чанак, његови лигаши и аутономашки истомишљеници појма нису имали да у Банату постоји живо хералдичко предање о јунаштву древног банатског четовође Јанка Халабуре. Овај храбри Лугошанин је током српског устанка у Банату 1549. године поразио турског заповедника Вршачке куле Арслан-бега који га је изазвао на двобој, како војске не би страдале узалуд. Десница и сабља кривошија храбог Лугошанина и глава Арслан-бега налазе се на грбу Вршца и Кикинде. Глава Арслан-бега и сабља кривошија били су интегрални елементи грба Баната, док их одатле нису протерали војвођански аутономаши Чанкове ЛСВ, „наоружавши“ банатског лава ханџаром. Откуд ханџар у симболици Баната на „грбу“ Војводине? Ондје људско запире познање.

Стојнић је указао и на неправилно представљање Св. Апостола Павла у мркој, уместо црвеној одори и са књигом[13]. Да су аутономаши само прегледали угарску хералдичку грађу, кад већ тол`ко воле да цртају „грб“ Војводине, видели би да је Св. Павле представљен са штицом, а не књигом у десној руци.

Аутономаши су на „грбу“ Војводине поновили хералдичке грешке Хуга Герарда Штрела у опису грба Срема (убацивање плаве уместо сребрне боје на пољима и замену јаблана чемпресом). Грб Срема је „неодговорно, крајње дилетантски искасапљен, да би га уклопили у доње поље.[14]“

Протођакон Владислав Вуловић је пре свих обавестио јавност о изгледу грба Српске Војводине са отиска печата окружног одбора белоцркванског из 1849. године[15]. Упозорио је да је грб Хрватске Вуковарско-сријемске жупаније скоро истоветан хералдичкој представи Срема на „грбу“ АПВ (мада су Хрвати исправили хералдичку грешку Хуга Герарда Штрела коју су неуки Чанкови аутономаши поновили)[16]. Вуловић је упозорио на још један фундаментални пропуст на „грбу АПВ“: „Десна хералдичка страна, према хералдичком правилу, представља позитивну страну, а лева представља негативну страну. На приложеном, усвојеном, примеру Свети апостол Павле представљен је као негативан симбол, с обзиром да се људска фигура код нехришћанских народа, супротно хералдичким правилима, појављује изображена у супротном правцу. Хералдички лав и јелен су изображени хералдички позитивно, за разлику од Светог апостола Павла (!?).[17]“

„Хрватски змајеви“

Пошто је „грб Војводине“ развијен на основу рада веома „особитих“ хрватских хералдичара, чије дело је финансирала „Кава Хаг“, домаћа јавност мора да буде упозната са удружењем „хрватских змајевима“ - како су они себе називали.  Наиме, Емилије Лешовски (пољског порекла, а припадник Хрватске старокатоличке цркве) са Велимиром Дежелићем Старијим прогласио се „обновитељем“ удружења „Браћа хрватског змаја“ (Ordo fratres draconis croatici, основано 1905. г). Лешовски је подршком друштва којег је окупио проглашен „великим мештром“. Истом удружењу су припадали и Иван Бојанчић и Рудолф Хорват. Без обзира што историја не познаје ни једног Хрвата који је био члан историјског Ordo equestris draconis Жигмунда Луксембуршког, сопствена таштина их је уверила како је њихова машта историјска чињеница, и да су баш они ти на које је прешао „дух“ умишљеног хрватског „змајства“.

Правилима реда „хрватски змајеви“ су прописали: „Основна задаћа дружбе је као и некада сачувати Хрватску католичку културу и домовину од невјерника и кривовјераца“. Рад удружења је прекинула већ НДХ 1943. године, пошто усташкој власти није одговарало постојање такве „Браће хрватског змаја“ чији је оснивач био Пољак, па још и члан Хрватске старокатоличке цркве попут бана Ивана Шубашића, председника избегличке Владе Краљевине Југославије у Лондону. Када је по ослобођењу Хрватске овај ред обновљен, Брозове власти су Удружење укинуле и конфисковале му имовину 1946. године.

