Obnova građanskog rata

U govoru povodom početka drugog svetskog rata Putin učtivo poručuje, Poljacima i ostalim posmatračima, da je svako tražio put izbavljenja pred Hitlerovim armijama a da je Rusija sa njim poslednja sklopila pakt. Primećuje da je polj­ska voj­ska za­jed­no sa Ver­mah­tom ušla u Če­ho­slo­vač­ku.[2] Sovjetsko odbijanje nemačkog predloga, u uslovima kada su svi mogući saveznici SSSR-a na Zapadu pristali na dogovor sa nemačkim Rajhom i odbili da sarađuju sa sovjetima, Staljinova diplomatija onog vremena smatrala je, s pravom, nerazumnim, misli Putin.[3] Povodom sedamdesetogodišnjice početka rata u Moskvi izašla je zbirka dokumenata Taj­ne polj­ske po­li­ti­ke koja pokazuju da je pred rat polj­sko ruko­vod­stvo pla­ni­ra­lo ko­ma­da­nje i uni­šta­va­nje So­vjet­skog Saveza.[4] Ono što Putin kao šef velike države ne može da kaže, jasno saopštava Natalija Naročickaja i podseća Poljake da su teritorije na koje su stupile sovjetske trupe, posle potpisivanja pakta Molotov-Ribentrop, do revolucije pripadale Ruskoj imperiji.[5]

Posebno je važna Putinova analiza uzroka rata jer on upire prst u versajski sistem i dodaje da sve zemlje koje su se dogovarale sa nacistima treba da priznaju grešku.[6] Objektivno govoreći SSSR nije se borio samo protiv Hitlera, jer da je tako, posle njegove smrti i ukidanja celokupnog partijskog i državnog aparata nacionalsocijalista, Nemačka ne bi bila deljena na okupacione zone. Sovjeti su Nemačku podelili da bi predupredili da ona ponovo bude gurnuta protiv SSSR-a. Otuda je angloamerička politika osetljiva na rusko-nemačku saradnju i nemački i evropski pokušaj emancipacije od SAD.[7]

Revizija ili rat

Ali velika istoriografska i politička polemika između Evrope koja želi da otopli odnose sa Rusijom i Evrope koja priželjkuje njenu transformaciju do neprepoznatljivosti nije razlučena od komunističke i tzv. revizionističe istoriografije u Srbiji.

Evropski revizionizam cilja ka jednom: moralnom razoružanju Rusa i rasparčavanju njihove zemlje koja je prevelika po merilu američkog vrha. U srpskom slučaju poziv na reviziju istorije jeste i poziv da se ona deideologizuje, da prestane biti komunistička tj. da dâ svoj doprinos okončanju građanskog rata započetog pre sedeamdeset godina. Zato se zatočenici partizanske istoriografije vešto pozivaju na antifašizam kako bi zabašurili njenu ostrašćenu i skučenu sliku prošlosti. I posredno tvrde da su oni jedini antifašisti.

U stvari „srpski revizionisti“ žele da se građanski rat opiše onako kako je izgledao a ne kako to čini ideološki i politički ostrašćena komunistička manjina, koja je pobedila i istrebila svoje neistomišljenike i protivnike. Tzv. srpski revizionizam nema ničeg zajedničkog sa revizionizmom Zapada jer se između Nemačke, Japana, Italije, Francuske, Rusije, Britanije i SAD zapodeo rat država a ne građanski ili ideološki sukob. Na prostoru Kraljevine Jugoslavije drugi svetski rat trajao je svega nekoliko meseci ali je zato građanski rat trajao četiri godine. Vođen je između Srba i Hrvata i između Srba i Srba. Zato srpska istorija koju su pisali srpski i hrvatski komunisti mora biti preispitana i dopunjena novim izvorima koji čekaju u javnim i privatnim arhivama. Posebno je važno istaći da se još uvek, mada sve ređe, ističe nakazna priroda komunističkih likvidacija i policijskih progona, samoupravnog javašluka i oktroisane političke poslušnosti. I pored dubokih promena našeg društva istoriografija stasala u nezdravom ambijentu Brozove epohe proglašena je nedodirljivom a njeni kritičari žigosani kao opasni protivnici demokratije i pobornici fašizma.

Ne čudi što u raspravi o građanskom ratu glavnu reč ne vode istoričari već ljudi drugih profesija. Mudri istoričari u svakom momentu mogu da ukažu na činjenicu da polemike prati stihija strasti nestručnjaka. Zato istraživače više privlači balovi i odevanje u starom Beogradu nego istorija prolivanja krvi i suza i objavljivanje nove istorijske građe o turobnim događajima, uoči i za vreme drugog svetskog rata. Od okončanja rata prošlo je preko šezdeset godina a stiče se utisak da je o tom kobnom vremenu rečeno sve još pre no što se upokojio Josip Broz.

Među zagovornicima preispitivanja komunističke istoriografije razlučuje se nekoliko grupa. Prvu čine sami politički emigranti i njihovi direktni potomci. Drugu čine njihovi rođaci, simpatizeri i prijatelji nastanjeni u Srbiji. Treću grupu, društveno najmoćniju, čine bivši službenici ili saradnici iz partijsko-policijskog aparata koji su, baveći se našom emigracijom za potrebe Broza, otkrili rodoljubivi srpski svet, i u spletu događaja (propast komunizma) poistovetili se sa objektom posmatranja i progona. Napokon, četvrtu grupu čine različiti ljudi nezadovoljni komunizmom rođeni posle Brozovih privrednih reformi ali lišeni ličnih pizmi pošto nisu upetljani u osvete i zavade iz vremena bratoubilačkog rata.

