четвртак, 29. фебруар 2024.
 Ћирилица | Latinica

Нови број

Тема: Светска економска криза и Србија (II)
Банер

Претходни бројеви

Банер

Пронађите НСПМ на

&

Нове књиге

Банер

Едиција "Политички живот"

Ђорђе Вукадиновић: Од немила до недрага

Банер
Банер
Банер

Часопис НСПМ или појединачне текстове можете купити и у електронској форми na Central and Eastern European Online Library

Банер
Банер
Почетна страна > Дебате > Куда иде Србија > Српска геополитичка транзиција
Куда иде Србија

Српска геополитичка транзиција

PDF Штампа Ел. пошта
Славољуб Лекић   
петак, 30. мај 2008.

На главно питање српске јавности – шта од нас очекују Европа и Америка и шта треба да учинимо да испунимо њихова очекивања, са Запада никако да стигне јасан одговор. Понекад се учини да Европа, углађеним језиком, објашњава по неки детаљ из српске унутрашње политике, али не иде даље, те домаћа јавност све више верује да су европски циљеви на Балкану сасвим једноставни: одржавање парламентарних избора, правилне истраге, хапшења и суђења, те понека декларација о пријатељству и сарадњи. Ипак, Евроамерици нису страни ни разговори о успостављању нових држава, а самим тим и полемике о промени граница које, наводно, више нису важне. На први поглед, српски случај наговештава да су гледишта бриселске, берлинске, лондонске и париске администрације сасвим једноставна и прозирна, те их може растумачити портпарол сваке напредне странке. Судећи по изјавама српске партијске номенклатуре, Платон, Гете, Фридман, Попер и европска идеја стали су у неколико редова.

Знојаво питање српске јавности уплиће међународне, економске и културне односе Срба и света. Међународна политика сведена је, неретко, на приступање Европској унији и учлањење у НАТО пакт. Привредна питања тумаче се кроз призму неолибералне економије и идеализоване компрадорске приватизације имено ване безазленом речју – транзиција . Културна димензија често је затурена, мада прикрива дубоке корене европских савеза и ратова, сва устремљена на узроке европског поретка света. Одмах се намеће и питање: који је од ова три односа најважнији? Заговорници војно-политичког решења српског питања цене да су ЕУ и НАТО сасвим довољни и посредно откривају да нису разматрали друга решења. Немало је самоуверених људи из јавног живота који поносно и тек овлаш откривају своју визију препорода земље великим економским пројектима, какви су, на пример, путеви, железнице или гасоводи. Али несагласни гунђају против саобраћајница које не воде никуд и предлажу друге, своје путеве, којима – уверени су потоњи – Србија може у свет.

Ако су светске стратегије великих сила далеко од наше јавности, питање је да ли истинске намере Европе и САД могу да се прозру једноставном и проницљивом анализом њихових дневнополитичких потеза. Да ли је довољно убедљива да објасни зашто Запад не посматра Србију и југоисток Европе као економски или политички простор, већ као део света који ваља да буде уподобљен целини коју сâм промишља. И док се Запад бави светом, клија сумња да Балканци можда нису кадри да овладају логиком целине. Али на ком се пољу они могу огледати са Западом? Ако такво и постоји, оно је – сва је прилика – забачено је у мору других на којима се надмеће Запад са остатком света. Та су поља места изазова на које Србија гледа као на дато обећање, чврсту реч Запада. Политички запад у времену од Макијавелија до Хитлера никада и никоме није дао непоколебиво обећање, али јесте упућивао изазове. Зашто би балкански народи или Словени били изузетак? На ово питање вођи народа жељних обећања немају објашњење, али имају нескривене наде.

Скоро читав 20. век Срби су у интересној сфери западних сила, али са нескривеном задршком . Р аније бејаху под утицајем европских сила и у променљивим односима са Русијом. Од 1917. године Србија се за читав век удаљила од Русије. Од тада су се њени интереси, политички и економски, често приближавали Русији, али никада толико да узнемире Запад. Ова реалполитичка подвојеност између стварног Запада и Истока, који само што није, главни је узрок неравнотеже, распри и подела у политичком животу Србије. Незавидан положај Срба ређе је предмет интелектуалних рефлексија, а чешће жудње да се о бјасни и о бразложи једноставном поделом света на двоје , у коме је лако наћи чаробну формулу опстанка. Ова подела прећуткује супстанцијализацију Империје из хиперреалности у локалну географију. Стратешке тачке, путеви, зоне утицаја, саобраћајни правци посредно указују на намере великих.

Где је Србија?

О географском положају народа са верига света приповеда се различито. Порекло приповедача и његова убеђења опредељују закључке. Отуда се српски простор некада багателише , а каткад високо цени. Много је оних који га сматрају удесом судбине баш зато што је својеврсно раскршће на коме су саградили кућу (Цвијић) пре него што је управо оно постало део аутостраде између савременог Истока и Запада. Дакле, географија је определила да пут на чијем делу су се затекли Срби постане важан и једнако опасан за домороце и намернике. Чврстина материјалних фактора описана језиком географије стоји у средишту вековне српске саобраћајне муке са војскама и еспапима. Пљачке каравана, бежанија народа у брда и шуме, што даље од саобраћајнице, пустошење читавих области, поновно спуштање у долине, нови споразум са пролазницима, опет бег, али на неки други континент, испуњавају српску историју. Зато је кућа на мирном месту пред очима сваког Србина уморног од сеоба. Три саобраћајна правца одређују политику Србије и одржавају је у контакту са суседима и светом: јадрански, егејски и црноморски.

Коридор 10 наглашава позицију Србиј е на јужном делу балтичко-егејског интермаријума по што је моравско-вардарски правац био важан за приступ српској територији. Преко њега Србија је у контакту са Грчком и Егејским морем. После К осовске битке 1389. овим путем Турци су улазили у Србију, нападали је Бугари и у окупирану Србију враћала се ослободилачка војска. Моравско-вардарски саобраћајни правац био је најбоља веза са солунском луком, а у време изолације 1992 – 2000. служио је за кријумчарење робе у Србију. Нејасно је да ли ће ЕУ фаворизовати приступ Јадрану и Црном мору науштрб егејског правца, те развој саобраћајница Будимпешта – Атина напустити за рачун пута Трст – Софија – Цариград. Премда би свака варијанта развоја догађаја била погодна по Београд, ЕУ би у часу велике напетости због признања Косова могла активирати правац Будимпешта – Букурешт – Софија, што би Србију ставило у страну и претворило је, уз помоћ коридора 8, у сиву зону југоисточне Европе.