Дружба „Браћа хрватскога змаја“ је у Загребу „реоснована“ 1990. године, а сматра себе наследником „Браће хрватског змаја“ и поноси се својим почасним члановима којима додељују „змајска имена“ и „змајске знакове“ након церемонијалне иницијације која се зове „зазмајeње“. Нама познати „зазмајени“ хрватски великани били су Фрањо Туђман (Змај од Хрватске), кардинал Фрањо Кухарић (Змај Каптолски), Владимир Шекс (Змај Дравски), Ото фон Хабсбург – Лотринген (Змај од Отаве), итд. Чак је и кардинал Алојзије Степинац био „Змај од Бакачеве куле“ у доба „Браће хрватског змаја“. „Хрватски змајеви“ су 1999. године подигли споменик хрватском расисти Анти Старчевићу (следбенику идеја Артура Гобиноа) прогласивши га постхумно „Змајем од Св. Ивана“[18]. Дружба има свој блог на Вордпресу: http://dbhz.hr/wordpress/. Са становишта римокатоличке цркве је „хрватско змајство“ прихватљиво, упркос доктринарним тешкоћама које носи са собом. О  томе сведочи случај фра Томислава Главника. Овај загребачки фрањевац, популарни савремени духовник, даје онлајн одговоре на духовна питања преко сајта klubprijatelja.laudato.tv на страници под називом „Питај свећеника“ 2013. године. Фра Томислав Главник је тада тврдио да је „за кршћане змај увијек слика ђавла“, „смишљена варка с мистиком змаја“, да је „злорабљен и предсједник Ф. Туђман који је био члан Дружбе“, а чак навео податак да се дружина на чијем челу је био Емилиј Лешовски „на крају приче одијелила од Католичке цркве те увезли у Хрватску тзв. старокатолицизам.[19]“ Гротескно, исти фра Томислав Главник се већ 2015. године појављује као члан Дружбе „Браћа хрватског змаја“ коју је раније оштро критиковао. Наиме, примљен је у ту Дружбу као један од „хрватских змајева“. Фра Главник је „зазмајен“ под именом „Змај Светодушки[20]“.

Међутим, чињенице о личности Рудолфа Хорвата сведоче о истини која је много гора од његове „зазмајене“ сујете. Он је аутор штива на основу којег су аутономаши израдили „грб“ Војводине, и сарадник Павелићевог усташког режима. Рудолф Хорват је био „Змај Копривнички“ (од 1907. до 1937, а потом се „раззмајио“ да би основао сопствено друштво „Хрватски родољуб“). Иначе, „Змај Копривнички“ није био способан за војну службу Аустроугарској, па је од ње ослобођен током Првог светског рата. Властити политички рад је почео као иницијатор оснивања ХСС, а потом постао ризничар странке.  Брзо се разишао са Стјепаном Радићем да би се приближио радикалним хрватским екстремистима - усташама. Постао је 1942. године чак члан усташког „Сабора“ НДХ. Исте године, у сред геноцида којег је НДХ вршила над Србима, Јеврејима и Ромима издао је књигу „Хрватска на мучилишту“ о „прогону“ усташа у Југославији. Током окупације постао је предавач историје на Домобранској академији и Заставничкој школи НДХ (најпре Војној академији). Павелићева власт га је 1944. године именовала за професора историје на Филозофском факултету Универзитета у Загребу. Хорват је ухапшен 1945. године и осуђен пред Судом националне части због учествовања у власти НДХ. Осуђен је на губитак грађанске части, робију и одузимање грађанских права. Умро је 1947. године на робији, а имовина му је конфискована[21]. Хрватски историографи и биографи редовно прећуткују чињеницу да је Рудолф Хорват био син председника Хрватске странке права Андрије Хорвата у чијој је адвокатској канцеларији почео своју каријеру Анте Павелић као нотар  1915-1918. године.

О „хрватским змајевима“ и њиховој „змајологији“ јавност у Војводини и Србији до данас  појма није имала, а  Чанкова ЛСВ је предлог „грба“ Војводине израдила управо употребом њихових хералдичких решења. Покрајинска скупштинска одлука АПВ о „грбу“ Војводине из 2002. је упркос бројним критикама новелирана 2009. године како би била усклађена с неуставним Корхецовим статутом.[22]. У том акту је прописан његов смисао: „Грбом се представља Аутономна покрајина Војводина и изражава припадност Аутономној покрајини Војводини, као савременој европској демократској регији.[23]“ Овакав смисао „грба“ нема основа чак ни у данас важећем Пасторовом статуту (чл. 9), а ни у историјској стварности, пошто је његов концепт произашао из талона с једног комерцијално-пропагандног производа хрватских „велесујетника“ који су веома желели да буду оно што нису, нити су могли бити. 

