Početna strana > Debate > Kuda ide Srbija > Iz arhive NSPM - O vencu
Kuda ide Srbija

Iz arhive NSPM - O vencu

PDF Štampa El. pošta
Nikola Tanasić   
utorak, 24. mart 2015.

Jer koji Helen, koji varvarin ne zna da bi ne samo Tebanci nego i Lakedemonjani, koji su se još pre njih bili osilili, pa i sam kralj persijski, s velikom zahvalnošću i drage volje gradu našem bili dali da uzme što god hoće i da svoje posede bezbedno uživa, samo ako bi hteo činiti što mu se naređuje i dopuštati drugome da Helenima na čelu stoji?

 

Ali to nisu tadašnji Atinjani od svojih predaka naučili, niti su to mogli podnositi, niti im je to bilo urođeno, niti je za celo to vreme ikad iko mogao grad naš skloniti da pristane uz one koji silni biše, ali zlo radiše, pa da bezopasno robuje, nego se oduvek neprestano borio za prvenstvo i u opasnost srtao za čast i slavu!

 

Demosten, O vencu, 202-203,

 

preveo dr Miša Đurić

Veliki narodi u velikim događajima

Čitalac se moli da, listajući ove redove, ne zaboravi da je reč o Kosovskom ratu 1999. godine, nekada poznatom kao (zlikovačka) „Nato agresija“, a danas, u skladu sa principima nepristrasnog izveštavanja i, što je još važnije, principima satrapske i ulizičke politike u Srbiji, preimenovanom u „vrednosno neutralno“ Nato bombardovanje. Reč će, dakle, biti o tome – koliko god se nekom činilo da je u pitanju nešto drugo, „neke stare priče“ o „nekim drugim ljudima“ u „neka druga vremena“. Ljudi su jedni isti, vremena teško da su se promenila, a stare priče se, nažalost, ponavljaju vekovima.

Dakle, 338. godine pre Hrista, savezničku vojsku Atinjana i Tebanaca u bici kod Heroneje do nogu je potukao Filip Makedonski. Atina i Teba, nekada predvodnice i hegemoni celokupnog helenskog sveta postale su vazalima rastućeg Makedonskog carstva. Ova najneslavnija bitka helenske Antike obeležila je potpuni slom jedne civilizacije, kulture i načina života. Nastupila su nova vremena, novi običaji i novi gospodari i, mada su atinski Likej i Akademija nastavili sa radom više od pola milenijuma, a Partenon i Eleusina ostali mesta hodočašća još dugi niz vekova, grčki gradovi nikada nisu povratili svoj pređašnji sjaj, a njihova jedinstvena građanska kultura utopila se u helenističkom, sredozemnom melting pot. Koliki je sudbinski značaj heronejske bitke vidi se iz Dučićeve opaske u Gradovima i himerama da je „do Heroneje Palas-Atena otišla kao grčka boginja, a vratila se kao makedonska kurtizana“.

Odmah nakon poraza, u Atini je počelo trijumfalističko seirenje Filipovih pristalica, tzv. „makedonske stranke“, kojima je pobeda tiranina sa severa dala krila. Pored niza ponižavajućih, vazalnih odluka koje nisu dolikovale slavnoj slobodarskoj istoriji Atine, počelo je oštro razračunavanje sa svima koji su bili nosioci otpora uspostavljanju makedonske prevlasti. Zaista, budući da je uvek bilo lako biti strategom posle bitke, prirodno se nametalo da su svi koraci protiv Filipovog osvajanja Helade bili besmisleni i nepotrebni. Kako se stvar očito završila atinskim porazom, nije bilo ničeg samorazumljivijeg od pretpostavke da je Atina trebalo da se „od samog početka“ pokori Filipovoj „prijateljskoj i dobronamernoj volji“ i tako se spase besmislenog krvoprolića. Štaviše, oni koji su predvodili samostalnu i slobodarsku atinsku politiku prokazivani su kao „neprijatelji države“, koji su je „odveli u njenu sopstvenu propast“. Prirodno, krivac nije bio makedonski tuđin koji je Atinu pokorio, već atinske patriote koje su mu pružile otpor. Vrhunac ove hajke na zaslužne građane bila je sudska tužba kojom se nastojao osporiti zlatni venac, kojim su, nakon Heroneje, Atinjani ovenčali svog političkog vođu Demostena, a preko njega posredno i sve borce koji su učestvovali u borbi za čast otadžbine.