Скоро 600 километара Дунава није могуће изместити, те Србија може да буде карика саобраћајнице Рајна–Мајна–Дунав у контакту са око 500 милиона становника. Србија преко Констанце, Црног мора и река Дон-Волга и Дњепар ступа у додир са највећом евроазијском земљом Русијом, а на другој страни са највећом европском државом Немачком. Овај коридор важан је и због промена на светској мапи преноса енергената, тј. нових налазишта нафте у Каспијском мору и гаса у Сибиру. Две су трасе преноса енергетских сировина из “срца копна”: прва је Новоросијск – Бургас – Скадар, а друг а је Новоросијск – Констанца – Београд. Коридор преко Бугарске и Албаније подржавају САД јер је део замисли да се изолују и развдоје Србија и Грчка и награде амерички савезници, Бугари и Арбанаси. Трећи коридор за пренос руске нафт е иде преко Бугарске и Грчке . Његова изградња утемељена је на два начела руске енергетске политике: несметана експлоатација и контрола транспорта нафте и гаса. Овај православни енергетски коридор сваку од земаља ослободио је непредвидивог утицаја муслимана и Турске, оданог савезника САД. Уједно је умањио значај и политички утицај нафтовода Баку–Чејхан, постављеног у нестабилном кавкаском региону за извлачење азербејџанске и казахстанске нафте. Премда је потоњи изоловао Русију, изгледа да “православни нафтовод” на дуг рок има предност јер су Грци и Бугари више наклоњени Русији, него што је Америка одана Турској, Азербејџану и Грузији. Ослобађање м од утицаја Турске и подстицање м деликатних односа са Кремљом, промишљена грчка влада лакше ће се противити уласку Турске у ЕУ и оснажити своје изгледе на Кипру. Досадашњи утицај Босфора и Дарданела на енергетску сигурност опашће у односу на Ормус и Суец. Истовремено ће вековна тежња руске империје да своју границу сажме у једну тачку (Цариград) бити сувишна пошто је део турске моћи анихилиран креативним цевоводним пречицама и нов ом евроазијск ом стварношћу. Већ заобиђена, Турска би се могла суочити са тешкоћама у раду стратешког пројекта Баку–Чејхан блиско повезаним са иранско-америчком кризом, грузијским и курдским питањем и промењеним односима на негдашњем совјетском простору. Активност у лукама Бургас и Александрополис периферизује српски простор. Скора историја показује значај дунавске речне саобраћајнице. Увођењем санкција Србији 1992. године подунавски коридор делимично је затворен, а рушењем мостова 1999. године постаје скоро непроходан. Дунав је за пловидбу слободан од завршетка Кримског рата (1856) када је установљена Европска комисија за Дунав, једину реку која повезује западни део континента са црноморским басеном, и то правцем исток-запад. Отварање канала Рајна–Мајна–Дунав (1993) означава приближавање Германа Словенима, првенствено Русима. Ако се има у виду да је број мостова од Регензбурга до Сулине 93, а да је од Београда до Ђердапа само један (Ковин), јасно је да је српски део Подунавља запостављен и слабо обједињен. Поред тога, у горњем делу Дунава транспорт је већи него у доњем, који је погоднији за пловидбу већих бродова. До увођења санкција на Дунаву је немачка флота била прва, а српска друга, те не чуди немачко залагање да се Србија изолује.

Издвајање Војводине из Србије незаобилазно је повезан о са д унавским пловним путем. Према замисли војвођанских сепаратиста одвајање има три фазе: стварање националног савета за мањине, успостављање територијалне аутономије општина, претежно насељених мађарском националном мањином, и напокон, успоставу самосталне Војводине у којој би мађар ска аутономија имала посебан статус. Након бомбардовања НАТО пакта, у лето 1999, Јожеф Каса, један од коловођа интернационализације мађарског питања, у Будимпешти је предложио тростепену аутономију за мађарску мањину и Војводину. (1) Од те аутономије није одустала мађарска политичка номенклатура у Србији, што сведочи и најновији пр е длог Иштвана Пастора. (2) Већ од 2002. године аутономаштво у српском Подунављу постепено пушта своје корене преко наглашених веза са иностранством. У Паризу је 2005. године отворен центар за промоцију Војводине, откада се сваке године одржава манифестација „Дани Војводине у Паризу“. (3) Одвајањем и цепањем данашње војвођанске аутономије ослабио би положај Србије на Дунаву.

Коридор 8 повезује америчке сателите Албанију, БЈРМ и Бугарску, а представља измењену трасу римског војног пута Виа Егнатиа који се протезао од Драча, преко Солуна до Константинопоља. Овај саобраћајни правац изван је српских граница, али би на њега ваљало гледати као на јужни изолациони појас пошто је део санитарног кордона око Србије. И док Метохија и Косово многим политичарима и локалним аналитичарима изгледају као слепи колосек српских интереса и политике, Американци за њих показују велико занимање. Окупирани део Србије приближава се коридору 8 на простору БЈР Македоније. Ако се још узму у обзир велика налазишта лигнита на подручју Метохије и Косова, али и ретких руда које се користе у војној индустрији (волфрам, циркон), јасније је америчко настојање да осигурају коридор Бургас–Драч. Овим се постиже више циљева. Повезују се у безбедносни и енергетски коридор Турска, Бугарска, БЈРМ и Албанија, за савезништво са САД независношћу се награђују Арбанаси, раздвајају се Срби и Грци и омета њихова сарадња. Поврх свега, Америка Србе, тренутне непријатеље Вашингтона и Лондона, лишава извора неопходних за опоравак и развој након тешке геополитичке транзиције и учвршћује амерички престиж застрашивањем осталих држава клијената. Висока осматрачница америчке балканске политике јесте база Бондстил, а јуришници су Арбанаси, посебно они концентрисани у општинама Бујановац, Прешево и Медвеђа, на осетљивом делу коридора 10 и тик уз коридор 8. Њихово окупљање у Коалицију Албанаца прешевске долине недвосмислено показује да имају , поред политичких, и територијалне циљеве. (4)

Област Косово и Метохија, ограђен а планинским масивима Шар планине и Проклетија, са Албанијом је повезана уском долином Дрима, којом су после 1999. године неконтролисано пристизали мигранти из Албаније. Масовно померање становништва погоршало је стање у п окрајини пошто је број становника Приштине, за непуну деценију, порастао са 225.000 на 550.000, што је отежало снабдевање струјом и п итком водом , рад јавних установа и насилно проме нило етничку структуру становништва. (5) Покрајина је претворена у експериментални полигон, где ЕУ преко своје противправне мисије Еулекс покушава да успостави прикривену окупацију ампутираног дела Србије. О во заоштрава односе ЕУ и Србије и постаје камен раздора међу европским земљама, образац за слично понашање мањина у ЕУ. (6) Положај Приштине према централној Србији, аспирације арбанашких политичара према долини Вардара и Дрима и савремена европска архитектура отварају нове хоризонте српског и арбанашког питања.

Од времена цара Душана Србија никада није била поморска земља. До отцепљења Црне Горе посредно је излазила на Јадран , али након тога коначно је одсечена од мора, чиме је „крашка тврђава“ прерасла у политичку, верску и етничку препреку за излазак Срба на море. У време владавине комуниста посебна пажња посвећена је брижној расподел и јадранске обале , која је углавном припала Хрватској, премда наслоњена на српско залеђе. Посебно је занимљиво што је Моша Пијаде предлагао да се после Д ругог светског рата формира посебна аутономија за Србе у Хрватској. У кратком периоду овај прећутани Пијадеов предлог оживотворен је између 1990. и 1995. године стварањем Републике Српске Крајине која је имала, додуше симболичан, излаз на Јадран. Одвајањем Босне и Херцеговине Србија је склоњена са саобраћајног правца Београд–Сарајево–Плоче, а отцепљењем Црне Горе и са правца Београд–Бар.

Након рата 1999. године наставља се узмицање војске са сужених српских простора. Кумановски споразум (1999) препушта Косово и Метохију под пуну контролу НАТО пакта, а већ следеће године, под оком Савета безбедности, започиње уклањање српске војске са полуострва Превлака. (7) Након распада заједничке државе Србије и Црне Горе статус Превлаке посебно се осигурава. (8) После промене власти у Београду 2000. године протерана српска војска и персонално је морала признати свој пораз пензионисањем и смењивањем официра који су се истакли у одбрани земље 1999. Поред тога, у хашки затвор послати су истакнути генерали (Ојданић, Павковић, Лазаревић), а хапшени су и други официри. (9)

Републике Хрватска и Црна Гора имају нерешено питање полуострва Превлаке , на које су на различите начине са Републиком Српском полагале право. Ово месташце на јадранској обали, некада у шали, а некада у збиљи, помиње се као гомила камења на улазу у Бо ку Которску. (10) Превлака је ниски земљоуз који спаја полуострво Оштро са Витаљином, смештена на улазу у Бококоторски залив и традиционално има војну улогу. (11) У хрватским гласилима шири се мишљење да је након уклањања војних објеката са Превлаке ова постала место атрактивно за туризам и градњу конгресног центра. (12) Будући да је Бока једини црногорски залив који пружа могућност базирања већих ратних бродова, после уступања Превлаке Хрватској, она, на први поглед, нема пређашњу атрактивност. Ипак, ради предострожности, у федералној Босни каткад се помене могућност покретања арбитраже пред Међународним судом како би јој се обезбедио излаз на море код Херцег Новог. (13) Док је Италија господар западног Јадрана, дотле је Хрватска (Превлака, Вис, Ластово, Масленица, Река), у име НАТО пакта, администратор источне обале, будући да Црна Гора и Словенија имају симболичну важност на Јадрану. Неутрализација Превлаке једна је од етапа удаљавања Срба са јадранске фасаде. После отимања Косова и Метохије, за Србију су луке Драч, Валона и Солун далеке као Буенос Аирес. Напокон, преостаје да се затвори прстен око Србије и Црне Горе одвајањем Рашке области и полагањем непрекидног коридора (зелена трансферзала) између БЈРМ и Босне и Херцеговине. Овим би се делимично или потпуно обновио “санџачки коридор” или “политичка земљоузина” (Цвијић) настала после Берлинског конгреса на делу негдашњег босанског пута, давнашње везе Истанбула и турске периферије. У том случају, Србија и Црна Гора биле би опкољене сателитима НАТО пакта и одвојене од Грчке и међусобно. Истовремено, стешњена Црна Гора могла би убрзати своју одлуку о уласку у НАТО пакт. Ма каква била перцепција руководстава Грчке, Србије и Црне Горе, ове земље ће пре или касније осетити нелагодност у суседству сателита Пентагона.

