Kako izbeći da ponašanje Amerike ponovo ima pogubne posledice na Srbiju

Prvi put u istoriji, međunarodna agencija za kreditni rejting „Standard & Poor’s“, osnovana 1860. godine, snizila je kreditni rejting Sjedinjenih Američkih Država sa maksimalnih AAA na AA+. Da bi ovako nešto moglo da se desi, agencija je upozorila američku vlast još aprila ove godine, ali vlast nije reagovala. Demokrate i republikanci su pak nastavili da se svađaju, makar prividno, optužujući jedni druge za ekonomske nedaće. Kada nisu mogli da se dogovore oko državnog budžeta, sve američke televizijske stanice su prikazale sat koji otkucava vreme koje je preostalo dok se vlast ne „ugasi“. Ista panika je kreirana nedavno kada dve političke partije nisu mogle da se dogovore oko podizanja gornje granice zaduživanja američke vlasti. Obe „krize“ su rešene u poslednji čas, kao u holivudskim filmovima – sa puno drame, što je omogućilo američkoj eliti da još jednom skrene pažnju sa ključne teme. Nije bitno koliko će vlast trošiti i koliko će se zaduživati – prava pitanja su dokle će Amerika moći da se zadužuje, kako će da otplati dugove i kada će izvesti reformu ekonomskog sistema koji trenutno liči na „parazita“, po opisu ruskog premijera Vladimira Putina. Mislim da mi u Srbiji možemo dosta da naučimo od Amerikanaca.

Ako se zadužujemo bez ikakve mere, kad-tad će nas dugovi sustići i dovešćemo sebe u bezizlaznu situaciju.

Ako se zadužujemo bez ikakve mere, kad-tad će nas dugovi sustići i dovešćemo sebe u bezizlaznu situaciju. Kao i u Americi, u Srbiji se sve manje proizvodi (Amerikanci su, međutim, svoje fabrike uglavnom izmestili u zemlje trećeg sveta) i posao je sve teže naći. Uprkos svemu tome, politička elita nas uverava da ćemo naći spas u zaduživanju i fondovima Evropske unije. Činjenica je da bespovratni fondovi mogu veoma pozitivno da utiču na našu ekonomiju, ali ako postanemo kompletno zavisni od jednog izvora finansiranja, dovodimo našu državu u veoma rizičan položaj, pogotovo ako uzmemo u obzir da Evropska unija trenutno prolazi kroz strašne ekonomske turbulencije. Ne smemo zaboraviti ni koliko je EU usko vezana za američku ekonomiju, što smo videli još 2008. godine, kada je kriza u SAD prouzrokovala ekonomske teškoće i u EU. Na taj način i srpska ekonomija kompletno zavisi od ekonomije SAD, te bi nerazumno ponašanje američkog političkog vrha ponovo moglo imati pogubne posledice za našu zemlju. Ta pomisao je zastrašujuća, a uopšte nije jedina opcija koju imamo.

Krajnje je vreme da se otrgnemo od maštanja o tome kako će nam EU ili SAD pomoći da izgradimo jaku i stabilnu državu sa visokim životnim standardom.

Krajnje je vreme da se otrgnemo od maštanja o tome kako će nam EU ili SAD pomoći da izgradimo jaku i stabilnu državu sa visokim životnim standardom. Zbivanja u Grčkoj su nam pokazala koliko je EU nemoćna da izađe na kraj sa problemima u svojoj zajednici, dok SAD svoje probleme rešava tako što započne novi rat, uništava neku državu i narod koji živi u njoj i onda preuzme kontrolu nad tom državom radi iskorištavanja resursa. Za svaki uloženi dolar u Srbiju, mi na ovaj ili onaj način plaćamo desetostruko više. Ali ne možemo da se izolujemo, to je činjenica. Ono što možemo, međutim, jeste da se otvorimo celom svetu, a ne samo jednoj strani. Pogotovo ne samo onoj strani koja nam neprestano postavlja ultimatume i svojevrsno kažnjava Srbiju za neke događaje još iz prošlog veka (pa i pre toga). Moramo da se osvestimo i shvatimo u kakvom svetu živimo i da zajedno izgradimo sebi bolji život, jer nam nikada niko neće toliko pomoći koliko mi možemo sami sebi.

Prvi korak je da se otarasimo sistema u kojem trenutno živimo. Ne lažimo se, ovo što danas imamo u Srbiji nije demokratija, već plutokratija – oblik oligarhijske vladavine u kojem je vlast centralizovana na uzak broj izuzetno bogatih ljudi. To ne mora da znači da likovi koje mi vidimo u TV dnevnicima predstavljaju realnu vlast u Srbiji, ali se svakako praćenjem traga novca (u Americi postoji izreka „follow the money trail“) može doći do onih koji oblikuju naše živote. Ne smemo dozvoliti da nam političari preko medija opisuju kako živimo i u kakvom sistemu živimo – ne žive oni u istim okolnostima kao i mi, te je njima svakako u interesu da očuvaju postojeći sistem po svaku cenu. Davno je rečeno da je najbolji rob onaj koji ne zna da je rob, te zaista moramo da se zamislimo u kakvim uslovima živimo i zašto još uvek nismo podigli ustanak protiv onih koji onemogućavaju da živimo slobodno, da ostvarujemo svoje snove bez prepreka poput članstva u političkoj partiji, danonoćnog rada za male pare i još mnogo toga.

Davno je rečeno da je najbolji rob onaj koji ne zna da je rob, te zaista moramo da se zamislimo u kakvim uslovima živimo i zašto još uvek nismo podigli ustanak protiv onih koji onemogućavaju da živimo slobodno, da ostvarujemo svoje snove bez prepreka poput članstva u političkoj partiji, danonoćnog rada za male pare i još mnogo toga.

Narod mora ponovo da odlučuje o svojoj sudbini i duboko verujem da je narodna volja jača od sile moćnika, bili oni domaći ili strani. Sistem u državi mora da funkcioniše tako da je većini dobro, a ne šačici pri vrhu. Ne želimo više da se sistem biranja vođa naroda bazira na poverenju, odnosno da mi moramo da se nadamo da će političari održati predizborna obećanja. Želimo sistem u kojem mora da se održi reč, ili se po kratkom postupku gubi funkcija i sve što dolazi s njom. Zašto nismo spremni da razmišljamo o tome šta je logično, već rado prihvatamo nelogičnosti pod izgovorima da je „tako kod drugih“ ili da je „tako uvek bilo“? Videli smo koje su katastrofalne posledice lošeg vođenja ekonomije u drugim državama. A mi još uvek imamo romantičnu viziju zapada iz crno-belih holivudskih filmova. Neće biti pomoći sa strane i zato je ključno pitanje: ko je spreman da se suprotstavi daljem uništavanju i obezvređivanju svega što postoji u Srbiji, lošem političkom putu zavisnosti od tuđe milosti i medijskom lobotomiranju masa zarad jeftine zabave i produžavanja apatije? Na to moramo da smo spremni svi.