Persijski ratovi, ili priča o Davidu i Golijatu

Demostenova odbrana, njegova najčuvenija i, po mnogima, najlepša beseda O vencu postala je od tada pa do našeg vremena lektirom svih slobodoljubivih i rodoljubivih ljudi, bez obzira na naciju i kulturno poreklo. U njoj, Demosten se poziva na to koliko je ondašnjoj Atini, s obzirom na svoju tradiciju i povest, zapravo bilo nemoguće da postupi drugačije, koliko joj je bilo neprihvatljivo da pristane na sopstveno svođenje na rang drugorazredne države i drugorazrednog naroda, koliko joj je bilo nezamislivo da svojevoljno preda ono što joj je kasnije oteto, da se pokori bez prkosa i otpora. Vulgarna činjenica da otpor nije urodio plodom ne ukazuje da njega nije trebalo ni da bude. Jer, nije se Atina sukobila sa Filipom zato što je procenila da se može obogatiti ili proslaviti slamanjem njegovog daleko moćnijeg kraljevstva, već zato što za nju, i za sve ono što je ona predstavljala za sebe i sve Helene, jednostavno nije bilo izbora. Oni u sukob nisu ušli iz voluntarizma, već iz patriotizma.

A zašto nije bilo izbora? Demosten kaže – zato što je izbor davno načinjen. On je načinjen, ako ne ranije, a ono svakako onda kada su Atinjani u provaliju bacili glasnike persijskog cara samo zato što su se ovi drznuli da od njih traže da se pokore tuđem kralju. On je načinjen kada su se prvi put suprotstavili višestruko brojnijoj persijskoj vojsci na Maratonu, i pobedili. O njemu nije bilo sumnje kada se celokupni živalj atinski pokupio na brodove i napustio otadžbinu u zbeg na Salamini, gledajući kako im u daljini tuđin pali njihov rodni grad.

Slično tome, par hiljada Helena u Termopilskom klancu svesno je pošlo u smrt. Za Spartance to nije bila stvar izbora, već stvar građanske dužnosti, vojničke časti i herojske slave. Dužnost su ispunili, čast su sačuvali, a herojska slava trajala im je doveka. I kasnije, dok je Helada propadala u građanskom ratu, a Persijanci bez kapi prolivene krvi dobijali sve ono što oružjem nisu mogli steći, mnogi su se podsmevali zaludno prolivenoj krvi, te „miru i prosperitetu“ koji je glatko odbačen „samo da bi se moglo ratovati međusobno“. Carevi veziri čudom su se čudili narodu kome je nekakva nejasna „sloboda“ bila važnija od bogatstva i izobilja, koji je svoje države koje se mogu obići za dan hoda i koje su se neprekidno međusobno gložile, pretpostavljao carstvu „kome je granica Okean“, gde su svi pred carem jednaki i „slobodni“ da međusobno trguju i razvijaju se. Ništa nije bilo toliko apstraktno i mutno, koliko ta helenska „sloboda“ u očima Persijanaca. Doživljavali su je kao prazni ponos, razorni inat, nedostatak zdravog razuma.