Евакуација РСК обављена је 1995. године, и то уз помоћ Пентагона. Тада је простор РСК етнички и демографски стерилисан. Падом РСК (5. август 1995) наговештен је распад Србије , али је у преовлађујућем делу ондашње српске политичке номенклатуре постојало чврсто уверење да је Земуник предалеко, те да никада није ни припад ао Србима. Српска посткомунистичка политичка номенклатура није много марила за Анта Старчевића и његову идеологију историјског права коју је заступао поткрај 19. века, која се ослањала на тезу да су Срби уљези у Хрватској. О туда је израсло мишљење да је Хрватска природни наследник Аустроугарске царевине. Ово се одомаћило и међу српским политичарима. У Другом светском рату „уљези“ су већим делом побијени, а делом протерани, док је на крају 20. века процес окончан евакуацијом становништва РСК и масакрима цивила. Овим је власт у Загребу постигла два велика циља: ревитализовала је значај савског коридора и уклонила српско становништво из непосредног залеђа Ријеке, Задра и Шибеника. Самим тим је створила претпоставке за изградњу јадранског аутопута који је конкуренција моравско-вардарском правцу. Ако Бугарска и Румунија изграде мост преко Дунава, онда би Србија могла доспети у положај изоловане земље са истока и запада, што подстичу САД. Хрватска је постигла и важан циљ у Подунављу: уклонила је Србе из Вуковара и Белог М анастира и стекла основицу за даљу акцију у северној Србији.

Ненадано, 2005. образована је скупштина и влада РСК у прогонству, чије је седиште у Београду. (14) Влада РСК у својим саопштењима, поред осталог, указује на злочине геноцида које је починила војска и полиција Хрватске од 1990. до 1995. године и тражи отклањање њихових последица. (15) Њено оснивање није прошло незапажено у Загребу. (16) Овај догађај ставио је српску владу у деликатан положај у односу на Хрватску, чија је мањина свесна свог положаја и права у Војводини.

Краткотрајни распад СР Хрватске (1991 – 1995) на Загреб са околином, Истру, Славонију, Далмацију, РСК и приморје јужно од Неретве, поучан је пример како земља која не контролише неколико тачака (Масленица, Вуковар, Окучани) губи свој смисао. Хрватска је покушала да заувек реши овај проблем искорењивањем и удаљавањем Срба на безбедно одстојање од Јадрана и десне обале Дунава. Премда питање правичне поделе Јадранског мора не побуђује пажњу српских политичких странака, у Словенији постоји незадовољство како је оно решено. Један од противника хрватске доминације на Јадрану, председник Словеначке националне партије Змаго Јелинчич уочава да „Хрватска никада није денацификована“, те се противи њеном уласку у ЕУ. (17) После распада СФРЈ Хрватска је приграбила 1.778 километара јадранске обале, а са острвима 5.790 километара, што је укупно 94 одсто укупне дужине јужнословенског приморја. (18) При томе, она има три пута мање становника од Србије, Словеније и Црне Горе.

Divide et impera – ислам против православља

Једна од прворазредних претњи напредном човечанству – Ал каида, пронађена је на цивилизацијском западу. Најновије и најлукративније зло по напредни свет снажан је стимулатор разгибавања вијуга управљача Империје. Брижност савременог Запада поткрепљује обимна литература са краја 20. века. Списатељски активизам на пољу исламологије прате и честе војне интервенције западних сила у областима насељеним муслиманима, посебно где је много нафте. (19) Упркос бојазнима Запада, читав 20. век показао је да је улога ислама у обликовању света, почев од версајског система до хладноратовског биполаризма, била занемарљива. Ниједна исламска земља није имала утицај на решавање било ког глобалног проблема, осим што је у Ирану одржана Техеранска конференција (1943). Није на одмет напоменути да је крајем 20. века англоамеричка публицистика била преплављена чланцима о Јапану као новом изазивачу САД. Ова теза није имала утемељење у логици реалполитике, те је неприметно склизнула из видокруга аналитичара. Наследиле су је исламске и балканске теме које се одржавају у књигама и преси Запада, вазда жељног новина. Чини се да је Отоманска империја у прошлости имала обрисе пошасти премда данас не изгледа уверљиво да је “болесник са Босфора” тада могао загосподарити Европом. Једнако је неуверљив страх да ће ислам освојити Европу у 21. веку. И ова теза полази од бројчаног повећања исламског становништва и по муслимане подстицајних спекулација Запада. Ипак, да ли је могуће да сиромаси, пореклом из рубних подручја римланда, гоњени глађу, немаштином и чежњом за миром, сеобари у просперитетну Европу, имају намеру да освоје Запад? У овом ставу сједињени су страх и империјални став европских колонизатора 18. и 19. века склоних превентивним акцијама против домородаца.

Такозвана исламска претња коју укорењује Запад посебно је делотворна јер даје додатни аргумент за очување и деобу земаља римланда, смештених на рубовима осе историје. На другој страни, исламске организације које своју идеологију темеље на борби против хришћанског Запада, пре су Лига сиромаха, ушанчена у једноставна решења своје муке, и осокољени лудисти 21. века, него озбиљна претња и изазивач. Учинимо ли мали мисаони експеримент и претпоставимо да Србија постане стопостотно исламска земља, наметнуће се природно питање: да ли би Арбанаси из Србије и Грчке одустали од разбијања ове две државе?

Слична рецептура страха примењује се при сатанизацији Русије, чије империјалне могућности нису ни приближне оним које има Америка. Русија би, свакако, могла да постане претња, али под условом да обнови совјетски хартланд и да из дефанзивне позиције пређе у напад и освоји читаву источну Европу и западни Балкан. Подједнако је логично и питање: да ли би исламска Русија имала другачији однос према Јапану, Кини, САД, или побуњеним Чеченима?

Посебан облик тумачења исламске претње практикују српски атлантисти. Наиме, ова претња се оживотворује прихватањем отцепљења КиМ пошто је тамо, веле ови, већинско арбанашко становништво. Дакле, помирљивост према отцепљењу КиМ и територијалном смањењу Србије насупрот је демократским начелима мултиетничког или мултиконфесионалног друштва. Истовремено, српски атлантисти олако искључују преко 10 одсто арбанашког становништва из Србије. У грађанској елити, изниклој на православном патријархалном супстрату, образован је необичан спој извитопереног православног филетизма, грађанизма и атлантизма , који не познаје ислам и исламску заједницу са којом дели простор. Српски мондијализам и атлантизам на особен начин спајају угледање на спољашњост непојмљеног света и дегенерисану политику периферије. Истинска демократска Србија одана православној, исламској и католичкој вери (преко 90 одсто становника) још увек није нашла начин да парира овој вербалној манипулацији о такозваној исламској претњи и да оживотвори помирљиву коегзистенцију хришћанских и муслиманских Словена. Идеологија страха од мухамеданаца, једна од тактика Империје и нови облик политичког вампиризма, добро је примљена код клијентистичких номенклатура несигурних земаља. Како ирационални страх меље рубо ве Евроазије и словенског света најбоље се види на примеру српских земаља.