Potivnici preispitivanja Brozove istoriografije mogu se razdeliti u dve grupe: na potomke komunističkih funkcionera i oficira i ljude iz partijsko-policijskog aparata, bliske svim vlastima. Ali dok su „revizionisti” ideološki dispergovani dotle je grupa konzervativaca i protivnika revizije Brozove istoriografije homogenija i snažnija pošto se čvrsto vezala za vašingtonsko čvorište moći na Balkanu. Prilaženje i vezivanje jugoslovenskih i srpskih komunista za Vašington nije počelo prevratom 2000. niti pak 1987. već mnogo ranije, posle drugog svetskog rata, od 1948. i sklapanja odbrambenog pakta Jugoslavije sa Grčkom i Turskom. Zagovornici brozovske istoriografije i politike decenijama su raspoređivani preko partijskog i policijskog aparata na univerzitete, naučne, institucije, arhive i muzeje te je upravo otpor promenama najsnažniji među najškolovanijim ljudima.

Nedićevo viđenje poraza

Od 1941-1946 Nedić je doživeo dva teška poraza. Prvi, kao komandant trupa jugoslovenske vojske na jugu Kraljevine u kratkotrajnom aprilskom ratu 1941. a drugi pošto je 1945. dopao u ruke ideološkog neprijatelja, Josipa Broza. Protiv njega je svo vreme rata držao ogorčene govore nazivajući ga zlikovcem, razbojnikom, srbožderom, političkim pustolovom i sl. Za učesnika i svedoka srpskih pobeda u balkanskim ratovima i prvom svetskom ratu ovo je značilo ne samo nesrećan kraj vojničke karijere već i kraj života.

U govorima koje je držao u vreme nemačke okupacije predsednik vlade Nedić prorekao je svoju sudbinu. Poručivao je da se Srbi neće „pokloniti Hrvatu Brozu i njegovoj komapniji“, „da boljševizam nema ništa zajedničko sa srpskih duhom ni sa srpskom kulturom“, da Srbi nisu komunisti i boljševici već nacionalni pravoslavci i domaćini, da je Simović jednim bezumnim aktom samovolje zbacio zakonitu vlast i Jugoslaviju uvalio u rat i tako je upropastio a potom ostavio vojsku i narod da se nosi sa posledicama jednog bezumnog poduhvata. Povodom sporazuma Tito-Šubašić Nedić je izjavio da je sramno i nedostojno Engleske i SAD da vode ovakvu politiku prema Srbima i Kralju Petru, da su Srbi monarhisti, da znaju da je proklamacija Kraljeva iznuđena, da Srbi neće proklamaciju kakvu nude Tito i Šubašić.[8]

Opkoljen užasom raspada Jugoslavije i građanskog rata Nedić 2.9.1941. poručuje ugroženom narodu: „Došao sam na vladu da spasavam narod, da se međusobno ne istrebi; da zavlada red i mir, rad i bratstvo; da sačekamo svršetak rata združeni pod srpskim barjakom. Samo sloga Srbina spasava. Šta možemo sada da učinimo? Ništa. Samo sebi zlo. Mi smo zrno peska u uzburkanom svetskom moru. Danas se vrše obračuni najvećih sila sveta. Tu mi ne možemo pomoći niti odmoći.“[9]

Valja zapaziti da Nedić Srbiju ne doživljava kao strateškog partnera Nemačke već kao državnog sužnja koji je dobio uslovno pravo na život a to sugeriše prva rečenica deklaracije vlade narodnog spasa od 2. 9. 1941: „Posle nepunih pet meseci od jednog nesrećno započetog i još nesrećnije završenog rata, u kojem je naš narod izgubio slobodu i nezavisnost i sve tekovine svoje stoletne mučne borbe, Srbija i srpski narod dobili su svoju vladu, koja će samostalno, pod nadzorom nemačkog vojnog zapovednika u Srbiji, rukovoditi poslovima svoje zemlje.“[10]

U doskora neobjavljenom memorandumu generalu Ajzenhaueru upućenom u maju 1945. Milan Nedić daje sažet prikaz rata na prostoru Kraljevine Jugoslavije i opisuje težak položaj Srba posle aprilskog rata.[11] Kao poznatu činjenicu ističe da je Jugoslavija ušla u rat na strani saveznika pod nepovoljnim uslovima. Opkoljena sa svih strana, na frontu od dve hiljade milja, nemačkim, italijanskim, bugarskim i mađarskim armijama Jugoslavija nije oklevala da uđe u sukob koji je sa vojne tačke gledišta bio samoubistvo. Istakao je da su Hrvati zaslužni za brz prodor Nemaca. Nastankom nezavisne hrvatske države, veli Nedić, počinje strašna tragedija srpskog naroda. Akteri ove tragedije su Nemci i njihovi saveznici, posebno Hrvati i komunisti.[12] Prvi korak Nemaca jeste komadanje Jugoslavije i deoba srpskog stanovništva na pet delova a svaki je pripadao nemačkim saveznicima, ogorčenim i smrtnim neprijateljima Srba. Nedić kaže da su komunisti s početka bili u dobrim odnosima sa okupatorom. Posle nemačkog napada na SSSR komunisti su promenili ponašanje. Pakleni plan komunista, nastavlja Nedić, bio je usmeren pre svega prema srpskim nacionalistima i narodu tako što su provocirali masakrirajući male grupe nemačkih vojnika sečenjem ušiju, noseva i vađenjem očiju. Cilj je bio izazivanje nemačkih represalija prema civilnom stanovništvu. U kaznenim ekspedicijama nestajala su čitava sela. Navodi streljanja u Kragujevcu, Kruševcu, Kraljevu, razaranja u severozapadnoj Srbiji.

