Шта нам заправо показују демографске пројекције УН?

Уједињене нације (УН) у августу ове године објавиле су студију: World Population Prospect.[1] Можда је за многе изненађење да Африка 2015. има близу 1,2 милијарде становника (петоструки раст у односу на 1950), док популација Старог континента износи тек 738 милиона[2].

Оно што је наизглед добро је да Србија 2015, по студији УН, тренутно има 8.851.000 становника, те да УН заиста рачуна Косово као саставни део наше земље. Нажалост, подаци за нашу земљу су практично неупотребљиви. Нашим уставом и повељом УН утемељено је рачуњање Косова као дела Србије.

Међутим, пројекције које је урадио тим УН имају малу аналитичку вредност, јер под фактичком контролом Београда није територија Косова. Да је Косово демографски ‘слично’ остатку Србије, онда његова популација, са грубо петинским пондером, не би драматично утицала на пројекције. Како то није случај, мораћемо да се ослонимо на домаће демографске податке, а да показатеље из студије УН користимо ради компарације са другим земљама.

Пре тога, даћемо само кратак осврт на податке за Србију (с Косовом). Пројектовани су негативни демокрафски трендови, који ће довести до знатног смањења броја становника Србије (који ће бити израженији за ‘остатак Србије’). Жена је за 5% више него мушкараца, што је европски просек, и последица дужег животног века припадница слабијег пола и поред за 6% већег броја рођених дечака од девојчица сваке године. По студији УН, у Србији (са Косовом) ће за три и по деценије бити за милион и по становника мање (7 331000 лица или 17,2%).

Србија је међу 48 земаља у којима ће се број становника смањити до 2050, и у том ‘лошем друштву’ заузима високо осмо место. Можда је за утеху што су и скоро све комшије у истом ‘кошу’. Наиме, највећи демографски пад у свету прогнозира се за Бугарску од чак 27,9%, Румунију (22,1%) и Украјину (21,7%).[3] Србија по УН има 31,5% више становника него 1950, али домаће пројекције указују да је популација без Косова расла спорије у тих шест и по деценија. Наиме, процењује се да је 1950. ‘ужа Србија’ са Војводином имала око 5,9 милиона становника, док 2015. тај број износи 7,1 милион, што даје много скромнији раст (20,5%).[4]   

У студији се потенцира највећи демографски проблем Европе: низак фертилитет. Он је у свим земљама тог континента у 2015. испод нивоа потребног за одржавање истог број становника у дугом року, а то је просечно 2,1 дете по жени. У већини случајева то већ траје деценијама, а у Србији око пола столећа. Пројектовано је да ће фертилитет на Старом континенту порасти са 1,6 деце по жени (2010-2015) на 1,8 (2045-2050), али то неће и поред очекиване нето имиграције спречити пад популације на 723 милиона 2050.[5] Фертилитет у Србији, по студији УН, просечно је износио 1,56 у периоду 2010-2015.[6] Иначе, БиХ је 7. место у свету по ниској стопи фертилитета, са 1,28 у периоду 2010-15, што је нереално због прецењеног броја становника (студија полази од цифре од 3,8 милиона, а то је барем 15% више од реалног броја).

Историјат српског демографског пада    

Пад броја становника Србије траје већ две деценије, мада су неповољни трендови, које је прикрио имиграциони талас прекодринских и у мањој мери косметских Срба, почели знатно раније. Главни узрок депопулације наше земље је негативан природни прираштај (просечно скоро 5 промила 2010-14.) и нето-емиграција (око 9 хиљада годишње).[7] Уз демографски пад и просечна старост укупног становништва стално расте и у 2014. је износила 42,6 година (мушкарци 41,2 и жене 43,9). Процес старења становништва последица је све мањег удела младог становништва (0–14 година) у укупном становништву (14,4%), удео старијих од 65 година је 18,2%, док радно способно становништво чини 67,4%.[8] Оно што је позитивно је да се очекивано трајање живота константно продужава, тренутно је 75 година, док би 2050. требало да износи 82,5 година.