Босна у последњој деценији 20. века постаје својеврсна тврђава ислама. Али ни ратно јединство , ни обилна помоћ богатих муслиманских земаља не успевају да искују изворни идентитет ослоњен на србофобију. Босанска посебност клати се између религије и нације без изгледа да створи нешто оригинално. Осим што служи дробљењу словенско-православног света , тешко да ће имати другу улогу. Јер исламски покрети, концентрисани у западној Европи, утемељују се у високо организованим и богатим земљама. Босански идентитет почива на противљењу српским каурима и незграпним савременим верским здањима, а не на оригинал ном културном и духовном уздизању допадљивих џамија турског периода. Колико год био јак новчани подстицај, културни и национални идентитет тешко је изградити на једном чисто географском појму, посебно ако је он синоним за одмориште Ал к аиде.

Први кораци искивања растављачког босанског језика начињени су крајем 19. века под равна тељством Б. Калаја, гувернера Босне и Херцеговине (1882 – 1903), одлучног у завађању муслимана и православних хришћана. Овај језички национализам подупиран је на разне начине, и помоћ у часописа Бошњаци, у коме је од 1903. до 1914. заговарана идеја муслиманске нације. Калајев покушај да скује босанску нацију испровоцирао је покрет „Гајрет“, окренут јачању веза православних Срба и муслимана и учвршћењу пијемонтске улоге Србије.

Напори да се успоставе везе између православних и муслимана уништени су у Првом и у Д ругом светском рату. Огорчена пропашћу Калајевих настојања, бечка врхушка створила је шуцкоре (Shutzkorps), батаљоне добровољаца за шиканирање Срба и у њих регрутовала Хрвате и муслимане. На тлу Босне и Херцеговине створени су концентрациони логори у које су одвођени Срби. Овај несрећни савез обновљен је и у Д ругом светском рату, упркос горкој прошлости. Да би продубио сукобе муслимана и православаца, Берлин, традиционално ненаклоњен Србима, оснива (Химлер) злогласну СС дивизију (Ханџар) попуњену босанским муслиманима уз благослов муфтије у Јерусалиму. (20) Ова јединица извршила је масовне покоље у Херцеговини 1944/45. и поново предупредила везе између умерених муслимана и православаца. Уз то, међу умереним муслиманима јављају се идеје о аутономији које се не поклапају са политиком усташких и антисрпских струја. Трећи пут у 90 година, на крају 20. столећа, поново се сукобљавају православци, муслимани и католици у Босни и Херцеговини. Алијиним одбијањем Кутиљеровог плана 1992. године поново је насилно преки нута веза између умерених православних Срба и муслимана. Не треба сметнути са ума да је политика споразумевања породица Поздерац и Диздаревић са Б. Микулићем претходила изетбеговићевско-силајџићевској либанизацији Босне. (21) И овог пута обновљена су настојања да се очува неутралност Цазинске крајине (Фикрет Абдић). Али Запад није имао слуха, нити реалполитичку потребу да охрабри мирољубиве односе. На трагу нове босанске нације, крајем 20. века, наставили су да делају Мухамед Филиповић и Адил Зулфикарпашић, чији тихи и упорни рад потискује ратничка и разуздана политика писца Исламске декларације и вође муслимана у Босни Алије Изетбеговића.

Настојање комунаца да подстицањем несрпских група, где су сврставани и муслимани, ослабе Србе помагали су и пописи становништва у Југославији. После Другог светског рата вероисповест се појављује у три пописа, 1953, 1991 и 2002. У попису 1948. муслиманско становништво разврставано је на Србе-муслимане уврштене у Србе, Хрвате-муслимане уврштене у Хрвате и Македонце муслимане уврштене у Македонце. Већ 1953. године ова верска група издваја се из популације и означава називом “Југословени неопредељени“, а 1961. „Муслимани“ означавају националн у или етнич ку, а не верск у припадност, док 1971. године „Муслимани“ имају обележје народности. (22) Процеси моделирања, сажимања и творбе нација на просторима Босне и Херцеговине нису без одјека код муслиманског становништва Србије. У последњој деценији 20. века аутономаши из Рашке имали су намеру да приђу Муслиманско-хрватској федерацији како би се нашли у заједници са Бошњацима Сарајева, чиме би се објединио широк простор од Цазина до Новог Пазара. Ова мимикрична похлепа наишла је на подршку Турске, још увек сентиментално везане за отомански систем владавине Балканом. Њена настојања подржавају како власти Муслиманско-хрватске федерације, тако и побуњеничке арбанашке структуре са простора Метохије и Косова. После 2001. године долази до извесног попуштања напетости између представника муслимана Рашке и српске вла де , што је последица њиховог укључивања у структуре власти. Ипак, подвојеност између хришћана и муслимана изазива и осећај угрожености и организовања Срба који су у пределу Рашке мањина. (23)

Будућност дарежљивих

Српскохрватски језик, неретко означаван као „наш језик“, политичка је конструкција зачета у 19. столећу. Сачињен од више дијалеката и варијанти, спречио је стварање јединственог идентитета и подстицао језичко и политичко раздвајања Срба. Ако се томе дода и употреба два писма и верска подвојеност на православце, атеисте, муслимане и катол и ке, онда је јасна српска културна и политичка полицентричност. Најизраженији језички мултиполаризам српског простора среће се у Војводини, која служи као пример пожељне националне шароликости. Ретко када се наводе предности војвођанске мултиетничности, али се међунационалне напетости – кад отворено, кад прикривено – приписују великосрпском национализму, а никако покушају нормативног окамењивања различитости.

Распад СФРЈ подстак ао је настанак декларације Слово о српском језику. (24) Потписници Слова полазе од тога да су српска култура, књижевност и језик недељиви, а да се вера не подудара са језиком те да српски језик има два равноправна књижевна изговора – екавски и ијекавски, и два писма – ћирилицу и латиницу. (25) Они следе Вука Караџића, који јужне Словене (осим Бугара) дели на троје: Србе, говоре што и шта (штокавци), Хрвате, који место што или шта говоре ча (чакавци) и на крају слога не мењају л у о, и Словенце, који место што користе кај (кајкавци). (26) Аутори Слова указују на то да је у славистици до друге половине 19. века важило мишљење да Срби и Хрвати имају посебне језике. Међу заступнике овог гледишта спадају Добровски, Копитар, Шафарик, Миклошић, а најодређенији беше Вук Караџић.

Након Вукове смрти (1864) наметнут је став да Срби и Хрвати имају заједнички књижевни и народни језик. Ватрослав Јагић популарише и учвршћује идеју да су Срби и Хрвати један народ са два имена (Хрвато-Срби) , те да је сасвим природно да се њихов заједнички народни и књижевни језик назива хрватски или српски. Разлике које Јагић налази нису у језику, већ у вери, православној и католичкој. По мишљењу аутора Слова у ово народно јединство ушло се са рачуном да би се раздвојено српско и хрватско лакше помешало, а онда, у згодан час, поделило, али не на темељу језика, већ вере. Дакле, у јединство су ушле две вере, један двоимени народ, и један језик, али после распада заједништва настала су два народа, два језика, а остале су две вере. У периоду флуидног језичког јединства знатан број православних прешао је у католичанство, а потом је кроатизован. Дакле, после Вукове смрти Хрвати су језику српског имена додали хрватско. Од српског у Хрватској је постао хрватски или српски језик, потом српскохрватски или хрватскосрпски, да би распадом СФРЈ из назива изостала српска одредница и српски језик икавског изговора коначно постао „хрватски књижевни језик“. За ово је било потребно више од једног столећа. Сплетом историјских околности у настанку хрватског језика улогу су одиграли Ђуро Даничић, Ватрослав Јагић, Милан Решетар, касније и Александар Белић. Ђуро Даничић, као тајник ЈАЗУ, лаћа се уредништва Рјечника хрватског или српског језика, да би се 1882. појавила прва свеска. Већ 1888. године, поводом стогодишњице рођења Вука Караџића, у СКА Стојан Новаковић покреће рад на Речнику српског књижевног и народног језика . Занимљиво је да Новаковић није знао за тај заједнички српско-хрватски језик, али његов превид исправиће академик Белић пошто га је преименовао у Речник српскохрватског књижевног и народног језика (1953). Овим је с рп ска филологија учинила смео искорак ка хрватском језичком програму. Како Скендер Куленовић запажа, двогуби придев српскохрватски има сасвим другачију природу од оне која се подразумева. Он наводи пластичан пример придева који означавају боју: свијетлозелен, мркожут пошто други део ових придева (зелен, жут) игра улогу основног значења, а први (свијетло, мрко) улогу модификатора основног значења. Зато придев српскохрватски означава хрватски језик у српској модификацији. (27)

После Првог светског рата пред победничком српском војском једва видљиви и нејаки Хрвати превазилазе италијанске аспирације и стичу самосталност у односу на Беч. Такође, приближавају се Србима кроз Краљевину Срба, Хрвата и Словенаца. Долазак Павелића и настанак НДХ -а означио је језички раскид са Србима и српским језиком („Коријенски правопис“). После окончаног Д ругог светског рата долази примирје и – како Ивић примећује – „група добронамерних Срба међу комунистима предложила је да се донесе заједнички правопис“. (28) У време потписивања Новосадског договора (1954), девет лета после пада НДХ -а и јасеновачке тишине, Хрвати су, вели Ивић, „добронамерним Србима изгледали као људи који то искрено прихватају“. Ипак 43 године након Новосадског договора, Ивић признаје грешку добронамерних Срба.