Ali istorija slavi hrabre, a mit žigoše osione. Celi svet (osim možda Iranaca) danas slavi poraz koji je helenska vojska pretrpela kod Termopila, bez obzira što je u pitanju bila, rekli bi danas, samoubilačka misija. Termopile je večni simbol viteške časti i građanskog požrtvovanja. A Kserks je, uprkos svom ogromnom carstvu, uprkos blagonaklonosti prema podanicima i trgovačkim vezama koje su pospešile kulturnu razmenu u Maloj Aziji, ostao zapamćen kao obesni despot koji je bičevao Helespont, ludak koji je oskrnavio Leonidino telo i kukavica koja je pobegla iz Helade glavom bez obzira, nakon poraza kod Salamine. A zbog iživljavanja nad jednim malim narodom koji je samo odlučio da ospori njegov gospodski autoritet, njegova blistava carevina ostala je zauvek simbolom tiranije, kojoj „zakon leži u topuzu“, a „tragovi smrde nečovještvom“.

Dijalektika gospodara i roba

„Atinjani nikada nisu hteli biti srećno roblje“, veli Demosten. A Heleni su, zna se, Persijsku carevinu smatrali zemljom u kojoj je samo car slobodan, a svi ostali su robovi. A biti robom, za obrazovanog Helena bilo je gore od smrti. Ropska sreća bila je, prema njima, gore od uvrede, ona je bila besmislica. U nju su mogli verovati samo robovi, koji nikada nisu okusili slobodu, pa samim tim nisu ni mogli znati šta je to i kolika je njena vrednost. I ne samo to, Grci su razlikovali sreću od blaženstva, i dok je prvu mogao imati bilo ko (sreća na kocki, sreća sa vremenskim prilikama, sreća sa akcijama na berzi), druga je bila rezervisana isključivo za slobodne ljude.

Hiljadu puta je kritikovana kao nečovečna Aristotelova teorija o „ropskoj prirodi“, koja tvrdi da se duhovno formirani rob nikada ne može emancipovati do punog čoveka, kao što se duhovno formiran slobodan čovek nikada ne može pomiriti sa ropstvom, ni po cenu smrti. Slobodnom čoveku je – bolje grob nego rob. Obe strane ove jednačine nasilno su kompromitovane. Prvo je ljudski kukavičluk „emancipovao“ ropstvo, budući da je „život najveća vrednost“ i da je bolje proživeti vek robom, nego umreti slobodnim čovekom. Prema Aristotelu, zastupanje takvog stava upravo bi bio dokaz ropske prirode, koja dakako ne zavisi od stvarnog društvenog statusa pojedinca. Ropske prirode živeće ropskim životom iako zvanično nemaju gospodare, a slobodni ljudi koje neko pokušava porobiti će se pobuniti. Sa druge strane, politička korektnost zasnovana na pravednim principima prosvetiteljstva zahteva da se „svi ljudi tretiraju kao jednaki“, i jednom od prvih žrtava sprovođenja ove liberalne građanske mantre pao je i slavni filozof iz Stagire. Ali svi oni koji toliko insistiraju na ljudskom dostojanstvu i ličnom integritetu „prezrenih u svetu, sužanja koje mori glad“, zaboravljaju da prosvetiteljstvo upravo insistira na prosvećenju, na zadobijanju čovečnosti koja bi bila dostupna svima. Aristotel je filozof, a ne revolucionar – on ropsku prirodu opisuje, a ne bavi se njenim iskorenjivanjem.

Međutim, dok je svakom Helenu suprotnost robu bila slobodan čovek, savremeno doba insistira na suprotnosti između roba i gospodara. Sloboda je politički korektno prečišćena i „podeljena svima ravnopravno“, kao samostalnim subjektima i „ljudima po definiciji“, a kolateralno je stradao pojam ropstva, koji je ostao predmetom bavljenja nevladinih organizacija koje se bave „nadgledanjem trgovine ljudima“. „Gospodari“ su postali predsednici, ministri, tajkuni, sekretari i menadžeri – a oni, za razliku od svojih prethodnika despota, tirana, sultana, gazda i spahija, ne povlače da su „svi ostali“ roblje, puk, ili sirotinja raja. U slobodnom svetu bez granica nema ni roblja, ni gospodara, i zato se za slobodu zna samo u zatvorima i getoima. Zaborav slobode najveća je tekovina Novog svetskog poretka i Slobodne Evrope. Kao kod Orvela, slobodna su samo sedišta u pozorištu, a narod, narod je kao u Persijskom carstvu. Neko srećno, a neko nesrećno roblje. Ali šta je sloboda, ne znaju ni jedni ni drugi.