Депопулационе тенденције становништва с негативном стопом раста и негативним природним прираштајем забележене у Војводини почетком 1980-их, а у осталом делу Србије почетком 1990-их. Емиграција је практично почела средином 1960-их, а посебно је интензивна била током 1990-их, иако је тада била висока и имиграција. Број становника у Србији током последње деценије се смањује за око 43 хиљада просечно годишње.[9]

Од 1834. до 1874. број становника Србија је дуплиран, као и густина насељености, са 678 хиљада на 1354 хиљада.10] Снажан раст се наставио, тако да је попис 1910. утврдио 2,922 милиона људи (делимично захваљујући припајању четири округа на југу земље 1878). Статистички годишњак Краљевине Србије за 1907-1908. показује да смо 1905. имали просечан годишњи пораст броја становника од 1,51%, колики је имала и Бугарска, а у Европи је једино Румунија (1,94%) имала већи релативан пораст. На 1000 становника највећи број рођених (48), умрлих (29,5) и вишак рођених (18,5) имала је Русија, док је Србија имала 36,8 рођених, 23,7 умрлих, те природни прираштај од 13,1 (већи број рођених имали су још и Румунија: 41,7 и Бугарска: 40,4). Србија је била земља нето прилива становника (по 0,2% годишње), док је већина осталих имала нето одлив становника, највише у САД. Иначе, Србија је у период 1870-1910. са 1,99% просечним растом популације била најбрже растућа европска земља.

Процењује се да је на данашњој територији Србије без Косова 1931. живело пет милиона људи. Србија је без Косова 1951. имала 6,045 милиона становника, да би 1961. порасла на 6,687 милиона. Са емиграцијом од нешто преко 200 хљада 1971. пописано је 7,247 милиона, а 1981. године 7,734 (такође са емиграцијом). Године 1991. било је сталних 7,574 милиона лица, да би попис из пролећа 2002. показао да се стање није битније променило (7,498 милиона грађана). Попис из 2011. био је делимично бојкотован, пре свега од стране Албанаца, па се број грађана процењује на 7,250 милиона.

На основу негативног природног прираштаја од јесени 2011. до средине 2015, те процењене нето емиграције, број резидената Србије би тренутно требало да износи око 160 хиљада мање. Индикативно је да број становника ове године је практично идентичан далекој 1972.

Према Републичком заводу за статистику Србије, у Србији је 2014. рођено 66461, умрло 101247, те је пад броја становника износио 34786, не рачунајући миграционе токове. У 2013. рођено је 65554, умрло 100300 (пад од 34746). Те године је само осам општина имало већи број рођених од умрлих (Нови Пазар, Тутин, Прешево, Бујановац, Сјеница, Нови Сад Звездара и Сурчин). Индикативно је да у градовима рођено 45657, умрло 53169, те је смањење становника износило 7512. Гро смањења десило се, дакле, у селима, чак 78,3% укупног смањења становништва (иако у селима живи тек две петине популације по попису 2011).[11]

У 2014. стопа наталитета је 9,3, а морталитет је 14,2 промила, те је стопа природног прираштаја 4,9 промила. Подаци за првих пет месеци 2015. указују на раст броја живорођених за 2%, али и да се повећава број умрлих (за 6%).[12] Иначе, природни прираштај је у паду већ од 1950-их, да би од почетка 1990-их постао негативан. Практично искључиво због промене методологије 2005, када су деца наших држављана рођена у иностранству фактички искључена из обрачуна, додатно расте негативни природни прираштај (за око 8%).[13]

Процењени број становника Србије (без Космета) средином 2015. износи 7,1 милион лица, и разлог зашто тај број није нижи је механички нето прилив популације (из БиХ, односно РС, Хрватске, Црне Горе, Косова), који је и деведесетих био заслужан за, практично, одржавање броја становника (око 100 хиљада Срба, колико их је тренутно на Космету, не улазе у ову процену).

Индикативно је да сличне демографске трендове са Србијом има Република Српска (негативан природни прираштај, у који се прешло до 2003, реално износи око 4,5 промила 2014).[14] С друге стране, Федерација БиХ, у којој се прешло у минус од 2013, стоји боље, са благим негативним природним прираштајем од минус 0,9 промила (август 2014-јул 2015).[15]

Србија није спецификум јер је пад броја становника већ проблем с којим се суочава добар део насељеног дела планете, од централне и источне Европе (укључујући и Немачку), преко Русије до Јапана и Јужне Кореје (и дела Медитерана). Дакле, главни проблем Србије није низак наталитет (стопа живорођених је благо испод европског просека), нити ниска стопа фертилитета (и ту смо благо испод просека Старог континента), већ висок морталитет. Поред тога, Срби неће постати мањина у Србији, напротив, низак наталитет у просеку више погађа националне мањине (неколико од ретких изузетака су Бошњаци, Роми, Албанци, који чине 2%, 1,4%, односно 0,9% популације, али који имају веома високу емиграцију), те ће удео већинске нације у перспективи стагнирати.