У ствари, Новосадским договором (1954), у време најјаче владавине комунаца, коначно је хрватској језичкој политици дато за право да је српски језик двонационалан, што следи из прве његове реченице: „Народни језик Срба, Хрвата и Црногораца један је језик.“ (29) Но, данас нема, нити је некада било Срба, Црногораца или Бошњака који говоре народним језиком Хрвата – чакавским и кајкавским. (30)

Новосадским договором створени су српски и хрватски језик, при чему је први уоквирен Правописом српскохрватског језика, штампан екавицом и ћирилицом од Матице српске, а други Правописом хрватскосрпског језика, штампан ијекавицом и латиницом у Матици хрватској. Тамо где је екавица тамо је српско, а где је ијекавица хрватско. Значи , један и јединствен језик добио је два правописа. Новосадски договор изражава напредак пошто се, поред Срба и Хрвата, помињу Црногорци. Али од Новосадског договора Црногорци су „један језик“ прогласили за црногорски , а муслимани насељени у бившој СФРЈ „један језик“ сада називају бошњачким и босанским. Незадовољни српски лингвисти сматрају да народи који прихвате језик другог народа као свој матерњи и књижевни нису власни да га именују по свом нахођењу. Овакав став поткрепљују примером да се у Хрватској говори кајкавски, чакавски и штокавски, али се они једнако називају хрватским и тврде да ниједан хрватски лингвиста не би ни помислио да хрватски језик подели на три: хрватски (чакавски), словеначки (кајкавски) и српски (штокавски). Српске лингвисте боли то што лажна подела језика важи само за српски. (31) Узимајући америчку књижевност као пример, поклоници Слова истичу да штокавска дела Крлеж е припадају српском језику. (32)

Хрватска језичка политика развија се и у корењ ује. На карти хрватског језика са додатком српског, објављеној у Минхену пре неколико деценија, Томо Матасић назначава хрватске језичке аспирације према српским земљама (мапа 1) . Наиме, ова карта хрватски језик протеже на простор данашње Хрватске, Републике Српске, Црне Горе и Муслиманско-хрватске федерације и захвата делове западне и југозападне Србије. Да Матасићева језичка мапа није плод олаке непромишљености, сведочи и изјава Р. Маројевића да хрватска страна није приговарала Слову, али Хрвати мисле да српски и хрватски језик нису били слични, већ су Срби узели језик од Хрвата, позивајући се на дубровачку књижевност. (33)

Мапа 1. Томо Матасић: Карта хрватског језика са додатком српског. Минхен 1984. Овде приказана Матасићева карта преуређена је ради прегледности на основу црно-беле мапе објављене у Милосављевић, П., 2006, „Распућа српске филологије“, Политика, 27. јул, Култура, уметност, наука , стр. 3 – 4.

Допуна хрватског језичког програма долази из српске Црне Горе. Градитељи новог црногорског језика мисле да једино он типолошки задовољава да буде посебан јер има посебне гласове, посебне фонеме: шј (шјекира) жј (ижјести), дз (бидза) ђ (ђевојка) и ћ (ћерат). (34) У ствари, „фонолошки језик“, мисле његови творци, има посебан тип ијекавице (фонолошке) у речима сијено, бијело, шједио. Српски језик изворно је само екавски и до миграција Срби нису имали ијекавицу, већ је она пореклом из данашње Немачке, мисле ретки творци црногорског језика. (35) Да би ове тврдње изгледале дубље и темељније, они корен црногорског траже у полапском језику, који је изумро у 18. веку. (36) Конструкција завијена у мистику векова допуњена је констатацијом да су преци Срба донели екавицу из југоисточне Пољске, која је пак у вези са белоруским екавизмом, те нема ни елемената којим се може потврдити да је тзв. црногорски језик специфично српски. (37) Насупрот творцима „фонолошког језика“ Миодраг Булатовић одбацује постојање варијанти (38) као што се Петар Лубарда не одриче племена Лазарева.

Један од Белићевих наследника и љути противник потписника Слова, Павле Ивић објаснио је како су Хрвати решили свој језички проблем. (39) Пошто су уочили да Загреб са својим кајкавским дијалектом не може духовно освојити католике, особито не муслимане штокавце, узели су штокавски књижевни језик. (40) Посебан разлог била је Босна и Херцеговина у којој је народни језик врло близак вуковском, који је непосредно пре тога освојио Србе, те су Хрвати, држећи под оком муслимане, узели готов модел вуковског језика. (41) Срби су писали како говоре, а Хрвати пошто нису тако говорили, прихватили су паролу „пиши као што је писао Вук Караџић“. (42) Ово је, мисли Ивић, крајем 19. столећа приближило Хрвате Србима безусловним усвајањем граматичког система Вуковог правописа. Остале су разлике у лексици. (43)

Новосковани, такозвани босански језик шири се и на Републику Србију. Крајем 2004. године српска влада, забринута за права мањина, предузела је у области Рашке ( неретко означена као Санџак) увођење босанског (бошњачког) језика. И ницијатива српске владе лепо је примљена код представника лок алне власти. (44) Увођење новог језика дискретно прихвата Одбор за стандардизацију српског језика, у чијем саставу су чланови из САНУ, ЦАНУ и АНУРС. Подстицањем језичког шаренила Одбор неосетно преноси разговор, без преке потребе, из области науке на политички терен. (45) Често је тешко разлучити јасну границу између политичких и језичких ствари у ставу Одбора. У тренутку увођења бошњачког (босанског) језика у школски систем Србије, Црна Гора је била у саставу Заједнице Србије и Црне Горе. Сасвим је природно да ће се насилно установљен црногорски језик ускоро наћи у школском систему Србије пошто је црногорска мањина бројнија од буњевачке, бугарске или влашке. Широка јемства и слобода произвољног именовања „једног језика“ сигурна су брана политичкој равнотежи српског друштва.

Није згорег подсетити на то да Дејтонски споразум (1995) има четири равноправна текста, један је на енглеском, а три су на „једном језику“, и то овако разврстани: екавица – српски језик, икавица – хрватски и босански. Дејтонски споразум, потписан са н а мером да измири завађени народ у Босни и Херцеговини, крунише, додуше посредно , издвајање „књижевних језика“ на верск ој основи, како је то раније, у 19. столећу, чинио Миклошић. Можда и не чуди што бранитељи Слова мисле да је препуштање ијекавице једнако признању хрватске границе на Дрини. (46) Српски филолози који се противе идејама Слова, мисле да је оно изван науке и памети, те да Срби нису дали Вуков језик Хрватима, већ су га ови сами пригрлили. (47) Али главни неспоразум између присталица и противника Слова је, изгледа, културна баштина католика и муслимана стварана на српском језику. Наиме, противници Слова забринути су што се његове присталице не одричу стваралаштва муслимана и католика који су писали српски, пошто, веле они, Срби нису сиромаси без своје културе приморани да грабе туђе. (48) Поред неспоразума о томе шта је чије и да ли је језик дат или узет, потписници Слова и његови противници, у жару полемике, међусобно с е сумњиче да раде за хрватску језичку ствар. (49) Но, оштра поларизација јавности, лингвиста и књижевника о историјским питањима српског језика није једина. Незадовољни су и интелектуалци који замерају Вуку да је осиромашио српски језик одрицањем многих говора централне и старе Србије. Најзапаженији међу њима је књижевник Драгослав Михаиловић, писац Петријиног венца, чији оригинални језички буке подсећа на помало заборављени српски говор. Иван Ивановић мисли да Петријин венац и његов роман Аризани нису написани на дијалекту пошто не признаје правила и стандардну литературу. (50)

Док су разлике између угледних личности српске лингвисти ке и књижевности о бићу и будућности „једног језика“ непремостиве, хрватски стручњаци немају велике језичке недоумице, а у последње време им се придружују босански и полагано црногорски лингвисти. Чак и умеренији Хрвати, топло примани у Београду, одбацују разговор о пореклу хрватског језика. (51)

Terra misiones

Пред хрватском политиком јасно је усмерење – духовна веза са средњом Европом и територијално и економско ширење на југоисток. Хрвати немају избора, морају се окренути Србима.