Ко год и даље сматра да је повезивање Павелићевог усташтва с војвођанским аутономаштвом малициозно, треба да буде свестан да „грб Војводине“ из 2002. године није једина веза обеју појава. Много експлицитније о вези аутономаштва и усташтва говори чињеница да је тачно на „јубилеј“ историјског проглашења усташке НДХ и Пајтићева Влада поднела Скупштини АПВ  предлог свог првог отворено сепаратистичког акта (10. априла 2013. г). У питању је Предлог декларације о заштити уставних и законских права Војводине, чијом садржином је Пајтићева покрајинска влада отворено изнела низ претензија на суверени положај[24]. Декларација је 20. априла 2013. године усвојена у Скупштини АПВ[25] и до данас није укинута, али је на њеном основу Скупштина АПВ формирала скупштински одбор за уставно-правни положај АПВ. Управо је овај одбор креирао идеју да се поред грба и заставе (које се Покрајинском скупштинском одлуком називају „историјским знамењима“) паралелно употребљавају и  „традиционална“ знамења[26].

Ка стварном грбу Војводине

Наравно, под изразом „традиционална знамења“ аутономаши крију стварна историјска знамења Војводине, како би своје накараде прогласили „историјским знамењима“.  Знамења Кнежевине Србије која су употребљавана у Српској Војводини 1848-1849. године аутономаши хоће да претворе у „традиционална“, па су њихови елементи  правним прописима преименовани у „војводске“  Пасторовим статутом[27].

Љубомирка Кркљуш[28] је доказала да употреба националних знамења у српском политичком покрету у Угарској почиње још пре Мајске скупштине 1848. године.  Подаци о дешавањима у Срему, Новом Саду, средњем и северном Банату марта и априла 1948. године сведоче да је употреба оваквих симбола била израз српске општенародне воље: Захтевања обштества румског да се употребљују „пословни и судејски печати и заставе народње“. На заседању православне општине сремско-карловачких Срба усвојен је грб Кнежевине Србије који је представљен као  „војводски“ и одлука о  томе је објављена у виду летка[29]. Главни одбор основан на Мајској скупштини је донео одлуку о доношењу свог Устава према којем би се устројио Одбор народа Српског и Пододбор који ће деловати до доласка војводе, као и о печату Пододбора „са грбом српског народа, без натписа“ који је био истоветан са грбом Кнежевине Србије[30].  Упутства депутацији, које је слао патријарх Јосиф Рајачић царској власти, садржала су и захтеве да се утврде обележја Војводине – застава и грб. Амбицију да застава и грб буду државна обележја откривају Уставни нацрти који изражавају настојање да Српска Војводина постане круновина, али централна власт ништа од тих захтева није усвојила[31]. Већ Стефан Радичевић (отац Бранка Радичевића) порфиру на грбу тумачи као „царску“, а Уставни нацрт комисије, који је фебруара 1849. године израђен по налогу патријарха Ј. Рајачића, своди грб на „бео крст на црвеном пољу са четири оцила између кракова крста“[32]. Јасно је да у бурно устаничко доба Срби баш нису владали хералдичким појмовима, на шта ћу се вратити касније.

Грб српског војводе почетком обнове централне власти империје израдио је Павле Чортановачки и документован је на новчаницама (асигнатима[33]), пасошима и другим документима које је издавало њено правитељство, па чак и на заставама тог доба. Упркос привидној сложености употребе и разликовања симбола у историјској хералдици Српске Војводине[34], стандарта српског војводе ипак није истовремено могла бити и застава Српске Војводине, пошто је српски војвода био вршилац војне власти хабсбуршког императора и био његовом вољом именован, а не командант народне војске чији положај би установила српска регионална аутономија. Застава инокосног императорског заступника који врши службу врховне војне власти није застава српске националне регионалне аутономије, па ни грб истакнут на њој није грб Српске Војводине. Асимилацијом унети симбол српског народа или Српске Војводине у императорски грб једноставно значи да је војска Српске Војводине окупљена по националном начелу под врховном влашћу императора, а он њоме управља преко српског војводе којег је именовао. То се види и по заставама јединица народне војске, које су на бојама српске тробојке истицале хералдичке симболе царске, ређе краљевске власти. Постојање „посебне хералдичке дефиниције грба Српског Војводства као грба војводе[35]“ коју је уочио Драгомир Ацовић, последица је сукоба два начелна правна схватања. Једног застарелог, феудалног, које игнорише постојање правне личности или је везује за службену функцију конкретног инокосног лица (у овом случају српског војводе), и новог, револуционарног схватања слободног грађанског друштва које захтева признање самосталног правног субјективитета Српске Војводине као правне личности.