Dijalektika heroja i žrtve

Svedoci smo danas velikog istorijskog preimenovanja. Do njega je došlo kada su „marksisti odlučili da prestanu da menjaju svet, već da ga interpretiraju“, a postmoderni „ničeanci“, umesto da „prevrednuju sve vrednosti“, odlučili su da ih preimenuju. Dok je nekada važilo da je prošlost utvrđena i nepromenljiva, a budućnost otvorena i u stalnom pokretu, danas važi obrnuto. Budućnost je zacementirana, zamrznuta i bezalternativna (tranzicija, integracije, „denacifikacija“), a prošlost laporovita, bezoblična i podložna stalnim promenama. Sa jedne strane, revolucionari, patriote i borci za slobodu postali su listom teroristi, ubice i kriminalci (izuzetak je Če Gevara, koji se, kako kaže jedan ruski pesnik, „probio u tiraž“), a Miloš Obilić, Karađorđe i Gavrilo Princip dele sudbine Bin Ladena, Karadžića i Sadama Huseina.

Društva koja su se nekada borila za vrednosti, sada se bore za reči. I celi svet postaje nevažan, dokle god se neko može izboriti za epitet do koga mu je stalo. Demostenovo „srećno roblje“ izborilo se za ime „srećnih građana“, a da se njihov status i položaj nije pomerio ni za jotu. To što je po persijskim dvorovima, aleksandrijskim palatama ili rimskim arenama bilo robova koji su živote provodili u izobilju o kakvom globalna srednja klasa neće moći da sanja, to ih nije učinilo ništa slobodnijim nego što su bili, kao što mi nismo ništa slobodniji od svojih dedova i pradedova koji su ginuli za svoju Otadžbinu, samo zato što posedujemo frižidere, automobile i dozvoljene minuse. Nikako. U Srbiji su danas slobodni samo „slobodni mediji“, a njima njihove slobode nikada dosta. A ta sloboda je oktroisana „dozvola za ubistvo“ građanskog i nacionalnog duha, podarena od strane gospodara koji se više ne zovu tako.

Bitno je zvati se „slobodnim“, „demokratskim“ i „transparentnim“ – a potpuno je nevažno kakav si zaista. Samo je tako moguć bio prelazak sa „humanog diskursa“ na „humane bombe“, baš onako kao što su u filmu Petera Bačoa strava i užas mogli postati „socijalistička strava i užas“, a limun opšteprihvaćeno i samorazumljivo – pomorandža. To što po prirodi stvari pomorandže ne bi trebalo da budu limunovi, što strava i užas nemaju nikakve veze sa socijalizmom (osim ako niste reakcionarni), a bombardovanja sa humanošću, to nikome ništa ne smeta.

Pojmovni koloplet i ideološka uravnilovka u Zapadnoj Evropi posle II svetskog rata dovele su do ukidanja pojma heroja i apoteoze pojma žrtve. Biti „nevinom žrtvom“ više vredi nego biti „herojem borbe protiv okupatora“. Heroj se više ne žrtvuje ni za šta, on postaje obični ubica, nacionalista, boljševik ili ekstremista, on je prezren i odbačen. On je trebalo da baci oružje i pokorno postane ne herojskom, već nevinom žrtvom – pogroma, masakra ili genocida – i tek tada će steći svoje pravo na ljudska prava. Za razliku od Demostenovih Atinjana, koji sa ponosom ističu svoju borbu za prvenstvo, čast i slavu, današnji građani sveta se utrkuju u bedi i niskosti. Svako izmišlja nove traume iz detinjstva, nove autoritarne režime i nove represije, ne bi li nekako isplivao kao žrtva i stekao pravo na nekakvo poštovanje. Herojski postupak samoutemeljenja, odbrane ognjišta i kućnog praga zaslužuje prezir i javni žig, veoma verovatno i kartu u jednom smeru do nekog međunarodnog humanog kazamata. Izopačeno se ispunjavaju stihovi Internacionale – „ko ne beše niko, sad je sve“. Rob, ništarija, pokorno živinče koje obara glavu pod bičem i spokojno maršira u propast, klanjajući se pred svakim gospodarem koji mu se ukaže, samo ono zaslužuje poštovanje i atribut ljudskosti.