Највећи хрватски сусед , Италија , није јој наклоњена, а граница међу њима је поморска, те ова није земља хрватске мисије . Уосталом , Ватикан би увек интересе Италије претпоставио хрватским . На северозападу је Словенија, земља потуљене ксенофобије, и по укорењеном шовинизму прворазредна светска сила. Она је у том погледу супериорна, изнад Хрватске и Хитлерове Немачке, јер није починила ниједан геноцид, а успела је да постане етнички најчистија европска држава, развијајући хладне форме етноцида и етничког претапања својствене европским колонизаторима. Отишла је тако далеко да је чак неке своје грађане избрисала из свих спискова зато што нису Словенци. Ова земља, премда малена, увек ће досађивати Хрватској пошто има веће изгледе да успостави сарадњу са Италијанима и Србима. И једни и други скоро да немају осећај да се споре са Словенијом. Поред тога, одустанак Хрвата од кајкавског и чакавског говора затворио је врата хрватској мисији на тлу данашње Словеније. Трећи, велики сусед Хрвата, версајски губитник Мађарска, изгледа да није сасвим заборавила Славонију и Ријеку, а са друге стране већ је асимиловала све словенско становништво, те Хрватска не може рачунати са значајним економским, демографским и политичким добицима на тој страни. Пошто Мађари говоре језиком који их оштро одваја од Словена, тешко их је асимиловати или преименовати, Хрватима остаје да развију опрезну сарадњу са Мађарима. Заједнички циљ је проширење утицаја у српском Подунављу, где су, поред Срба, присутни Мађари и Хрвати, који су – сва је прилика – вољни да помогну одвајање северног дела Србије.

 

 

Мапа 2. Територијална обећања Србији 16. августа 1915. Извор: Радован Павић , „Основе опће и регионалне политичке географије, геополитике и геостратегије“ И дио. Свеучилиште у Загребу, Факултет политичких наука Загреб, Загреб 1973. Мапу преуредио Степић, М., 2004, “ Српско питање – геополитичко питање ”, Јантар група, Београд, стр. 188.

Хрватска политичка номенклатура , развијене реалполитичке естетике, усредсређена је свим својим бићем на Дрину и Дунав, територије насељене Србима и муслиманима, обећане Србији 1915. године (мапа 2). Велики изазов за Хрватску је како присајединити „хрватско цвеће“ после физичког уклањања Срба из РСК. П ростори Муслиманско-хрватске федерације, Републике Српске и Црне Горе јесу прворазредна terra misiones. Ако је српска интелигенција несигурна да ли јој је потребно Косово и Метохија, на чијем миту је изграђено огромно писање и усмена књижевност, онда иста неће бити спремна да под своју заштиту узме Бањалуку, а посебно не Сарајево и Тузлу, које одавно не сматра блиским и привлачним. Хрватска би на највећи отпор могла наићи у Подрињу, али опет би могла надмашити обескосовљену Србију, сада већ и величином своје државе.

Остаје важно питање: да ли је сива зона српске геополитике (Херцеговина, Далмација, Босна, Хум, Црна Гора) довољна да удовољи хрватским аспирацијама? И зашто би уопште, победник мењао план? Хрватској номенклатури стално недостаје „животни простор“, те она дела на истоку, а сарађује са Западом, умиљава се Ватикану, хрли да пошаље трупе против Русије, а ако је нужда, уме и да је хвали. Отуда ће аргументи Хрвата против Срб а , склоних да ишту од запада и стидљиво погледају на исток, увек бити јачи и убојитији.

Ако је највећи српски град Јасеновац одавно на труцавом путу заборава, онда и албански етапни, наизглед безболни и дуготрајни, геноцид извршен у 19. и 20. веку неће остати у дугом српском памћењу. То потврђује насилно исељавање 250.000 Срба и Рома са Косова и Метохије 1999. године, када је у српск ој јавности већ било сазрело мњење да на Косову практично и нема Срба, те је зато и изгубљено. Они којих више нема у самопроглашеној косовској независно с ти постали су corpus separatum и један од инструмената стварања нове балканске нације Косовара и претапања различитих националности у једну – косоварску. (52) Изградња нове нације на тлу с таре Србије, на почетку 21. века, наликује на Калајево национално инжењерство пре стотинак година, уприличено ради успостављања новог односа снага на Ба лкану, у коме ће тзв. Косовари играти активну улогу „ножа упереног у срце Београда“. На мети неће бити само Београд, већ и Атина и Подгорица, док ће се Тирана наћи у измењеној улози косоварске периферије.

Понеки српски политичари, склони различитим формулама деобе Србије, мисле да ће ако се одрекну „велике“, сасвим сигурно имати „малу“ Србију. Али нејасно је зашто би велике (увећане) државе, Албанија, Бугарска и Хрватска толерисале „Милошевићеву рушилачку Србију“. Њеном деобом на значају ће изгубити српска деобарска интелигенција, која ће се наћи у конкуренцији атрактивније хрватске , бугарске и арбанашке елите принуђен их да образложе територијалне аспирације у интелектуалним центрима и метрополама великих сила. Русофили у Србији полажу наду у неслућене моћи Кремља. Али ова би помоћ са истока могла изостати пошто ће Русија између умањене Србије и проширене Хрватске, Албаније и Бугарске подржати реалније и опипљивије пројекте ојачане Бугарске и стабилне Грчке. Увећана Хрватска претендује да преузме улогу д војне монархије, а проширена Албанија Турске империје. Међу њима неће бити већих сукоба све док буде постојала деобама подложна Србија и „српски сепаратизам“ у земљама суседима. А шта ће бити после, расправиће већ афирмисане политичке номенклатуре гараната балканске равнотеже – Хрватске, Бугарске, Албаније и Грчке.

У часу отмице Косова и Метохије Албанија отворено, а Бугарска прикривено подстичу поделу БЈР Македоније, али без утицаја Србије и Грчке. Ово појачава грчки отпор према БЈРМ, но њен усамљен маневар је слабашан. Наспрам Хрвата, Арбанаса и Бугара налазе се Срби и Грци. Ипак муслиманско становништво Босне, барем у блиској будућности, биће на страни српских непријатеља, шта год им то доносило. После могуће поделе БЈР Македоније отворила би се врата старом сну Бугара и Хрвата да се разграниче на Морави. Како силуета српске државе све више подсећа на ону из 1941, неповерење српске номенклатуре према историји све је израженије. Да ли ће српска власт заробљена непрекидном кризом и пребројавањем парламентарних мандата наћи начин да образује стабилну државну творевину? Или ће, можда, притиснута несносним спољним териториј а лним захтевима и сладуњавом приватизационом грозницом, прибежиште по тражити у опојном одлагању као да за Србе време није оскудно благо после страћеног 20. века?