Komesarska uprava, stoji u memorandumu, nije mogla da kontroliše stanje u zemlji te su srpske stranke prdložile obrazovanje nacionalne vlade koja bi Srbe zaštitila od Nemaca sa jedne i komunista sa druge strane. Ovakva vlada zahtevala je ličnu žrtvu. Situaciju je otežavala činjenica da su Nemci imali plan da podele Srbiju između Hrvata, Mađara i Bugara.

Komunisti, proterani iz Srbije, koncentrisali su svoje snage posebno u NDH, gde se nisu borili niti protiv Hrvata niti protiv Nemaca, žali se Nedić. Povremeno su napadali granicu Srbije sa ciljem da ubace i rašire komunističku organizaciju. Ali ove akcije nisu bile opasne po Hrvate i Nemce. Zahvaljujući tome Hrvati su mogli neprekidno da istrebljuju Srbe, Nemci takođe, kazuje Nedić. Uporedo sa zaštitom Srba od komunista i okupatora, ističe Nedić, razvijao se pokret Draže Mihailovića uz tajnu podršku srpske vlade. Tako je bilo do pojave sovjeta na Balkanu u jesen 1944. Tada se trupe Draže Mihailovića povlače zbog solidarnosti sa saveznicima.

Srbi su izgubili preko milion ljudi konstatuje Nedić. Situaciju u Srbiji otežavalo je oko 400.000 duša iz drugih krajeva među kojima je bilo i 86.000 dece koje je Srbija primila.

Nedićeva ocena s proleća 1945. nesaglasna je sa komunističkom istoriografijom i glasi: „Jugoslavija je pod terorom režima komunističke manjine. Ako zaista slobodni plebiscit bude garantovan mi smo sigurni da će Srbi u velikoj većini biti protiv.“[13] Ovo potvrđuju i komunisti koji su učestvovali u ratu i poratnim likvidacijama političkih protivnika.[14]

Nedić moli Ajzenhauera da Srbi koji se nalaze pod jurisdikcijom američkih trupa ne budu isporučeni Jugoslaviji i Titu i ne izražava bojazan od istrage i suđenja pred međunarodnim sudom.

Dok su njegovi govori u vreme nemačke okupacije upućeni javnosti bili ispunjeni emocijama i političkom borbenošću prema komunistima dotle je njegova analiza stanja u kome se nalazila Srbija 1941-45 u memorandumu upućenog Ajzenhaueru zasnovana na vojnim faktima i njegovom viđenju vojnopolitičkih zbivanja. U svakom slučaju ocene iznete u Memorandumu svako može tumačiti i osuđivati, prema svom ideološkom stanovištu. Vreme je, čini se, već proverilo, valjanost njegovih ocena.

Mišljenje pristalica Milana Nedića

O Milanu Nediću objavljeno je mnogo radova, posebno u emigraciji. Članak Bore Dragaševića pod naslovom General Milan Nedić kako je objavljen u knjizi Desna Srbija sažetak je jednog pogleda na istorijsku ulogu Nedića.[15]

Milan Nedić rođen je 1877. g. u Grockoj. Njegova majka beše unuka Nikole Mihajlovića, čuvenog ustanika iz Prvog ustanka 1804. Gimnaziju je završio u Kragujevcu a Vojnu akademiju u Beogradu a potom i Višu vojnu akademiju (1904). 1908. postaje ordonans Kralja Petra I. Učestvuje u balkanskim ratovima i prvom svetskom ratu da bi 1934. postao načelnik generalštaba a potom i komandant armije i ministar vojni. Pošto su Italijani oktobra 1940. „greškom“ bombardovali Bitolj a prethodno se iskrcali u Albaniju i objavili rat Grčkoj Nedić kao ministar vojni predlaže vladi da objavi rat Italiji i tako je izbaci sa Balkana i olakša položaj našoj vojsci u slučaju napada Hitlera. O tome je, kaže Dragašević, iscrpno pisala američka novinarka Rut Mičel.[16] Princ Pavle i vlada odbili su ovaj predlog te je Nedić odstupio sa položaja. U to vreme Hitler se sprema za napad na Englesku a za saveznika ima Staljina od koga dobija žito, naftu i ostalo. Danas je, veli Dragašević, poznato da je između jugoslovenskih komunista i ustaša bio potpisan u sremskomitrovačkom zatvoru pakt o rušenju Jugoslavije i ovako citira M. Đilasa: „Mi smo imali zajedničkog neprijatelja. Oboje smo mislili da Jugoslaviju treba razoriti.“[17] U aprilskom ratu 1941, kaže Drgašević, Nedić se zatekao na mestu komandanta grupe armija u Skoplju gde se žilavo suprotstavio Nemcima i tukao se sa njima u Kačaničkoj klisuri. Posle kapitulacije Nedić je interniran od strane Nemaca. Formira se NDH, Bugari, Arbanasi, Mađari dele Jugoslaviju. Odredbama Haške konvencije, čiji je potpisnik bila Jugoslavija, nastavlja Dragašević, pobeđena strana se obavezuje da obezbedi mir i red na okupiranoj teritoriji, ili će okupator imati pravo da za svoje obezbeđenje uzima taoce i da za svakog svog poginulog vojnika strelja odgovarajući broj talaca kako bi zaveo red. U okupiranoj Srbiji ovaj odnos je bio 1:100. Nakon napada Nemaca na SSSR Staljin očajnički traži od jugoslovenskih komunista da otpočnu svoju revoluciju i plamen građanskog rata zahvata užu Srbiju praćen nemačkim kaznenim ekspedicijama i streljanjima talaca. Nemci se pozivaju na odredbe Haške konvencije i traže mir i red u Srbiji ili će u protivnom oni sami „rešiti“ za svagda problem Srba na Balkanu. Stavljaju do znanja da će, ako se situacija ne smiri, podeliti Srbiju: Bugari će dobiti na upravu istočnu Srbiju do Morave, Mađari Vojvodinu i umiriti Srbe na svoj hunski način, Arbanasima će pored Kosova i Metohije dobiti da okupiraju svu teritoriju koju mogu da drže pod kontrolom, na zapadu Srbije ustašama će dati da pređu Drinu i zaposednu Šabac, Mačvu i Pocerinu i eventualno se spoje sa Bugarima na Moravi; Italijani će dobiti Crnu Goru, Dalmaciju i deo Bosne i Hercegovine. Nemci su, kaže Dragašević, planirali da se izvuku iz gradova i zadrže komunikaciju Beograd-Niš-Skoplje-Solun i Sofija a njihove pobede nad SSSR-om držale su ih u opijenosti tako da su pošto poto želeli čistu situaciju u Srbiji.