Genocid bez granica

Naročito naopako, neukusno i besramno jeste današnje igranje sa pojmovima genocida (na srpskom: iskorenjivanja, zatiranja i istraživanja celog jednog naroda kao takvog) i holokausta (na srpskom: „spaljena zemlje“, uništenje iz korena). Skovani da bi označili kvantitativno najstrašnije zločine i najobimniju eksploziju nečovečnosti u istoriji čovečanstva, ovi pojmovi danas služe za sitno potkusurivanje između ostrašćenih etnosa i bedni politički profit niza NVO. U antičko vreme svesno i namerno zatiranje jedne civilizacije bila je retkost, a još ređe je nailazila na odobravanje od strane bilo koga, osim silnika koji ga je sprovodio. Nenaoružano stanovništvo, nesposobno da se brani i slobodno odlučuje o svojoj sudbini prevođeno je u roblje, dok su samo situacije odmazde i vladarske osionosti dovodile do pokolja koji su proizvodili više štete nego koristi (osim kada su, čisto utilitaristički, bili namenjeni za „primer“ drznicima i nezadovoljnicima, poput rimskog zatiranja Kartagine, ili mongolskog istrebljivanja Bagdada). Kako za slobodnog čoveka nije bilo veće sramote nego da postane robom, ondašnjim narodima bilo je nezamislivo da svoje pale borce proglašavaju za „nevine žrtve“, dok bi njihovo proglašavanje za „žrtve genocida“ (kada bi takav pojam imali) svakako smatrali duboko izopačenim, pre svega zbog dostojanstva ljudi koji su poginuli braneći oružjem svoju otadžbinu.

U proteklim jugoslovenskim ratovima, Albanci, bosanski muslimani i Hrvati, svi svesno ili podsvesno opterećeni svojim saučesništvom na onom pravom, istorijskom genocidu i holokaustu, potrčali su da se dokažu kao nevine i nenaoružane žrtve. Hrvatska, verovatno država u Evropi koja je najviše profitirala od zločina učinjenih u njeno ime, sebe je proglasila za žrtvu agresije države Srbije i srpskog naroda, kog njeni ideolozi smeštaju na „svoje mesto“ u tzv. „užoj Srbiji“. Bosanski muslimani su celi svoj nacionalni identitet izgradili na „srpskom genocidu“, kao što su najzdušniji kovači neologizama poput „genocidne tvorevine“, „genocidnog naroda“ ili „genocidne politike“, neologizama koji nisu toliko besmisleni, koliko je besmislena njihova primena u Federaciji BiH. Najzad, kosovski Albanci su se grubo ogrešili o čast i hrabrost svojih predaka, lišavajući svoje pale borce dostojanstva ratnika za narodno dobro, sklanjajući im oružje koje su nosili i presvlačeći ih u „nevine civile“. Koliko je ova bedna uloga plačljivaca, cmizdravaca i ideoloških „žena u crnom“ strana ovim inače hrabrim narodima, pokazuje njihova istovremena potreba da sve svoje „nevine žrtve“ naknadno konstituišu kao „heroje“ i „borce za otadžbinu“. „Žrtve srebreničkog genocida“, inače većinom streljani i poginuli borci, sahranjene su kao šehidi – „žrtve Alahu“, ali upravo herojske žrtve, tj. „sveti ratnici“ stradali za „pravu veru“.