Занимљиво је поредити популациони раст две земље сличног број становника: Србије и Бугарске, јер долазимо до запањујуће сличних слика. Наиме, популације Бугарске и Србије у периоду од пописа 1910. до пописа 2011. порасле су за око 56-57%. Као база за поређење узета су данашње територије Бугарске и Србије без Косова[16] Ово и поред тога што је Србија у два светска рата имала вишеструко већи број жртава од Бугарске.

По варијанти средњег фертилитета (од 1,75 деце по жени) у демографским пројекцијама Пенева (2013) Србија ће 2020. имати 6840 хиљада становника, 2030. скоро 6,4 милиона, 2040 нешто испод 6 милиона, а 2050. тачно 5 761 378 лица (што је 19% мање него ове године). Просечна стопа наталитета до 2050. биће између 8 и 10 промила. Стопа морталитета ће у интервалу до средине века бити у просеку нешто виша од тренутних 14 промила (око 15 промила), иако ће се стално повећавати дужина очекиваног трајања живота при живорођењу, а и смањиваће се разлика у нивоу смртности по полу (на 5 година 2050). Чак и реализација врло нереалистичне претпоставке о готово тренутном и врло наглом повећања фертилитета (са 1,44 на 2,1 до 2020) не би до 2047. омогућило заустављање смањења српске популације.

Дакле, тренутна старосна структура, укорењене ниске репродуктивне норме становништва, старосни модел морталитета и економске прилике које подстичу емиграцију најважнији су фактори очекиваног пада српске популације. Тешко је очекивати побољшање демографске ситуације која ће бити обележена смањењем становништва и његовим врло интензивним старењем (оптимистично, 2050. медијална старост ће износити 46,1 годину, док је 2015. 43,1 годину). Ипак, успешно спровођење мера за подстицај рађања, убрзање и успешније спровођење економских и друштвених реформи уз предузимање дугорочних секторских политика могу успорити неповољне трендове, те би од средине 21. века могло доћи до постепеног демографског опоравка.[17]

Индикативни су позитивни резултати демографске политике у Русији, који се тешко могу видети у студији УН. Наиме, број рођене деце повећан је са 1,2 на 1,8 милиона од 2000 до 2014, те су од 2013. после две деценије дошли до позитивног природног прираштаја (наталитет од 13,3 промила благо је надмашио морталитет, док имиграција додатно повећава број становника у Русији).

Процене руског статистичког завода (средња варијанта) указују да ће та земља (без Крима и Севастопоља, те близу милион избеглица након украјинског рата 2014.) имати близу 140 милиона људи, што знатно одступа од песимистичних прогноза из студије УН.

Европске демографске бриге

У 2014. у ЕУ је број рођених на сваку хиљаду становника био 10,1, а стопа морталитета 9,9 промила (исто као и 2013), те је стопа природног прираштаја износила 0,2 промила.[18]Захваљујући нето имиграцији од 952 хиљаде људи, ЕУ је бележила раст популације од 0,2% у току 2014. Дакле, раст популације на западу Старог континента последица је имиграција и благог позитивног природног прираштаја, који је узрокован високим фертилитетом имигранткиња.

Током 2014. Србија је имала нешто нижу стопу живорођених од просека ЕУ (9,3 промила), исту као Хрватска и сличну као Бугарска (9,4), Румунија (9,2) и Мађарска (9,4). Лошије су котиране Немачка, Грчка, Потугал, Италија (са 8,6 промилла, односно 8,5, те 7,9, и 8,3 промила). Словенија стоји боље са 10,3, као и Црна Гора (12,1), Македонија (11,4), Русија (13,4), Албанија (12,4 промила), док је најбоље котирана европска држава Турска са чак 17,3 живорођена детета на сваких хиљаду становника у 2014.[19]

Табела 1. Стопа укупног фертилитета у Европи 1960-2013.

