понедељак, 23. децембар 2024.
 Ћирилица | Latinica

Нови број

Тема: Светска економска криза и Србија (II)
Банер

Претходни бројеви

Банер

Пронађите НСПМ на

&

Нове књиге

Банер

Едиција "Политички живот"

Ђорђе Вукадиновић: Од немила до недрага

Банер
Банер
Банер

Часопис НСПМ или појединачне текстове можете купити и у електронској форми na Central and Eastern European Online Library

Банер
Банер
Почетна страна > Дебате > Куда иде Србија > Трилатерала и Јужни ток
Куда иде Србија

Трилатерала и Јужни ток

PDF Штампа Ел. пошта
Владимир Јевтић   
понедељак, 07. октобар 2013.

С обзиром на то да сви ми врло добро знамо у којој мери је актуелна власт у Србији оријентисана ка евроатлантским интеграцијама, беспредметно је више писати жалопојке на ту тему јер је то нешто што је de facto. Дакле, жеља за Европом и чланством у осталим евроатлантским организацијама је утврђена чињеница јер и сами политичари говоре да је то примарни циљ, и у томе се уопште не разликују од претходне власти. Издали су Косово и Метохију зарад добијања датума за преговоре о чланству у ЕУ, што је апсурдно, јер преговори не представљају ништа друго већ продају магле обичном народу. Остало је питање чланства у НАТО пакту, али можемо бити сигурни да, упркос огромној већини грађана Србије која се противи чланству у северноатлантској организацији, власт ће наставити добро трасираним путем и настојаће да прогура Србију у НАТО и поред декрета о војној неутралности.

Наш посао је да одговоримо на питање зашто ова власт тако упорно и грчевито тежи евроатлантским организацијама и зашто и даље инсистира на девизи „ЕУ нема алтернативу“. 

Да бисмо одговорили на ово питање, најпре морамо да се осврнемо на један догађај, односно састанак који ће се догодити у Србији наредне јесени. Реч је о састанку Трилатералне комисије коме ће Србија бити домаћин. Зашто Србија? И шта је уопште трилатерала? Ко ће имати користи од овог састанка? Грађани Србије, можда? И зашто се у медијима упорно ћути о овом састанку? Нико јавно не говори о томе и сви из власти мудро ћуте, тек понегде се може пронаћи нека штура изјава.

Сви они који тврде да је реч о смешној теорији завере, или ништа не знају или су и сами део једне веома моћне организације која своју доминацију светом хоће да прикаже као теорију завере. Срећом по нас постоје људи који су прозрели намере власти у Србији и који су именовали све оне који су на било који начин умешани у рад Трилатералне комисије.

Шта је Трилатерала?

Трилатерална комисија је основана 1973. год. Први организациони састанак Трилатерале одржан је 23. и 24. јула на имању Дејвида Рокфелера, милијардера који је окупио светске експерте, милијардере, банкаре и лобисте, односно најмоћније људе тога времена.[1] Поменута комисија основана је на иницијативу Рокфелера, а на идеју Збигњева Бжежинског. Ко је Бжежински? Он је амерички политиколог пољског порекла, који је као геостратег и државник служио у администрацији Џимија Картера од 1977. до 1981. год. Био је саветник за националну безбедност Сједињених Држава и остао је упамћен као човек са огромним антагонизмом према Совјетском Савезу, односно Русији. Током његовог мандата главни спољнополитички догађаји јесу охрабривање дисидената из источне Европе и потхрањивање (стварање идеје која се користи у савременом контексту који одређује садашњу спољну политику САД?) идеје о људским правима и инсистирању на њиховом поштовању све у циљу смањивања утицаја СССР-а. Током његовог мандата, САД су финансирале и наоружавале муџахедине у Авганистану као одговор на инвазију СССР-а. Он је тренутно професор на Универзитету Џонс Хопкинс и члан различитих одбора и организација као што је Трилатерала.[2]