Demostenov govor o vencu ne bi bio moguć da su Atinjani u delegacijama obilazili dvorove svetskih kraljeva i careva, jadikujući nad nepravdom koju im je načinila višestruko moćnija persijska vojska, umesto što su garantovali svakom svom rodoljubu i ratniku da ga, ako padne za otadžbinu, čeka herojska slava. Demosten nije jadikovao da su njegovi pali sugrađani „žrtve makedonskog genocida“, on ih je tretirao sa dostojanstvom koje zaslužuju. I atinska država, ma postala i vazalnom, nije propustila priliku da nagradi sve koji su se borili za njenu slobodu i društveni poredak nagradi državnim počastima, a pale da ovenča slavom i čašću heroja. Oni pred Filipom nisu bili nevini. Oni su mu otvoreno prkosili i časno izgubili.

Večnaя slava geroяm

Srbija ima isti izbor u svome odnosu prema „Nato bombardovanju“. Ona će ili biti nevina žrtva despotske obesti američkog predsednika, njegovih saradnika i geostratega, ili će ona biti prkosni bastion slobode koji se u polegloj i presahloj Evropi jedini oružjem suprotstavio novom hegemonu. Istorija trpi samo jedno ili drugo. Postavlja se pitanje, kakvim želimo da nas naša deca pamte? Kao gmizavce i beskičmenjake, ništarije bez časti i obraza, roblje, pa makar i srećno; ili kao rodoljubiv, slobodoljubiv i, pre svega, pravdoljubiv narod, koji se ne priklanja „silnima koji zlo čine“, bez obzira koliko silni oni bili? To je pitanje sudu atinskih građana postavio i Demosten. Ovi su njega odlikovali, a klevetniku i vođi makedonske stranke zabranili su dalje javno istupanje, nakon čega je on napustio Atinu zauvek. A istorija voli da slavi hrabre i pravične i kada gube, kao što voli da kudi silnike i nepravedne i kada pobeđuju. Jer svako je carstvo kratkoga veka, osim Carstva Nebeskoga – tako su nas učili naši preci, koji su ostvarili podvige kojih se ne bi postideo nijedan Atinjanin, niti Spartanac. I njihovo vreme videlo je svoje izdajnike, malodušne i robove u duši! Neki od njih su možda svoje živote i proveli u izobilju i samozadovoljstvu, ali ih se danas niko ne seća (osim onih, njima nalik, koji nastoje da im „podvig“ ponove), kao što ime Eshinovo znamo danas samo zato što se usudio da oblati jednog Demostena. Kserksovo carstvo je propalo, a podvig kod Termopila je večan. Filipove države nema ni u tragovima, dok se Filipike čitaju i danas. Zapitajmo se, ako se za hiljadu godina iko bude sećao ovih današnjih Srba, koga će pre zapamtiti – majora Radosavljevića ili kir Miškovića? „Saradnika na udruženom zločinačkom poduhvatu“ Lazarevića, ili evroatlantskog integratora Šutanovca? Koga bi vi stavili u udžbenike istorije?

Oružje rđa, moć se topi, a novac devalvira. Današnji „Gospodari svemira“ imaju svoj rok trajanja i sat im već otkucava. Oni sada listaju knjige i, preznojavajući se, podsećaju se sudbina velikih istorijskih siledžija. Sigurno neće proći ni bolje, ni gore od njih. Herojska slava, međutim, ne zastareva. Svi istinski veliki narodi imaju svoje Heroneje i svoje Kosovske bojeve. Oni im služe da zapamte da je „u dobru lako dobar biti“, da je „sila u pravdi“, te da se onaj „ko dovijek živi“ – „imao rašta i roditi. Ili, stihovima Rekvijema Roberta Roždestvenskog:

Herojima večna slava!

I besmrtne himne,

oproštajne himne,

nad besanom planetom

veličanstveno

plove...

 
 

Od istog autora

Ostali članci u rubrici

Anketa

Da li mislite da će u narednih godinu dana u Srbiji biti održani novi parlamentarni izbori?
 

Republika Srpska: Stanje i perspektive

Baner
Baner
Baner
Baner
Baner
Baner