Sa svoje strane jugoslovenski komunisti ispunjavaju želje Moskve da bi olakšali borbu sovjetskim armijama. Jugoslovenski komunisti poput Brozovog ministra Avrama Levija, podseća Dragašević, u „Užičkoj Sovjetskoj Republici“ poručuju da ukoliko Nemci unište ceo srpski narod, Rusi će Srbiju naseliti Kinezima! U tom času narodni prvaci, među kojima je i Aleksandar Belić mole generala Milana Nedića da se primi teškog bremena i spasava srpski narod.[18] On između časti i želje da pomogne da se spase narod koji strada u NDH i dugim krajevima odlučuje da prihvati predlog Nemaca i formira vladu u okupiranoj Srbiji. Iz Pavelićeve Hrvatske u Srbiju dolazi 86.000 dece i oko pola miliona odraslih osoba i nekoliko desetina hiljada Slovenaca. Nedić pokušava da normalizuje život u okupiranoj Srbiji, guši komunistički ustanak i proteruje komuniste iz Srbije čime je te jeseni i zime 1941/42 narod spašen biološkog istrebljenja. Drgašević navodi da je u „Nedićevoj Srbiji“ život izgubili 30.000 ljudi, bilo u građanskom ratu bilo od Nemaca. U isto vreme u NDH ubijeno je preko 750.000 Srba.

Dragašević na kraju postavlja pitanje: da li je stav generala Nedića imao istorijski presedan u našoj istoriji. Navodi brojne primere. Kraljević Marko, vazal Otomanskog carstva, gine u bici na Rovinama 1394. u borbi protiv hrišćana, Carica Milica daje sultanu Bajazitu svoju najmiliju ćerku Oliveru u harem, despot Stefan Lazarević u bici kod Nikopolja 1402. ratuje na strani Otomanske imperije, Miloš Obrenović pomaže Turcima da uguše Hadži Prodanovu bunu.[19]

Pored primera iz naše slavne istorije, Dragašević navodi sudbinu stanovnika dva engleska ostrva u La Manšu koja su zauzeli Nemci na početku drugog svetskog rata. Nemci su pozvali engleskog predsednika opštine i saopštili mu, da očekuju da se Englezi ponašaju shovno odredbama Haške konvencije ili će u protivnom uzeti taoce i streljati ih ako počnu napadi na Nemce na ostrvu. Ni jedan Englez nije streljan iako je Britanija ratovala protiv Nemačke. I baš tada, dok su Nemci mirno boravili na ostrvu DŽersi, engleski spiker, gospodin Harison, preko Bibisija pozivao je Srbe na ustanak protiv Nemaca, primećuje Dragašević. Ali najvažnije pitanje je šta se desilo sa engleskim predsednikom opštine posle rata? On je, veli Dragašević, dobio englesko odlikovanje jer je spasavao Engleze za vreme rata!

Tragom smelog poređenja – Milan i Čedomir

U političkoj polemici analogije i poređenja pogodno su sredstvo jer daju tempo i ubedljivost polemičaru koji ih koristi. Izvođenje sličnosti između Milana Nedića, s jedne strane, i eldepeovaca i tzv. drugosrbijanaca sa druge, zbog aktualnosti političkog trenutka i ljutih partijskih prepirki sve je omiljenije u našim tekućim stranačkim odmeravanjima. Pošto je teško porediti ličnosti i stranke iz različitih epoha ovde se pribegava direktnom poređenju dve ličnosti, Milana Nedića i Čedomira Jovanovića koji oličavaju stanje duha i političkih uverenja u vremenu kome pripadaju.

Pripreme i razvojni put. Obe ličnosti, Nedić i Jovanović, na čelo Srbije došle su skoro iznenada. Nedić je posle duge vojne karijere u 64. godini života stupio na mesto predsednika vlade u ratnom vremenu. Neki kažu da se dobro držao u aprilskom ratu 1941, drugi tvrde suprotno. On je jedini komandant armije koji nije pao u zarobljeništvo. Kako god, na njegov teret stavljene su desetine hiljada žrtava građanskog rata u Srbiji. Ali trezvenom umu nije daleka misao da Nedićeva vlada nije bila samostalna a da je u Beogradu, pored Nedića, bio i Štab vojnoupravnog komandanta Srbije sa preko 700 službenika i nemačke posadne divizije raspoređene po Srbiji.[20]

Jovanović je u periodu 1998-2003 godine, od 27. do 32. godine života prešao dug put: od člana Demokratske stranke, poslanika u Skupštini Srbije, potpredsednika stranke, šefa poslaničke grupe DOS-a, do potpredsednika vlade Srbije kao student-apsolvent dramskih umetnosti.[21] Izgleda da ih je sudbina nepogrešivo odabrala. Prvog kao iskusnog oficira za civilnu upravu u okupiranoj Srbiji a drugog u Srbiji koja se spremala za okončanje spektakla na evroazijskoj sceni željnoj novih junaka, pozorišnih iluzija i osvežavajuće dramaturgije.