Рокфелер је Бжежинског приметио 1970. год. након што је објавио књигу Између два времена у којој заступа глобализацију у светској политици и економији. Релативно брзо, тачније три године касније, Бжежински постаје Рокфелерова десна рука и помаже му у оснивању Трилатерале.[3] Поменута комисија окупља лидере у свету бизниса и политике. Реч је о приватној невладиној организацији која је основана у сврху гајења блиских политичких и економских веза између Америке, Европе (у почетку само западне, а од пада Берлинског зида и рушења Варшавског пакта и источне са ширењем евроатлантских организација првенствено НАТО пакта и ЕУ) и Јапана. Одатле и име комисије: Трилатерала, која има неколико примарних циљева. Наиме, основни и примарни циљ Трилатералне комисије био је и јесте спутавање бившег Совјетског Савеза, а сада Русије, коју Трилатерала сматра главним непријатељем. Затим, њен други циљ (који је тесно повезан и природно неодвојив од првог) јесте ширење утицаја у свету и његова потпуна глобализација која се постиже тиме што све више земаља постају пуноправне чланице ове комисије.

Од њеног формирања она је израсла у најмоћнију интересну групу на свету. Чланови Трилатерале данас су представници 178 националних група. Као што смо навели, европска група Трилатерале се ширила јер су од 1998. год. у њу примљене: Пољска (природно као један од највећих историјских непријатеља Русије), Мађарска, Чешка, Словенија, Естонија, Кипар, Бугарска, Румунија и Хрватска. Према плану Србија, на шта ћемо се касније вратити, требало би да постане чланица наредне године. То наговештава Јован Ковачевић, који је виђен за будућег председника српске Трилатерале.[4]

Састанци Трилатералне комисије се одржавају на годишњем нивоу и то сваки пут на другом месту. Чланове комисије бира Рокфелер лично, док се извршни комитети састају неколико пута годишње и при томе разрађују задатке које им формулише тзв. ужи круг. Поменути ужи круг или прстен се састоји од регионалних директора и посебно проверених чланова елитних организација у свету.

Комисија је наднационална и стога се води и дефинише као невладина организација. Она је наднационална управо из горепоменутог разлога, наиме, глобализације света којим ће управљати уски круг „владара из сенке“.                                   

На самом почетку рада комисије 1973. године објављена је и њена сврха која званично гласи: Блиска трилатерална сарадња у циљу очувања мира, управљања светском економијом, подстицања економске реконструкције и ублажавања светског сиромаштва, што ће повећати шансе за глатку и мирну еволуцију глоболног система.[5]

Као што ћемо видети Трилатерала је пустила пипке и у Србији и неки од најутицајнијих људи из политичког и економског врха су постали њени чланови.

Трилатерала у Србији

Како бисмо на прави начин представили присутност Трилатерале у Србијим, ми се морамо позвати на феноменалан текст аутора Срђана Нога који је објављен на сајту Фонда за стратешку културу. У поменутом тексту наводе се имена готово свих чланова извесне компаније „Мост Исток Запад“ која представља основу Трилатерале у Србији. Текст поименице наводи чланове поменуте компаније, као и све оне који су на било који начин укључени у евроатлантизацију Србије, укључујући и њихове позиције, сајтове са биографијама као и њихову активност у име ширења Трилатерале. Дакле, сада следи извод из поменутог текста који ће на прави начин помоћи читаоцима да препознају ко су све људи који раде за Трилатералу овде у Србији.

