Između „iventa“ i "opštenarodnog protesta"

Kao što su sužnji pevali o njoj

Neće umeti, ali pokušaću da izveštaj sa „Opštenarodnog protesta“ u petak lišim nihilizma, u onoj meri u kojoj je to moguće.

Dva su utiska koja sam stekla, i sasvim su u suprotnosti jedan s drugim. Ali, kako je sve počelo.

Možda nedelju dana pre protesta jedan student antropologije Lazar Veljković predložio je ili, kako se to na Fejsbuk jeziku kaže, napravio ivent, gde je pozvao „sve“ da se okupe i iskažu svoje opštenarodno nezadovoljstvo.

Iz razgovora sa njim, shvatam da se radi o čoveku koji bi se na prvom mestu borio protiv liberalnog kapitalizma, koji prati slične proteste u svetu, koji ne želi da bude nekakav vođa.

Nakon nedelju dana svakakvih komentara na račun poziva na iskazivanje nezadovoljstva, od prijavljenih sedam hiljada došlo je oko 500–600 ljudi, i to je, prema Veljkovićevim rečima, uspeh.

Uspeh je, prema rečima kulturnih radnika, bilo i nešto manje od hiljadu ljudi, a prema rečima Milice Kralj, koja je bila u organizaciji ovog „iventa“, uspeh bi bio i da ih je (nas) došlo pet.

Najuspešniji protest (postali su sve učestaliji i taj se fenomen ne bi smeo ignorisati) bio je protest naučnih radnika. Ali nijedan od ovih navedenih nije, sam po sebi, tema.

Tema, ili pitanje, moglo bi da bude šta je zajednički imenitelj svih ovih, još uvek „elitnih“ protesta i da li će doći trenutak kada će im se priključiti oni manje elitni, manje tihi i manje „fini“? I šta će se, ukoliko taj trenutak dođe, desiti?

I drugi utisak, pričam o „opštenarodnom protestu“, jeste podrška Brazilu, Turskoj, Egiptu, Grčkoj. I brisanje komentara ili napadi na iste kada se pomene najskuplja srpska reč Kosovo. Na pitanje zašto je to tako, Veljković objašnjava da se Kosovom uvek manipuliše u nacionalističke i patriotske svrhe i da partije i razne grupe skupljaju poene baveći se Kosovom, te da kosovsko pitanje ne spada u socijalno pitanje.

Kažem Veljkoviću da je baš danas u Frankfurtskim vestima izašao tekst kako se izbeglicama s Kosova oduzima socijalna pomoć (u vrednosti od oko 8000 dinara mesečno) i kako to spada u socijalno pitanje. Ne nacionalno. Egzistencijalno. I zašto je protest, ako je opštenarodni, iz te opštenarodnosti izbacio Srbe s Kosova iz straha od nacionalista. Mlađi pišu „Nemojte Kosovo, doći će nam one patriote“. I sad, novo pitanje koje se nameće jeste sledeće. Zna li neko od tih ljudi iskreno željnih pobune i promena razliku između patriotizma i nacionalizma? I ta satanizacija termina patriotizam, kao tužan pokazatelj nepoznavanja jezika i ideološke indoktriniranosti koja se jezikom služi samo u svrsi pamfleta.

Ne mislim da ovi protestanti, uglavnom mladi, imaju lošu nameru kada podržavaju Brazil, ali ne i Kosovo. Mislim da se radi o zbrci pojmova. O, što bi rekao levičar Breht, vavilonskoj pometnji.

Na pitanje šta je Lazara Veljkovića ponukalo na ovakav čin[1], poziv, vapaj, svejedno, ovaj student antropologije odgovara da je, naravno, pratio vesti. O kulturi, nauci, bibliotekama, o tretmanu slepih i slabovodih, osoba sa invaliditetom, različitih... Razlog zapostavljanja svega navedenog vidi u merama štednje koje nameće neoliberalizacija. Uz to sve veće siromaštvo, uništeno zdravstvo i školstvo koje postaje preskupo i privilegija bogatih, omraženi „Bus plus“, ponovo uvedena Đilasova prohibicija prema kojoj se alkohol u radnjama sme kupiti do 22 časa.