Ideologija i okolnosti. General nije bio četnik niti partizan, ali je bio ideološki protivnik komunista od početka do kraja rata. Dok su politička opredeljenja Ljotića i Mihailovića imala jugoslovensku notu Nedić je u vreme okupacije zagovarao okupljanje Srba. Mihailovića je smatrao naivnim a u vreme rata slikovito skicira tragični portret đenarala Draže u govoru od 26.3.1944: „Kad Draža nije hteo da daje Englezima onako i onoliko koliko su oni želeli, prosto su ga odbacili kao isceđen limun. U engleskoj računici pojavio se novi faktor nesrbin Josip Broz zvani „Tito“. Njemu su se Englezi više zaradovali no Draži... Englezi vele, njemu ćemo dati sve, jer se on bori protivu Nemaca mesto nas. Neka ginu drugi, što da se proliva aristokratska plava engleska krv. Engezi će i dalje ratovati pameću, a oni krvlju i mrtvim glavama.... Juče su uzdizali Dražu, danas viču dole. Pre su Kralja Petra i njegovu jugoslovensku vladu kovali u zvezde, zloupotrebljavali londonski radio pozivajući Srbe da ustanu na oružje. Sad im ne treba Kralj Petar ni jugoslovenska vlada.“[22]

Čedomir Jovanović i njegove pristalice, po radikalizmu dorasli komunistima, danas pozivaju na pacifizam u odnosu na evroatlantske sile ali jednovremeno podstiču nezadovoljstvo i napetost (NVO i televizijske stanice), najčešće sasvim trivijalnim povodom (prava pčela i sl). U Nedićevo vreme komunisti su pozivali na prepade i podsticali sukobe sa okupacionim trupama. Danas niko u Srbiji ne poziva na ustanak protiv američkih trupa u Tuzli i Bondstilu (ili masakre američkih vojnika) niti bi ti pozivi nešto promenili. Nakon kumanovske kapitulacije 1999. i promene vlasti 2000. Srbija je prestala da postoji kao državni subjekt sposoban da učestvuje u međunarodnim odnosima ali ostale su neobuzdane i hirovite mase, impulsivne i prožete nezadovoljstvom i slobodarstvom.

U vreme rata Nedić se pribojavao pancer divizija, Jasenovaca, komunista, vlade u Londonu, Britanaca. Koga se danas plaši Čedomir Jovanović, političko čedo ugledne komunistkinje i lovca na srpski nacionalizam? Golih i bosih Srba koji bloguju po „ekstremističkim“ sajtovima? Na koga se oslanjao Milan Nedić a na koga se oslanja ostrašćena manjina srbofoba u Srbiji? Milanov guru nije bio Nojbaher niti je feldmaršal fon Vajks bio njegov partner u crnoberzijanskom biznisu.

Stav prema prijatelju i neprijatelju. General Nedić posle martovskog prevrata 1941. nije imao iluzije o značenju neprijateljske politike NDH, Hortijeve Mađarske i Bugarske niti je tajno (valjda bi se do sada to saznalo) ustupao srpske teritorije. Srpska politička nomenklatura posle prevrata 2000. svim silama radi na razbijanju zajedničke države Srbije i Crne Gore i regionalizaciji Srbije koja bi bila slabija od one pod Nemcima.

Sudbina negdašnjih i današnjih ministara. Većina ministara iz Nedićevog kabineta su pogubljeni a sasvim je izvesno da će većina ministara koja je vladala u vremenu američke dominacije istočnom Evropom biti slobodni građani posle njenog slabljenja. Udes generala Milana Nedića i maršala Petena rečito govori o vođama i budućnosti dvaju naroda. Jedan se smanjuje i služi za podsmeh a drugi čuva slavu i snagu vremena uspona.

Odnos prema žrtvama građanskog rata. Dok se Nedić bori da prihvati izbeglice iz NDH današnja vlast u prvom planu ima razjašnjenje navodnih srpskih zločina (1991-1995) proizvedenih u medijima velesile koja nas je propagandno i vojnički porazila (Markale, Srebrenica) upravo na prostoru koji je u vreme drugog svetskog rata pripadao NDH. Čak je štampa u Nedićevoj Srbiji protestovala protiv zločina nad Srbima koje je činila NDH, Hortijeva Mađarska i Bugarska.

Odnos prema jeziku. Dok NDH izmišlja korijenske novopise, skočanjena vlada Nedića pokušava da uredi pravopis srpskog jezika.[23] Danas slobodna i demokratska Srbija mirno gleda na pokušaj da tri jezikoslovca Milenko Perović iz Vojvodine Srpske, Ljudmila Vasiljeva iz Ukrajine i Josip Silić iz Hrvatske sastavljaju novi crnogorski jezik. I ćuti.

Motivi, onda i sad. Izgubivši sina, unuče i snahu neku nedelju pre pristanka da obrazuje vladu, Nedić je mogao imati tri motiva da se prihvati sastavljanja vlade okupirane Srbije: 1) materijalni, da se obogati koristeći okupaciju i naklonost Nemaca, 2) da se osveti neistomišljenicima ili 3) moralni, da kao marioneta okupatora izbavlja ljudejer država može propasti ali ne i narod.

Koji je bio motiv vladajuće vrhuške u oktobarskom puču 2000? Zvanično se kaže da su današnje vođe Srbije želele da demokratizuju društvo, obnove zemlju, poprave život građana. Osorniji prevratnici tvrde da su došli da poduče prost i zatucan narod. Ostavinski postupci novih bogataša posle 2000. vođeni u nadgledanoj diskreciji ponajbolje govore o motivima skorašnjih prevratnika.