Прокламована Српска Војводина је на Мајском сабору 1848. године одлучила да прихвати симболе Кнежевине Србије као симболе српске народности и Српске Војводине. О томе сведочи грб на печату Српске Војводине, грб Српске Војводине на Службеном билтену Војводине и 1848. године, као и грб на окружном печату Беле Цркве из 1849. године. Током револуције, ти симболи су употребљавани на актима српске регионалне аутономије. Мора се знати да император Аустрије и краљ Угарске никад није коначно легализовао већ само толерисао постојање Српске Војводине, а 1849. године, преко опуномоћеника генерала Фердинанда Мајерхофера, извршио ликвидацију народних установа Српске Војводине и њених правних последица. Другим речима, у феудалном праву Хабсбуршке империје и толерисање је било легални правни статус, иако тај статус није имао правно дејство коначности. У којој мери је Мајерхофер затекао распад установа централне власти на територији Српског Војводства након предаје Кошутове војске сведочи чињеница да је хитну меру поништавања српских асигната морао да верификује печатом једине централне установе која је опстала – „Краљевског уреда за монопол соли и царинске дажбине – Земун[36]“. Тек након пораза Кошутове побуњеничке војске код Вилагоша (14. августа 1849. г), аустријски император је извршио дефинисање Српског Војводства и Тамишког Баната (18. 11. 1849. г) са врло ограниченом аутономијом. Међутим, дефинисање (одређење) није конституисање (установљење) и ни оно није било коначно, пошто је правно дејство аутономије ex tunc суспендовало установљење органа аутономије (управним прописима Баховог полицијског апсолутизма). Такво стање је трајало нешто више од деценије, да би по основу политичких преговора са високим мађарским пламством (магнатима) било потпуно укинуто реституисањем средњовековног жупанијског система Краљевине Угарске (17. децембра 1860. г) и било је израз императорове добре воље према Natio Hungarica[37].

Сви симболи који су се јављали након Мајског сабора у тешком добу борби за одбрану аутономије и спас народа од Кошутових побуњеника сведоче о хералдичком процесу асимиловања знамења српске нације у аустријске и угарске хералдичке симболе монархије  као симболе централних власти. Најупечатљивији пример тога процеса је грб на стандарти српског војводе из 1849. године која је сачувана у Панчеву. Грб чији нацрт је израдио Павле Чортановачки налази се на асигнатима и пасошима Српске Војводине, али на панчевачкој стандарти српског војводе налази се асимилацијом унет комплетан грб Српске Војводине. Делимично модификован царски грб због муниципалних потреба налазио се на устаничким заставама српских јединица. Оваква употреба хералдике ликовно сведочи да је Српска Војводина поштовала регална права хабсбуршког императора на прокламованој територији у складу са сувереним домашајем императорске (односно краљевске) власти: финансија, спољних  послова и врховног руковођења војском. Морају се разликовати грбови који представљају централну власт у Српској Војводини од грба Српске Војводине који је увек исти. Питање  „великог“ и „малог“ грба Српске Војводине је заблуда, услед неправилног тумачења реченице „Застава Ц. и К. Војводства Сербског 1848. г“ на поменутој стандарти српског војводе која се чува у  Народном музеју у Панчеву[38]. Пошто се ради о хералдичком симболу инокосног заступника императорове војне власти а не аутономне Српске Војводине, Љубомирка Кркљуш се у свом раду није бавила тим симболом, јер је био ван теме њеног рада.  Ни на једној другој сачуваној представи истог грба се не јавља мото као хералдички елемент. У ствари, иако има форму као „мото“, ради се о дефиницији грба Српске Војводине који је асимилацијом унет у центар војводског грба на стандарти. Хералдички мотив на застави Земунске народне гарде (понекад се такође тумачи као „велики грб“ /Ацовић[39]/) симболички је израз оданости Срба четири угарске жупаније краљу Угарске, што је хабсбуршки император такође био. Наиме, Земун је 1848. и 1849. године претворен у велики збег српског народа који се ка Срему и Србији сливао бежећи  пред немилосрдним  Кошутовим побуњеницима.