Kaže, jedna grupa ljudi donela je ogroman transparent gde je na beloj podlozi ispisano oko pedeset imena zatvorenih fabrika. Pitam ga da li je na protestu bilo radnika. Nije, kaže. Naravno, oni koji su uopšte privilegovani da budu radnici nemaju vremena za to i svakako ne prate „ivente“ na Fejsbuku.

U jednom trenutku je, kaže, hteo da podrži proteste u Sarajevu jer ih je shvatio kao građanske. Zatim je shvatio da se ipak radi o nacionalnoj priči i skinuo to sa poduže liste. Napali su ga da je saradnik Nataše Kandić, muslimanskog lobija i koječega. Nakon što je sklonio, kaže, Sarajevo s dnevnog reda – tenzije su se smirile. Isto kao kada je sklonio one koji su pitali „A gde je tu Kosovo?“.

Nada se da su protesti bez vođa mogući, bez toga da neko investira u njih, bez logistike. Možda i jesu, ja za sada za takve nisam čula.

Možda ova priča u svom početku deluje naivno, kao i taj trend protesta u Beogradu. Možda još uvek svako misli na svoj slučaj, pa umetnike ne zanima socijalni problem kasirke u „Gorici“ ili onih momaka koji rade na gradilištima, a imali su dara za nešto bolje, a naučnike ne zanima Kosovo, a ljude sa Kosova baš briga za problem „kulturnjaka“ u Beogradu (njih razumem, iz njihovog ugla to zaista deluje, najblaže rečeno, cinično); tek kao takvi, svako u svoj problem zagledani, teško da možemo išta da nazovemo „opštenarodnim“. Ovde nema opštenarodnog, iako se  svi problemi nabrojani u pozivu na opštenarodni protest – tiču svih nas. Mi i dalje umišljamo da postoje neki levičari, desničari, mi još uvek nismo shvatili da se radi o lošoj predstavi koja je dosadna i koja iscrpljuje. Upravo onu snagu koja je potrebna za bilo kakav ozbiljan pomak. Mi još uvek zamišljamo da nas dele neke ideologije i nismo shvatili da ovo nije vek ideologija nego novca. Možda jednom shvatimo.

Ne znam da li će se i kada to desiti, dobra je vest što maske jako brzo padaju i više niko ne veruje ni u šta (ne propagiram nihilizam, ali verovati u laž je gore nego ne verovati ni u šta), dobra je vest što su opštenarodni problemi jednaki i levo i desno (bez obzira na to što to levo i to desno odavno ne postoji); možda će se desiti onog trenutka kada ljudi – bez vođa – počnu da upadaju u banke, radnje prehrambenih proizvoda, kada počne ono što je u Grčkoj napravilo haos. A taj haos je opet iznedrio Grcima neprimeren nacizam, mržnju prema imigrantima (i ne samo u Grčkoj) i tako je haos u Grčkoj postao jedan kontrolisani haos.

Taj trenutak, ako do njega dođe, a predviđaju neizdrživu bedu s jeseni, plaši i bodri. Bodri zato što još uvek niko ne sme da digne glavu, ono malo zaposlenih nije ludo da štrajke, ovo je država u kojoj je najveći broj prijavljenih na socijalnoj pomoći, mlade ljude izdržavaju penzioneri, a zaposlenih je najmanje.

Evo šta na to kaže Kami: "Da! Ja sam dobro razumeo vaš SISTEM! Dali ste im bol, glad i odvojenost da zaokupite njihovu pobunu. Iscrpljujete ih, ispijate njihove snage i proždirete njihovo vreme da ne bi imale ni snage ni vremena za gnev! Oni tapkaju, budite zadovoljni... Ali ja, koji sam porobljen kao i oni, ponižen s njima, ja vam ipak objavljujem da ste ništa.

Ne smejte se! Ne smejte se, budalo... Kažem vam, izgubljeni ste. Već ste pobeđeni, u krilu vaših najznačajnijih pobeda, zato što postoji u čoveku - gledajte mene - neka sila koju vi nećete ukrotiti, neka bistra ludost, delo straha i smelosti, neznana i zauvek pobednička. To je snaga koja će se dići i onda ćete znati da je vaša slava bila od dima."

Ne bih da opet budem defetista, ali ovaj me citat u svom poslednjem pasusu mučno podseća na monolog ludaka u Čehovljevom „Paviljonu Šest“ gde se ovaj, držeći se za rešetke, dere o tome kako će svanuti sunce „i u našoj ulici“ i doći taj dan kada će sloboda...