Javni istupi. Govori u kojima Milan veliča Nemačku nisu ništa više od demagogije predstavnika poraženog i ustrašenog naroda. Retorika današnje srpske političke vrhuške počinje novom Evropom i završava novom Evropom, dok Nedićevi govori počinju i završavaju srpskom slogom u novoj Evropi.

Istorijski napredak u minulom građanskom ratu. Utešno je što se u balkanskom ratu s kraja 20 stoleća izbegao sukob četnika i partizana u RS, RSK, Crnoj Gori. Veliki napredak će biti ako se za dvadesetak godina pri novoj svetskoj preraspodeli moći izbegne sukob pravoslavnih i muslimana. Posebno ako imamo u vidu da je inicijator stvaranja mezarja u Srebrenici novi Kalaj pod imenom Volfgang Petrič, visoki prelat bečke politike i odani „prijatelj” izmirenja pravoslavaca i muslimana. Činjenica da „slučaj Srebrenica” nisu u medije lansirali Izetbegović i Mustafa Cerić dovoljna je za razumevanje motiva i ciljeva istrebljivačkog rata. Teško je smišljati istorijske događaje, ali vešti austrijski diplomata, dostojan potomak Monarhije, zavaditeljice naroda, ima i smelost i moralnu beskrupuloznost.

Ako Milana Nedića uporedimo sa Čedomirom Jovanovićem mi se odričemo prava da do kraja istražimo užas građanskog rata koji je odslikavao zamršene igre velikih sila na malom prostoru Balkana. Za organizatore puča 27.3.1941. i prevrata 5.10.2000. između Nedića i Jovanovića nema razlike jer su oni na scenu stupili kada je igra završena. Za nas nije nevažno to što je Nedić bio protivnik komunista a Jovanović njihov avetinjski naslednik, osim ako ne želimo da javno priznamo da je između oktobra 1944. i oktobra 2000. Beograd bio grad slobode, uzornog pluralizma i pravde. Skidanja Nedićeve a ne Brozove slike iz istorije preduzeo je Ivica Dačić, vođa srpskih tranzicionih socijalista.[24] Ovim je zatvoren krug komunističke isključivosti.

Novi nazivi zaraćenih strana

Savremenici obnavljaju građanski rat iz sredine prošlog veka tako što protivprirodno dele Srbije na Prvu, Drugu i Treću. Podelu je olako prihvatio deo naše političke javnosti pošto numerički nazivi prikrivaju stara imena zaraćenih strana. Uz sve, sukobi su zamagljeni brojnim spoljnopolitičkim zbivanjima te promiče da se narod pobunio protiv nametnutih političara i inteligenata, onakvih kakve A. Rajs opisuje kao nevolju po društvo.

No, ko su pripadnici prave Srbije? Istinski izdanak Srbije tzv. Prvi Srbi jesu Njegoš i Nikola Tesla, Jovan Cvijić (koji je svoje znanje poklonio na polzu graditelja naše grobnice Jugoslavije) Vuk i Mrkalj koji su doprineli da imamo jezik kojim danas govorimo i koji je plodna livada na kojoj naša dojučerašnja braća Hrvati, Crnogorci, Sloveni muslimani ispasaju svoje jezikoslovce, prvi Srbi jedine Srbije su i Stevan Mokranjac, Jovan Dučić, Ivo Andrić i Meša Selimović.

Prihvatanje nemetnutih podela danas znači saglašavanje sa geopolitičkim smicalicama velikih sila. Ako Srbi žele da se kroz navodnu brigu komunističke istoriografije i politike za antifašizam i demokratiju sačuvaju tekovine građanskog rata od 1941-1944 verovatno ih niko u tome neće spračavati. Bude li svaka velika sila (možda već jesu?) prihvatila pod svoj skut po neku od tih pet-šest Srbija stradaće država i narod.

Obnova Jugoslavije – Jugosfera

Deo sanitarnog kordona bila je Kraljevina Jugoslavija, kasnije i komunistička Jugoslavija, a danas se ova ideja ponovo oživljava na ponižavajuće jednostavan način serenadom o nekakvoj Jugosferi i romatičnim pričama o saradnji između Srba i Hrvata (novi oblik „ekonomskog“ bratstva i jedinstva).[25] Nemetnuta podela Srbije olakšava ovaj zahvat. Utoliko je značajnija rasprava o podobnoj istoriografiji budući da potomci komunista stoje na braniku bilo nove Jugoslavije, Jugosfere ili neke druge složene zajednice u koju će, ako zatreba, založiti i poslednjeg Srbina. Zato se medijski rat protiv zagovornika preispitivanja komunističke istoriografije vodi uz novi projekt Jugosfere koja bi se udenula između Rusije, sa jedne strane, i Nemačke i Italije sa druge. Mi nemamo razloga da idemo u susret politici koja može da odnese nove živote. Uostalom, dve priložene karte, jedna dospela sa zapadne a druga sa istočne strane pre su opomena nego podstrek balkanskim narodima.

Ilustracija 1. Dve mape buduće nove Evrope.

Gde je Nedić, gde smo mi?

Ima ironije u činjenici da narod koji je u vreme drugog svetskog rata imao jednu od „najkvislinškijih država” danas ne zna gde su sahranjeni njegovi najveći kvislinzi. Pored toga danas nismo sigurni da je završen građanski rat niti da li će se komunisti saglasiti da se on okonča kako je jedino moguće – objavljivanjem svih dostupnih dokumenata.