Колико год историјска хералдика и вексилологија Српске Војводине деловала замршено, постаје сасвим јасна у светлу чињенице да су Срби сво време поштовали установе легалне централне власти двојне монархије (како императорске, тако и краљевске), и поштовали правну границу домашаја својих привилегијалних, муниципалних и аутономних права и слобода под владарским суверенитетом. Њихове депутације, захтеви и молбе били су израз наде да ће бити установљена Српска Војводина као равноправна круновина или бар аутономија у Краљевини Угарској. Све те народне наде су дефинитивно изневерене прикључењем Српске Војводине и Тамишког Баната Угарској 1860. године. Краткотрајни период престанка функционисања централне власти у пролеће и лето 1848. године, када је проглашена регионална аутономија под називом Српска Војводина, праћен је одлуком Скупштине да симболи Српске Војводине буду истоветни са симболима Кнежевине Србије. Обнова централне власти је почела убрзо, ангажовањем аустријских високих официра, развијала се постепено и тај процес је оставио јасне трагове у хералдици датог доба.

Српска хералдика као „смоквин лист“ за срамоту војвођанског аутономаштва

У пролеће 2014. године критиковао сам хералдичко решење уставнних и законских прописа[40] о употреби симбола Војводине у нацрту Пасторовог статута као збрку симбола „европске регије“ и Кнежевине Србије[41]. Чланом 9. Пасторовог статута су највишим прописима Покрајине конвалидирани аутономашки грб и застава какве је предложила ЛСВ Ненада Чанка 2002. и 2004. године[42]. Међутим, у наставку члана 9 наводе се и „традиционални симболи АП Војводине“, што пропис чини контрадикторним самом себи. Наиме, ако су „симболи АП Војводине застава и грб“  које Статут прописује описујући их у ставу 1-4, шта су онда „традиционални симболи АП Војводине“ који се такође називају затавом и грбом, али су сасвим другачији?

Из описа онога сасвим другачијег што се потом поново назива „Застава АП Војводине“ произилази да се ради о српској тробојци која је историјска српска застава и њен опис уопште не садржи никакав грб на себи. Из описа онога што се поново назива „грб АП Војводине“ јасно је да изгледа истоветно са грбом историјске Кнежевине Србије 1848. године. Хералдички је потпуно немогуће прописано постојање мотива „војводске порфире“ (која се назива и „плаштом“[43]), пошто порфира није обележје војводског достојанства. Ни Стеван Шупљикац на сачуваним литографијама није представљен огрнут порфиром, већ пелерином која је део официрске униформе. Најзад, потпуно је немогуће постојање „војводске круне“. Војводских регалија једноставно нема нити може бити јер је војводски статус вид службе а не самосталне власти, а хералдика „војводску круну“ и „војводски плашт“ не познаје, пошто војвода не може бити носилац регалних права нити носилац регалија[44]. Чланови одбора нису све ово знали, лоше су се распитали или су лоше схватили, па им је напросто пало на памет да обележја кнежевске власти „завојводе“. Поновили су исту древну грешку Јакова Живановића у његовом „Осветљењу искања народа сербског у Аустрији у ово време“ о „знацима отличителним“, који говори о „војводској порфири“ и „војводској круни затвореној, на два дела раздељеној“.

Протагонисти „традиционалних симбола“ Војводине повели су се потребом „компромисног“ решења питања симбола Војводине[45], па су поновили осведочено безнадежни неуспех Јакова Живановића који је новембра 1849. године покушао да Српску Војводину представи као Herzogturm[46]. Већ током 2015. године је потпредседник Скупштине АПВ Душан Јаковљев (ЛСВ) упркос изношењу својих неутемељених ставова о „порицању мултиетничности“ показао да је свестан Живановићеве грешке[47].