Фусноте:

1. Јожеф Каса, председник СВМ и градоначелник Суботице , образлажио је овај предлог: “Тростепена аутономија лоцирана је у оквире Војводине, а Војводина пак у границе државе у којој живимо. Персонална аутономија обухвата сав мађарски живаљ у СРЈ, док би територијална требало да функционише тамо где су Мађари у већини. Овим документом разрадили смо и укупан систем управљања Војводином, од Скупштине, па до Извршног већа, а предвиђено је и формирање Националног већа, при чему његове ингеренције треба уградити у државне и законске оквире Војводине. Иначе, ових идеја се највише плаше они који се не удубљују у суштину нашег предлога. На подручјима где је предвиђена тзв. мађарска аутономија не желимо мајоризацију, нити издвајање из Југославије, већ нормалан суживот с већинским народом. Али тражимо иста права која има и он, односно да будемо заступљени у свим органима, од државних, па до институција на терену, у истој сразмери какав је и однос становништва.“ Глас јавности, 14. јул 1999. http://arhiva.glas-javnosti.co.yu/arhiva/srpski/arhiva-index.html

2. Документ су на заједничкој конференцији за новинаре у Новом Саду представили лидери странака које чине коалицију – Иштван Пастор (Савез војвођанских Мађара), Андраш Агоштон (Демократска партија војвођанских Мађара) и Шандор Пал (Демократска заједница војвођанских Мађара). Та њуг , 27. март 2008 .

3. Данас, 30. октобар 2007. http://www.danas.co.yu/20071030/vojvodina1.html

4. Ова коалиција учествовала је на парламентарним изборима 2007. године са захтевом да се југ Србије демилитаризује и регионализује. Блиц, 5. јануар 2007. http://www.blic.co.yu/stara_arhiva/arhiva/2007-01-05/strane/politika.htm .

5. Кљакић, Љ. , 2007, “Фактичко стање и будући статус Косова и Метохије“, и злагање на 67. Роуз-Рот семинару парламентарне скупштине НАТО, Србија и Европа: изазови интеграције. Организатор Парламентарна скупштина НАТО и Народна скупштина Репулике Србије, 5. новембар 2007. http://www.srpskapolitika.com/Tekstovi/Analize/2007/latinica/203.html

6. Беррy, П. С., 2008, „Независност Косова ће нас све скупо коштати“, ЕУобсервер, Брисел , 22. фебруар http://www.nspm.org.yu/debate_2007/2008_berry1.htm

7. http://www.un.org/News/Press/docs/2000/20000113.sc6782.doc.html

8. Протоколом о привременом режиму уз јужну границу Хрватске и СР Југославије привремено су уређени међусобни односи у вези са демилитаризацијом, разминирањем, царин ом, преласком границе, пограничним режимом. 10. децембар 2002. Потписивање протокола поздравили су Форин офис и Стејт департмент.

http://www.mfa.gov.yu/Srpski/Bilteni/Srpski/b111202_s.html

9. Занимљив пример је хапшење пуковника Чедомира Бранковића (27. април 2005) , који је у Софији боравио у својству шефа војне делегације Србије и Црне Горе. Ухапшен је на основу хрватске потернице и везан ланцима. НИН, 5. мај 2005 , стр. 16 . У време хапшења пуковник је био командант 211. оклопне бригаде у Нишу, а 1991. године командант батаљона 265. моторизоване бригаде бивше ЈНА. Поред Бранковића, раније су, на основу међународних потерница, ухапшени мајор Евир Шишић и пуковник Миле Новаковић.

10. Вукадиновић, Ђ., 2008, „У се и у своје кљусе“, http://www.nspm.org.yu/koment_2007/2008_djv_13use.htm

11. Степић, М., 2004, “Српско питање – геополитичко питање”, Јантар рупа, Београд, стр. 17–18.

12. Недјељни вјесник, 16. новембар 2003 , стр. 16.

13. „Хоће ли бити арбитраже?“, Политика , 16. мај 2008 , стр. 10.

14. Вечерње новости , 27. фебруар 2005. http://www.novosti.co.yu/code/navigate.php?Id=1&status=jedna&vest=72795&datum=2005-02-27

15. Писмо владе РСК у прогонству упућено је 1. октобра 2007. римском п апи, генералном секретару УН, председнцима РФ, САД, Кине, Британије, Француске, Србије и владе Србије. http://www.srpskilist.org/strane/vlada_rsk.html

16. Премијер Хрватске Иво Санадер оснивање владе РСК у избеглиштву комен т арише следећим речима: „ Велика Србија доживела је пораз, и то дефинитивни пораз пре десет година, и сигурно је да нема више никаквих изгледа за реализацију таквих фантазија. Према томе, реч је о људима који нису схватили што је политички реалитет. Политички реалитет је да је Хрватска победила у наметнутом рату и да смо, што се Хрватске тиче, дефинитивно завршили с идејом великосрпских освајача“, и додаје поруку тој „господи“, „за нас је та прича завршена с акцијом 'Олуја' .“ Телевизија Б92 , 26. фебруар 2005.

17. Змаго Јелинчич мисли да Хрватска не треба да буде примљена у ЕУ због граничних спорова са суседима и додаје: „Па они су себи узели целокупан Јадран који никад није био њихов. По Крфској декларацији из 1917. у члану 19 стајало је да је Јадранско море власништво три конститутивна народа: Срба, Хрвата и Словенаца, и то је тако и било у Краљевини. После Другог светског рата Јадран је дат Југославији, а није Хрватској, а сада су они цело море узели за себе. После Другог светског рата све је било наше, само су Хрвати размишљали: што је наше – то је моје. Ја имам примерак америчког часописа Лајф из 1949. године по којем Словенија има границу код Ријеке, али корак по корак они су све више узимали себи. А били су на страни нацифашизма од почетка до краја рата. Они људи из Хрватске што су били против фашизма, у огромној већини били су Срби. Ту је врло мало Хрвата. Они су били са Хитлером. Па 17. априла је била капитулација Краљевине Југославије, а Хрвати су већ 10. априла формирали НДХ и приступили Тројном пакту и Хитлеру и до краја су му најверније служили. И као што им је Рибентроп 1939. притиском на кнеза Павла помогао да узму и Дубровник који никад није био њихов, тако им Немци и сада помажу.“ НИН бр. 2967, 8. новембар 20 07 , стр. 23.

18. Степић, М., 2004, исто, стр. 33.

19. Хенри Кисинџер у чланку у коме образлаже нужност очувања империје наговештава да је повлачење САД из Ирака или било којег другог места могуће, али само да би САД пружале отпор са нове позиције, вероватно још неугодније. НИН, 24. април 20 08, стр. 64 – 65.

20. Ханџар (тур. ханцер) – дуг закривљен нож. Велики речник страних речи и израза, И. Клајн и М. Шипка, Прометеј, Нови Сад 2006.

21. Ибран Мустафић, аутор књиге Планирани хаос 1990 – 1996 , сматра да је грађански рат у БиХ унапред припремљен и смишљено изв е ден. Мустафић каже: „Планирани хаос на простору читаве БиХ, па и у самој Сребреници, планиран је у Сарајеву. И све наше голготе и све наше пропасти иду из Сарајева. Човјек који је планирао хаос у БиХ зове се Алија Изетбеговић... Ја сам убјеђења да је он један од највећих злочинаца над муслиманским народом у БиХ, а прије свега над нар о дом Подриња, поготово Сребренице. Сви други ликови су ирелевантни, све друго су рецидиви те политике, и ја гарантујем и тврдим да је 1990. СДА формирана по препоруци КОС-а, да је то једна организација која је тада устоличена са задатком да уништи све што је вриједно у муслиманском народу и да само преживи једна младомуслиманска, издајничка халка, који су по сваком основу и преживјели БиХ и агресију над њом – они су преживјели и физички, и политички, и финансијски.“ НИН, 8. мај 2008. стр. 59–61.

22. Ваља запазити да је Војислав Шешељ у својој одбрани пред Хашким трибуналом 2008. оптужио КОС за изазивање крвопролића између Срба и Хрвата у Вуковару.

23. Становништво. Вероисповест, матерњи језик и национална или етничка припадност према старости и полу. Подаци по општинама. Републички завод за статистику, Београд, мај 2003, стр. 7. У Новом Пазару формирана је „Јединствена српска листа“ која је учествовала на локалним изборима у мају 2008. Чине је одбори Српске радикалне странке, Демократске странке Србије, Нове Србије и Социјалистичке партије Србије. Та њуг , 27. март 2008. На сличан начин удружиле су се просрпске странке у Црној Гори, где су Срби доспели у положај националне мањине.