Srpski komunisti koji su došli na vlast 1945. prezirali su srpstvo ali se nisu pokazali kao veliki mondijalisti jer su po svom obrazovanju i poreklu pripadali marginalnoj grupi iz zabačenog dela sveta, istovremeno nesaglasni sa evropskom političkom filosofijom i pravoslavljem. Oni su oličenje srpske tragedije dvadesetog veka: daleko od evropskog sveta koji priželjkuju, izbegli iz onog koga se stide. Sebe nikada nisu videli kao deo jedne ili više intriga prosvećenih Evropljana sklonih da hladnokrvno troše mase sa istoka već kao aktere nečeg svetskog (revolucija, socijalizam, radništvo). Milan Nedić nije bolovao od takve zablude. Draža Mihailović svoje usmerenje je, verovatno, kao jugoslovenski orijentisan Srbin, odmerio i prevrednovao u vreme dok je slušao Minićevu optužnicu pred komunističkim sudom.

Tema izdaje kod Srba pojavljuje se i danas (neko je izdao Karadžića?) kao način odbrane i racionalizacije dejstava veoma moćnih spoljnih činilaca, koji po potrebi i mogućnosti, drobe interese lokalnih naroda naseljenih na prostoru njihove igre. Karađorđe, Miloš, Kralj Aleksandar, Kralj Petar, Milošević, Đinđić i Karadžić u jednom odlomku života bili su saveznik moćnika koji se, sa promenom na svetskom globusu moći, okreće protiv njih. Karađorđevići i Obrenovići u devetnaestom veku na klackalici su između Otomanske imperije, Austrije i Rusije, Kralj Aleksandar Karađorđević između Engleza, Nemaca i Francuza, Kralj Petar II između Engleza i Srba.

Motiv izdaje, lepo razvijen u našoj književnosti, samo je poetizacija našeg suočava sa nepodnošljivim osećajem nemoći pred prevalentnom silom koja nizom odlučnih koraka naše živote pretvara u vodvilj u kome poneki od nas, za to posebno odabran, uverava ostale da je naše iskušenje pred velikim zlom i političkim nevremenom u stvari naš greh. Ali mase takvu obmanu, korisnu manjini, uvek i nepogrešivo odbacuju. Pojedinci iz mase stradaju i onda kletvu na lojalnu vladajuću manjinu bacaju potomci. Cela naša epska poezija nikla je na otporu Osmanlijama a današnji akteri proklinju Amerikanca, nešto ranije Nemca. Stoga navodni sukob tzv. dve, tri Srbije predstavlja incident istorije zanemarljiv za opštu stvar jer dve, tri Srbije nema. U stvarnosti postoji jedna dobro organizovana manjina (meri se hiljadama) koja je u prisnom odnosu sa moćnim činiocima svetske politike (Osmanskim carstvom, Austrougarskom, Rusijom, SAD, Britanijom) i puk (meri se milionima) koji trpi verbalno i fizičko nasilje (ratovi, bolest, glad) i čeka preokret i popuštanje pritiska a u međuvremenu živi i pretrajava, nekad junački, nekada prosjački. Prva manjina se kroz vekove islamizovala i ona je sada muslimanski rukavac južnih Slovena. Današnja manjina se evropeizuje te je uglavnom ateistička i mondijalistička i suprotstavljena pravoslavnoj većini (puk) ali i ranije islamizovanoj manjini koju prezrivo posmatra kao i, svojevremeno, islamizovana manjina pravoslavne kaure.

Šta je istina?

Sve strane našeg građanskog rata ponešto prećutkuju, ali ni jedna osim komunističke, nije se mogla naći čak ni u predvorju zvanične istoriografije koja u zenitu moći bezuspešno pokušava da sastavi sažetu biografiju Josipa Broza. Ta istoriografija ostala je verna zavetu komunista sa drezdenskog kongresa KPJ ali se jezuitski vešto krila i pretvarala. To čini i danas, još uvek bez životopisa svog sveca. Ako je Milutin naivno upita zašto su nas bombardovali američki piloti koje je Draža spasavao dobiće ciničan odgovor da je Mihailović dobio odlikovanje čime je srpska strana obeštećena. Ako Milutin zapita kako su komunisti protiv volje naroda pobedili dobiće precizan odgovor: bili su sposobniji i lukaviji. Ako Milutin posumnja u zvaničnu verziju našeg oslobođenja, spremni i spretni branitelji nas od Draže i Nedića, kao iz rukava saopštava cifru o broju boraca kojim komanduje Broz 1945. A brojke imaju magično moć, posebno ako se posmatraju mimo vremena ili okolnosti. Komunistička ideologija propala je ali ideje srpskog građanskog društva ne smeju se vratiti, zapovedaju branitelji podobne istoriografije. I posle Broza Broz! Ako Milutin posumnja u Brozovu dobronamernost kao iz topa dobija odgovor da je kroz Kuću cveća prošlo 20 miliona ljudi za deset godina.[26] Fait accompliMilutine!

Svi akteri građanskog rata bili su protivnici komunizma (Kralj, četnici, ljotićevci, nedićevci, građanske stranke, vlada u Londonu) i sama ta činjenica govori o odnosu srpskog društva prema komunistima. Posle masovnih likvidacija viđenih ljudi širom Srbije komunisti su na znanim i neznanim grobljima utemeljili opskurnu istoriografiju i dirigovanu unutrašnju i spoljnu politiku. Prema procenama koje iznosi Slobodan Homen, državni sekretar u ministarstvu pravde vlade Srbije, posle oslobođenja, od 1944 do 1946. u Srbiji je ubijeno oko 80.000 ljudi (60.000 Srba) među kojima su bili i ratni zarobljenici.[27] Svedoci i učesnici likvidacija kažu da komunisti prema svojim neistomišljenicima posle rata „nisu imali milosti, jer su čistili smeće.“[28] Dovoljno je uporediti ove stravične brojke sa ukupnim brojem službenika Nedićeve vlade i ljudskim gubicima za vreme rata da se zaključi da je od 1941. do 1946. trajao bratoubilački i ideološki genocid u Srbiji. Tek je pojavom trupa Crvene armije rat na Balkanu poprimio obeležje oslobodilačkog.[29] Stoga nije neumesno postaviti pitanje ko je u stvari oslobodio Srbiju i Kraljevinu Jugoslaviju – komunisti ili Crvena armija koja je mlela nemačke divizije? Nije li domaća istoriografija brozovski revizionizam blizak savremenom revizionizmu Zapada?