Слободан Орловић, који је био председник комисије за израду Пасторовог статута је тек годину дана касније јавности покушао да објасни шта се хтело трапавим крпљењем  питања хералдике Војводине: „Важећи `прворођени` војвођански грб је од усвајања критикован из многих разлога. Хералдички - супротно стандарду те науке он је прост и неук спој три феудална грба Бачке (1699), Срема (1747) и Баната (1799), уз то и неаутентичног изгледа. Историјски - та три грба представљају хабзбуршке жупаније а не Војводину. Политички -  грб је донет по иницијативи и притиску мање странке у покрајинској власти па отуда и име `Чанкови симболи`. (...) Статут Војводине настоји да превазиђе такву нетрепељивост према покрајинским симболима управо увођењем и традиционалних симбола - грба Србске Војводовине и тробојке из 1848. године. Они су по слову, духу и циљу статутарних норми једнаковредни са дотадашњим обележјима. Уз то, хералдички, историјски, политички и национално традиционални симболи „поправљају“ од раније постојећи покрајински грб и заставу.[48]“

Запамтите добро, Орловић историјске грбове жупанија Краљевине Угарске назива грбовима „хабсбуршких жупанија“, а стварни историјски симболи Српске Војводине су му изричито „једнаковредни“ као аутономашке накараде. Сем тога, Орловић је аутономашке симболе АПВ, век и по млађе од симбола Српске Војводине, такође изричито назвао „прворођеним“.

Историјски симболи Српске Војводине као пасторчад Аутономне Покрајине Војводине

На страну што Орловић хералдику назива науком иако је она тек помоћна научна дисциплина, а Банат сматра жупанијом иако је историјски био бановина. Показало се да протагониста трапавог хералдичког решења уопште није имао појма о стварном пореклу свега онога што назива „Чанковим симболима“, чим говори о „превазилажењу нетрпељивости“ и њиховом „поправљању“.

Ма какви „Чанкови симболи“? Какво црно „поправљање“? До данас су аутономашки симболи АПВ компромитовани угледањем на рад Павелићевог сарадника Рудолфа Хорвата и остали су исти. Аутономашки симболи се неће променити претварањем стварних историјских симбола Српске Војводине у војвођанску пасторчад! Њихово другоразредно истицање неће решити, већ ће само закомпликовати проблем. Шта више, проблем симбола Војводине ће постати скаредан. Како да „превазиђемо нетрпељивост“ и прихватимо као „историјски грб Војводине“ накараду развијену на брљању Павелићевог сарадника, коју је орезала и прекројила ЛСВ, па убедила неуке посланике ДС и остале вољне да такав њихов талон прихвате као „грб Војводине“? Чак ни чињеница да је стварне историјске симболе Војводине преуредио Владимир Лабат[49] неће умањити зло.

Невероватно, али истинито, у ситуацији у којој већ деценију Војводину срамоти  аутономашки политички грб изведен из жврљања зазмајених Хрвата, Орловић је предлог „традиционалних симбола Војводине“ покушао да учини прихватљивим срамним сугерисањем да они „нису исувише српски[50]“ иако они јесу par exelence српски. Наравно, аутономашка већина је 2015. године најпре обећала[51], па изиграла[52] наду снисходљивог Слободана Орловића да ће Покрајинску скупшинску одлуку о „традиционалним симболима Војводине“ усвојити у Скупштини АПВ. Једноставно, симболи за које је Орловић изјавио да су „првородни“, аутономашима су „јединородни“. Лигаши нису пропустили прилику да се после свега наругају Орловићевој еквилибристици по хералдици: „Разлог због којег се инсистира управо на оваквом тзв. традиционалном грбу, а не на неком другом присутном током 1848–1849, јесте чињеница да он није ништа друго до грб Кнежевине Србије, коришћен од 1839. до 1882. Једина разлика је у томе што се у опису грба наводе `војводска порфира` и `војводска круна`, а у опису грба Кнежевине Србије `кнежевска порфира` и `кнежевска круна`. Дакле, симболи Кнежевине Србије из 19. века постали би, ако би се овај предлог усвојио, симболи данашње Војводине, док се они истовремено не користе као `традиционални симболи` Републике Србије, са којом имају неспорни историјски континуитет.[53]“ Наравно, лигашима деценију и по уопште није сметало што је њихов „грб Војводине“ развијен из ауторског концепта „хрватског змаја“, историчара и пропагандисте НДХ.

Од ината нема горега заната

Војвођански аутономаши истрајно користе методе који су одавно познати под називом „језуитска политика“. Управо овај израз је употребио 1965. године Милан Бачкалић током Војвођанске свађе у руководству Војводине[54]. За пола века су свој метод усавршили и рачунају на успех спретно манипулишући српским брзељањем, неукошћу, лаковерношћу и инатом.