Трилатерала је у Србији веома присутна и то готово на свим нивоима, а највише захваљујући компанији „Мост Исток Запад“ (East West Bridge) која је настала 2009. као локални помагач Трилатерале. На свом сајту[6] поменута компанија наводи своје циљеве и планове. Они себе представљају на следећи начин: „Мост Исток Запад (East West Bridge) је независно научно и истраживачко удружење које у сарадњи са другим институцијама и аналитичким и истраживачким (think-tank) организацијама у региону и широм света усваја смернице за развој појединца, друштва и државе“. Основни циљ ове организације јесу европске и атлантске, односно НАТО интеграције Србије: „Настала на хришћанским вредностима са нераскидивим нитима наслеђа религија истока, Европа и атлантске интеграције јесу прави и једини пут који омогућава да најзад разговарамо равноправно о свему што нас тишти. Ако то није прави пут, а шта онда јесте?! Који је то други пут који нам се нуди и којим требамо да идемо. Ми га нити препознајемо, нити видимо. Схватамо и разумемо несврстаност и самосталност, али у тренутку када се нови свет гради, када зида зграду у којој смо ми добили један спрат са чијом градњом каснимо и тако спречавамо остале да стигну до врха, тешко је очекивати да ће ти остали имати разумевања за наше кашњење.[7]  

„Члан Извршног комитета и председник Српске националне групе у оквиру Трилатералне комисије је Јован Ковачевић, оснивач и члан председништва Удружења „Мост Исток Запад“[8]. Испред East West Bridge (EWB) од 2010. године присуствује састанцима Трилатералне комисије. Јован Ковачевић је некадашњи дописник CNN–а, BBC–а, и других великих светских медијских кућа. Друго важно име у оквиру ове групе је Дејан Новаковић, генерални секретар Српске националне групе Трилатералне комисије, „идеолошки творац и један од оснивача East West Bridge“[9] Како стоји у његовој биографији, он је завршио БК Универзитет – Факултет за менаџмент у спорту, Пословну школу економије – при Привредној комори Словеније у Љубљани и Пословну школу за односе са јавношћу – ПРА у Београду. Као члана свога кабинета Ивица Дачић га је 2011. године ванредно унапредио у звање главног полицијског саветника. Но прави напредак у каријери доживљава формирањем актуелне Владе Републике Србије, када је 6. децембра 2012. године именован за државног секретара у Министарству енергетике. На први поглед остаје нејасно шта га квалификује за овај посао, али ако се зна да је министарка енергетике Зорана Михајловић (којој ћемо се касније вратити у контексту кочења гасовода Јужни ток) члан саветодавног одбора организације East West Bridge (на сајту истичу да је замрзнула функцију док је у Влади), која је једна од најважнијих тинк – тенк организација Запада у Србији, што се види и по месту у Трилатералној комисији, онда коцкице почињу да се слажу. Тахир Хасановић[10] је трећи члан Српске групе у Трилатералној комисији, и њен је извршни секретар, који је присуствовао скупу у Берлину, марта 2013. Члан је Управног одбора и извршни директор организације East West Bridge. Овај човек у добро обавештеним круговима важи за веома моћног човека у Србији. Некада истакнути комунистички омладинац и партијски функционер, потом први генерални секретар Нове демократије, и поверљиви човек Душана Михајловића, главни кадровик ДОС –а у време владе Зорана Ђинђића, и бизнисмен. Његови послови и фирме су предмет бројних контроверзи (сада је актуелна прича око бус плуса).“[11]

„За једног од најважнијих људи за отварање канцеларије Трилатералне комисије у Србији важила је Милка Форцан, бивша потпредседница Делта холдинга[12], жена која је високо котирана на списковима најутицајнијих и најбогатијих људи у Србији.

Занимљиво је и да се Милка Форцан, помињала као потенцијални будући министар у Влади Србије, и то као кадар Александра Вучића. Вучић своју популарност дугује управо хапшењу Мирослава Мишковића, а Милка Форцан је пуних 18 година била његов најближи сарадник, и заједно су стварали империју Делта. Иначе и раније се помињала могућност да она добије неку државну функцију, с обзиром на то да је Милка Форцан важила за миљеницу и Зорана Ђинђића и Бориса Тадића. Председавајући управног одбора East West Bridge-а одскора је Александар Николић – Фото Тони (надимак је добио по фотографској радњи коју је имао), државни секретар у Министарству одбране. Политичку каријеру започео је 2008. године, као један од оснивача СНС-а, где се, према подацима из биографије[13] бавио координацијом рада стручних савета за одбрану и безбедност, енергетику и правна питања (иако не поседује квалификације и искуство ни за једну наведену област). Краткотрајно је био саветник председника Србије Томислава Николића, да би га после формирања нове владе Александар Вучић поставио за државног секретара у Министарству одбране. Тако се овај економиста, без дана радног искуства у државним институцијама, и без икакве везе са питањима одбране и безбедности, нашао на важној државној функцији. На његовом примеру се нарочито види до које мере је актуелна власт у Србији продана и колико је посвећена Трилатерали.