Istorijsko iskustvo goni srpsku javnost da bude rezervisana prema manjim strankama koje protežiraju najmoćnije zemlje. Ovaj strah je egzistencijalne prirode a ne ideološke, te je podloga medijske manipulacije. Zar iz tog razloga nije uputno preispitati stvarnu ulogu srpskih uzdanica, Leke i Krcuna, koji su se borili za svetsku stvar i nemilosrdno čistili „srpsko smeće” dok je Poglavnik mirno živeo u emigraciji? Razjasniti zašto moćna komunistička armada nije oslobodila Jasenovac? Takođe, da li je podobna istoriografija objasnila ko je u stvari donosio odluke u SFRJ, ko je finansirao Brozov vojno-obaveštajni aparat? Koliku je SFRJ pomoć dobila sa zapada i istoka? Da li su Leka i Krcun bili korisniji Vladimiru Velebitu, Stevanu Krajačiću i Josipu Brozu nego narodu iz koga su potekli? Da li su samouvereni nesrećnici, Leka i Krcun, osim o srpskim glavama odlučivali o bilo čemu?

Teret kolonijalnog bremena

Nije lako vođama u Srbiji i dijaspori da se suoče sa bolnom činjenicom da su se ideološki neistomišljenici, konkurenti iz politike i poslova između dva rata, međusobno ubijali u ime ideologije, pokretani ličnim pizmama, partizanštinom i sirovim zlikovačkim strastima. Nije lako prihvatiti da je Donovan kupio martovski puč od nas a korist imali Britanci i sovjeti, da su Nemci i saveznici podsmešljivo posmatrali i podsticali naše neshvatljive sukobe i zločine, da su nas posle rata pomagali kao velike „protivnike“ istoka i zapada. Nije lako pomiriti se sa činjenicom da su Novi Beograd, Novi Sad, Nova Gorica i drugi gradovi nikli na američkim transferima novca o kojima mi danas manje znamo nego što naslućujemo.

Neprijatna je slutnja da procvat komunističke Jugoslavije, njen ugled u svetu i visoka cena crvenog pasoša nije zasluga Broza već Zapada i galantnih, ali proračunatih, američkih i engleskih bankara. [30] Još nelagodniji je utisak da su, opet sa znanjem Zapada, ti novci proćerdani i iskorišćeni nedomaćinski. Ako se od Brozovog vremena oduzmu transferi sa zapada ostaju član 133 KZ-a za borbu protiv mislećih ljudi, seljačke radne zadruge i prinudni otkup za borbu protiv seljaka, Goli otok za borbu protiv srpskih komunista i mnogo iluzija.

Nije prijatna spoznaja da su saveznici posle decenija uzgajanja naših apetita, strasti za putovanjima, ubrzane emancipacije, konačno došli da uzmu ono što im pripada. Kako se pomiriti sa stvarnošću da smo posle 1948. bili prijatelji sa Amerikancima i slobodnim svetom koje je Broz u kontrolisanim istupima besa klevetao, baš kada su njihovi novčani i robni transferi jenjavali. Za Zapad je Broz bio vektor virusa raspada prosovjetskog istoka Evrope (pad berlinskog zida) i početka raspada Rusije (revolucije u Ukrajini, Moldaviji, Gruziji) a ne sfinga za čiju se naklonost borio, kako se ovde često neskromno verovalo i veruje. Broz je bio enigma za lokalne narode a u stvari rentijer jednog od mnogobrojnih sidrišta imperijalne moći anglosaksonaca. Vezanost Srba i drugih Slovena za ovog neznanca imala je nešto operetsko i okultno. Njegošev lik lažnog cara izgleda naivno u odnosu na Brozov koji je oličenje najmračnije arkanske politike. Tumači naše prošlosti, ponekad zaboravljaju da se politike velikih država zasnivaju na samorazumljivim i jasnim ciljevima a da složene tehnike njihovog ostvarenja, katkad i neuspešne, u kojima učestvuje mnogo ljudi raštrkanih u različitim događajima, obično zbunjuju posmatrače i tumače.

I tako, dok u tišini potpisujemo Sofa ili neki drugi sporazum, čudimo se zašto u našoj postojbini zapadni prijatelji traže (i dobijaju) sve što požele. Neki od nas krikom uzvikuju: Izdaja! Da li je? Zar nas zapadne banke nisu naučile šta je hipoteka i kako se ona briše? U sred tog košmara po neko očajnički uzvikne: braćo Rusi spasavajte nas poverioci odneše sve! Ali Rusi se u Srbiji javljaju u povicima samo zato da bi igra bila zanimljivija starim geopolitičkim pokerašima koji dobro znaju da Rusi nisu mogli ni da pristupe balkanskom stolu za igru posle 1917. (osim kratko 1944-45) a kamoli da zaigraju smrtonosni ruski rulet. Ulog je bio visok a revolver prazan.

I ako sve to Srbi teško podnose možda bi svoju patnju mogli olakšati novim građanskim ratom i tako zaboraviti svu muku i okupacioni jad?

[16] Knjiga novinarke Mičel objavljena je nedavno u Beogradu. Videti: Mičel, R. 2007. Srbi su izabrali rat, Beograd, Novine Borba.