http://ec.europa.eu/eurostat/statistics-explained/images/0/09/Total_fertility

_rate%2C_1960%E2%80%932013

_%28live_births_per_woman%29_YB15.png

Исте године стопа морталитета износила је 14,1 промила у Србији, у Хрватској 12 промила, а Бугарској чак 15. Лоше су котиране и Румунија (12,7) и Мађарска (12,8). Италија је имала 9,8 Немачка 10,8, Словенија 9,2, Црна Гора 9,7, Македонија 9,5, Русија 13,3, Албанија 7,1 а Турска 5,1 број умрлих на сваких хиљаду становника у 2014.[20] Веома висок морталитет у Србији добрим делом је последица повратка људи у пензију из дијаспоре, која је заслужна и за нижи наталтиет, јер одлазе људу у реподруктивном периоду.

Очекивани додатни животни век у 65. години живота у ЕУ је 19,8 година 2013, што је знатан раст у односу на 1980, када је износио 15 година. У Србији је исти показатељ 15,7 година (код мушкараца 14,3, код жена 16,9), док је 2000. износио 13,6 година. Иначе, овај показатељ има велику економску важност, јер фактички указују на просечан број година током којих грађани примају пензије.[21]

Оно што се на основу података ЕУРОСТАТ-а о стопама укупног фертилитета 2013. може видети да ниједна једина земља не испуњава "replacement racio" (2,1 дете по жени), који је потребан за просту репродукцију. Поред тога, јасно је видљив тренд овог показатеља до 1990, потом његов благ опоравак током наредних деценију, две, те затим наставак тенденције пада.

Дакле, већина европских нација има негативан природни прираштај, ниску стопу фертилитета, старо становништво, и то је последица, пре свега, социо-економских фактора (до пре око пола века, већина земаља Европе имале су веома висок природни прираштај). Ако бисмо посматрали природни прираштај по домицилним европским нацијама, онда само неколико европских земаља не би "било у минусу".

Пад фертилитета и наталитета има економску логику: док су до половине претходног столећа деца била радна снага и "будућа пензија" последњих деценија она су "чист трошак" за родитеље. Проблем се може објаснити и све мањом ''заинтересованошћу'' жена за рађање са растом стандарда. У земљама ''реал-социјализма'' се креирала случајна комбинација жена образованих према западним узусима, које су живеле у осиромашеним привредама.

Глобалне демографске тенденције

У складу са проценама УН (средња пројекција) светска популација ће расти 1,18% годишње (за 83 милиона становника годишње). Године 2030. планета ће имати 8,5 милијарди људи, 2050. имаће 9,7, а 2100. године 11,2 милијарде људи. Континент који најбрже расте и који је заслужан за доминантан део глобалног популационог прираста, Африка, могао би да у првим деценијама 22. века, са нешто преко 4,6 милијарди становника, престигне Азију. 

Од 2000. до 2015, просечна нето годишња емиграција ка Европи, Северној Америци и Океанији била је 2,8 милиона лица, док су све богате земље заједно просечно годишње добијале 4,1 милион људи у првих деценију и по 21. века. Између 2015. и 2050. вишак наталитета над морталитетом у свим богатим земљама ће бити 20 милиона, док ће нето имигирација износити чак 91 милион лица.

Пројекција светске популације је заснована на очекиваном паду фертилитета. Глобални фертилитет би требало да падне са 2,5 деце по жени на 2,4 (2025-2030), те да крајем овог века спусти на тзв. replacement racio (2,1). Кључ је у планирању породице, укључујући контрацепцију у најмање развијеним земљама (нпр. у 2015. коришћење модерних контрацептивних метода код удатих жена у репродуктивном периоду у најмање развијеним земљама се процењује на само 34%). Глобално, очекивано трајање живота при рођењу је пројектовано да пораста са 70 година 2010-2015. на 77 у периоду 2045-2050. (истовремено животни век у Африци ће порасти за чак 19 година, на 70).

У сваком случају, не постоји оправдана бојазан за ''малтузијанску катастрофу''. Наиме, човечанство троши око четвртину нето примарне производње земље, што јесте много, али је још увек далеко од тачке исцрпљивања. Цене сировина су значајно порасле последњих година, али посматрајући последњи век реалне цене примарних производа су снажно опале. Није спорна важност проблема загађивање планете, али решење је у потрошњи мање фосилних горива, а не у смањивању броја људи.

 https://www.pop.org/sites/pop.org/files/images/stories/below_replacement_FINAL.JPG