Непромишљеношћу је 2002. године већинска ДС у Скупштини АПВ прихватила лигашки предлог накарадног „грба“ Војводине. Хералдичком неукошћу чланова Комисије за израду Пасторовог статута 2006. године, историјски симболи Кнежевине Србије су прописани за „традиционалне симболе Војводине“, а лаковерношћу предлагача 2015. године је предложено да се о њима накнадно донесе и Покрајинска скупштинска одлука. Пошто је већина у Скупштини АПВ то одбила, а лигаши све исмејали као фалсификат[55], десило се још горе. У покрајинском СНС-у се упркос деценију и по искуства пробудио тврдоглави инат и предлог истих „традиционалних симбола Војводине“ је 2016. године поново поднет Покрајинској скупштини.

Убрзо пошто је Игор Мировић формирао Владу Војводине, „одмах је оповргао сумње да ће скинути заставу Војводине са зграде покрајинске владе алудирајући на појединце који су почели да праве селфије испред тог здања у жељи да сачувају успомену на тај симбол Војводине. „Моћи ће да праве селфије, али са новом, правом заставом Војводине, оном из 19. века (...)  Традиционална застава и грб Војводине који имају симболе српског слободарског духа из XIX и с почетка XX века уграђени су у Статут покрајине, али бахатошћу ових који су били пре нас та одлука никада није примењена. Ми ћемо поштовати Статут и већ у наредних десетак дана ћемо формирати одбор покрајинске владе за израду одлуке о коришћењу покрајинских симбола. Када та одлука буде усвојена, већ од јесени ће људи моћи да се фотографишу са традиционалном заставом Војводине и традиционалним грбом. Е то ће бити прави селфи.[56]“

Чини се да је Мировић заборавио с чиме има посла. Попут Орловића, старије симболе назива новима. Симболи Српске Војводине из 1848. године су век и по старији од аутономашких накарада (из 2002 и 2004. године) и не могу постати „млађи“ само зато што је Слободан Орловић тек 2014. некако успео их угура у Пасторов статут! Шеф лигаша је давно забацио турбок, а унапређени радикал на челу Покрајинске владе се после деценију и по упецао мислећи да су аутономаши залуђеници који јуре покемоне преко GPS. Мировићева Покрајинска влада је брже-боље поновљени Предлог покрaјинске скупштинске одлуке о „традиционалним симболима“ послала Одбору Скупштине АПВ за уставно-правни положај Војводине[57], сасвим заборавивши да се ради о телу којег су Пајтићеви аутономаши основали ради покрајинске узурпације републичких уставно-правних овлашћења[58]. Наиме, ради се о телу које је претходни аутономашки режим установио[59] из разлога спровођења „Резолуције од десети травња[60]“!

Вођен сопственим самоувереним инатом, Мировић се одмах по ступању на чело Покрајинске владе запетљао у хералдичку мрежу аутономашке језуитске политике као пиле у кучину. Очигледно није у стању да схвати како управо он ради на афирмацији онога против чега је пре три године сву Војводину дигао на ноге. Сада тврдоглаво гура ка циљу коначног претварања стварних историјских симбола наше Војводине у неисторијске, под аутономашком легендом „традиционалности“. Кад једном когнитивно схвати шта је урадио, хоће ли признати себи да су га аутономаши претворили у своје оруђе? Хоће ли тада почети да се инати самом себи у име наше Војводине? Ако то учини, стварни историјски симболи Војводине постаће горе него „смоквин лист“. Служиће да се  њима отире љага усташког узора у стварању аутономашке накараде прозване „историјским грбом Војводине“.

Излаз из свега наравно постоји. Скупштина Војводине морала би, пре свега, ставити ван снаге чл. 4. покрајинског Статута којим су зазмајени симболи историјских области Крљевине Угарске језуитском политиком проглашени симболима Војводине. Наравно, мора бити укинута и Покајинска скупштинска одлука о њима. Потом би покрајинске власти у сарадњи с надлежним установама и појединцима (а не страначки ангажованим анонимним хералдима, PR и IT менаџерима) морале спровести поступак дефинисања грба и заставе Војводине засноване на стварним и неспорним основама, а не на сликовницама велећифтинских фирми и замислима Павелићевог велесујетника. Међутим, по ономе што видимо наде су мале. Између језуитске политике аутономаша и напредног ината Мировићевих следбеника мало је простора за разумно решавање проблема.