24. Слово о српском језику, Београд, на Спасовдан 1998. Потписници Слова су Вера Бојић, Мирјана Влајисављевић, Предраг Р. Драгић Кијук, Драгољуб Драгојловић, Милорад Ђурић, Милош Ковачевић, Жарко Команин, Зоран Костић, Војислав Лубарда, Радмило Маројевић, Петар Милосављевић, Слободан Ракитић, Тиодор Росић, Божо Ћорић.

25. Слово, стр . 7.

26. Караџић, В., 2003, „Срби сви и свуда“, о бјављено у зборнику Српски писци о српском језику . Избор и предговор Милош Ковачевић, Источник , Београд, стр. 47.

27. Куленовић, С., “Име језику“, објављено у зборнику Српски писци о српском језику . Избор и предговор Милош Ковачевић, Источник, 2003, Београд, стр. 65–66.

28. Павле Ивић, интервју Демократија, 31. децембар 1997 – 4. јануар 1998 , стр. 5.

29. Новосадски договор 1954 , http://govori.tripod.com/novosadski_dogovor.htm

30. Милосављевић, П., 2006, „Распућа српске филологије“, Политика, 27. јул, Култура, уметност, наука , стр. 3 – 4.

31. Милосављевић, П. , 2006 , и сто.

32. Ковачевић, М. , 1998 , „Крлежа је хрватски писац српског језика“ , Глас , 25. септембар 19 98 , стр. 12.

33. Демократија , 12–13. 9. 1998 , стр. 9.

34. Недељна наша борба, 11–12. 4. 1998.

35. Исто.

36. Исто.

37. Исто.

38. Булатовић, М. , „Против варијаната“ у Српски писци о српском језику . Избор и предговор Милош Ковачевић, Источник , Београд 2003 , стр. 71.

39. Расправа о Слову текла је упоредо са жучном полемиком о Закону о универзитету, али је била у њеној сенци. У епицентру обе расправе, на први поглед одвојене, нашао се декан Филолошког факултета у Београду Радмило Маројевић, заговорник оснивања Катедре за српски језик и књижевност. У писму групи академика Маројевић истиче да се „после многих деценија, васпоставља Катедра за српски језик и књижевност (или Катедра за србистику)“. Обраћање Р. Маројевића академицима под насловом: „Ваша садашња ‘одбрана' ијекавице је језуитска хипокризија“, објавила је Политика 25. јул 19 98 , стр. 17.

40. Павле Ивић, интервју Демократија , 31. децембар 1997 – 4. јануар 1998 , стр. 5.

41. Исто.

42. Исто.

43. Исто.

44. Успешно увођење новог „истог језика“ прате и неке потешкоће које представници из области Рашке износе иностраним делегацијама. На пример, представници Бошњачког националног вијећа (БНВ), на челу са председником Извршног одбора БНВ Есадом Џуџевићем, разговарали су у Београду, 6. фебруара 2008. са дел е гацијом Одбора експерата Савета Европе. Тема разговора би ла је имплементација Европске повеље о регионалним и мањинским језицима на подручју Републике Србије и разматрање извештаја о спровођењу Повеље, којег је држава Србије предала Савету Европе . Оцењујући да је у последњих неколико година дошло до видног напретка у остваривању права припадника бошњачке националне заједнице у Републици Србији, Есад Џуџевић истакао је низ проблема у имплементацији међународних механизама заштите мањинских права на овом простору. Том приликом он је посебно издвојио питање административне поделе санџачких општина на различите управне округе и утицај такве поделе на остварење кључних сегмената Европске повеље о регионалним и мањинским језицима и других међународних докумената. Ту тезу поткрепио је одбијањем званичних органа власти општина у Златиборско м округ у (Пријепоља и Прибоја пре свега) да у званичну употребу у статутима општина, поред српског, уведу и босански језик као матерњи језик припадника бошњачке националне заједнице. У разговору Џуџевић је нагласио различит третман мањина у Војводини у односу на мањине у осталом делу Србије, залажући се за потпунију и свеобухватнију равноправност по том питању. По питању самог назива матерњег језика Бошњака, Џуџевић је указао на чињеницу да поједине организације, институције и установе, као и неки државни органи, својим произвољним тумачењем и честим одређењем босанског језика бошњачким, уносе забуну у јавности, инсистирајући на научном утемељењу назива језика и поштовању права припадника бошњачког народа да свој језик називају његовим правим именом. Извор http://www.bnv.org.yu/vijesti.php?lang=ba&opsirnije=191

45. У име Одбора за стандардизацију српског језика Иван Клајн 31. децембра 2004. упутио је писмо Народној скупштини Србије. У њему се у првој тачки констатује да се „српскохрватска језичка заједница распала формално, тј. номинално, али је, фактички, тј. реално очувано јединство стандарднојезичког система у свим његовим битним елементима.“ У петој тачки писма наводи се да „српска наука о језику – стандардолошки оличена у одлукама Одбора за стандардизацију српског језика – непоколебљива је и недвосмислена у томе да се трећи језички стандард, бошњачки језички стандард, у српском језику може означити само синтагмом бошњачки језик .“ У шестој тачки писма Одбор каже: „Како се из штампе види, од другог полугодишта школске 2004/2005. године у појединим општинама Србије уводи се настава на трећем језичком стандарду, који се у овдашњој штампи именује као босански језик . То није ни коректно ни разборито, а камоли прецизно и деликатно. Претпостављамо да ће сведочанства у оним школама на територији Србије у које се уводи настава на трећем језичком стандарду – ако се уваже Устав, Закон и кодификована језичка норма – бити барем у називу једног предмета двојезична, и то овако: бошњачки језик (на српском језичком стандарду) и босански језик ( на бо шњачком језичком стандарду).“

46. Ковачевић, М. , 1998 , и сто.

47. Павле Ивић, интервју Глас 12–13. септембар 1998 , стр. 12.

48. Исто.

49. Иван Клајн наводи живописно сведочење др Слободана Реметића (директор Института за српски језик), да су чланови хрватске делегације, учесници на славистичком конгресу у Кракову, са уживањем прочитали Слово и рекли: „Раде за нас“, НИН , 24. септемабар 1998. http://www.nin.co.yu/arhiva/2491/4.html

50. На другој страни Петар Милосављевић, истакнути поборник обнове србистике, без увијања каже: „На питање: зашто Ивић није следио резултате својих истраживања, него је прихватао туђа решења, могућ је само један одговор: Ивић, као и Белић, пружао је своје услуге актуелној политици. Данас српски интелектуалци на истакнутим местима поручују да треба следити наше великане: Даничића, Белића, Ивића. Супротно од тога, ја мислим да су ови велики лингвисти послужили туђој политици у оспоравању идентитета и интегритета српског језика. Сигурну тачку ослонца Србима данас пружа потиснута али аутентична српска и славистичка филолошка традиција коју представљају такође великани: Вук Караџић, Стојан Новаковић, Љубомир Стојановић. На тој традицији израста покрет за обнову србистике.“ Милосављевић, П., 2006, „Распућа српске филологије“, Политика, 27. јул, Култура, уметност, наука , стр. 3 – 4.

51. Политика , 4. април 20 08 , стр. 17.

52. Игор Мандић, дугогодишњи сарадник недељника НИН, сматра „протуреном тврдњом како су само неке оазе чакавскога и кајкавскога биле и још јесу, евентуално, резервиране за оно што би се великодушно могло сматрати хрватским језиком, али кад се употребљава књижевни – штокавски стандард, онда га треба цијенити искључиво као српски језик.“ НИН , 8. октобар 1998 , стр. 41.

http://www.glas-javnosti.co.yu/clanak/glas-javnosti-24-02-2008/kosovari-perfidna-podmetacina

 

 

Остали чланци у рубрици

Анкета

Да ли ће, по вашем мишљењу, „Заједница српских општина“ на КиМ бити формирана до краја 2023. године?
 

Република Српска: Стање и перспективе

Банер
Банер
Банер
Банер
Банер
Банер