„Члан Управног одбора је и британски дипломата, сер Ајвор Робертс, који је био амбасадор у Београду од 1994. до 1997. године, и који се залаже за „поправни Дејтон и нови Берлински конгрес“ који би правно веривиковао промене граница на Балкану. Такође ваља поменути и Петра Стојанова, бившег председника Бугарске и члана европског извршног одбора Трилатералне комисије. Међу 21 чланом Саветодавног одбора организације East West Bridge, поред Зоране Михајловић, актуелне министарке енергетике, вреди поменути још неколико интересантних имена. Најпре је ту Горан Свилановић, министар спољних послова СРЈ у првој ДОС-овој влади (2000–2004), сада функционера евроатлантских структура. Свилановић је познат и као један од првих заговорника независности Косова и велики НАТО лобиста. Истичу се и имена Марка Чадежа, једногод координатора кампање Отпора за мобилизацију гласача пред изборе 2000. године, координатора Дојче велеа за Србију и портпарола амбасаде Немачке, као и Јована Ратковића, једног од оснивача Отпора, саветника председника Демократске странке Драгана Ђиласа, који је у периоду од 2003. до 2012. године био саветник Бориса Тадића. Од иностраних чланова, међу функционерима балканских држава и  члановима Трилатералне комисије, за јавност је најинтересантније поменути Ралфа Џонсона, америчког амбасадора у пензији (службовао у БиХ 1999-2001. Године као први заменик Високог представника у Сарајеву), као и Марка Шкреба, бившег гувернера Народне банке Хрватске. 

Ђорђе Вукотић, широј јавности непозната личност, али очигледно значајан шраф у евроатлантској мрежи у Србији, налази се на списку чланова East West Bridge. Од 2002. године ангажован у својству самосталног правног консултанта на више пројеката у Србији, који су се одвијали под окриљем Светске банке, УСАИД-а и других међународних организација. У периоду 2004. до 2011. године био је главни правни саветник Савета за регулаторну реформу при Влади РС и у тој функцији учествовао у анализи и изради мишљења на преко 350 нацрта закона. Један је од главних сарадника НАЛЕД-а, Националне алијансе за локални економски развој, пословне асоцијације која окупља компаније, НВО и општине, формиране под надзором USAID-а, са задатком ширења евроатлантског утицаја на локалним структурама по дубини. Занимљиво да су чланови Моста Исток Запад и Виолета Јовановић, извршни директор НАЛЕД-а (пре тога је 10 година била менаџер за демократизацију и привредни развој USAID-а), Ана Брнабић, члан УО НАЛЕД-а, извршни директор Пексим фондације (додељује стипендије за Кембриџ студентима из Србије и Македоније), и службеник USAID-а. Затим и Владан Атанасијевић (члан Саветодавног одбора у EWB) председник УО НАЛЕД, и један од оснивача Српске асоцијације менаџера, Борислав Миљеновић, члан Надзорног одбора НАЛЕД-а (истовремено члан УО Америчке привредне коморе, Друштава лобиста Србије, Српске асоцијације менаџера) и Бранко Радуловић, један од главни експерата сарадника НАЛЕД-а. Чланови East West Bridge су и Марко Благојевић, оснивач и оперативни директор ЦЕСИД-а; Милица Чубрило, амбасадор и бивши министар дијаспоре (такође и консултант USAID –а), Јакша Шћекић, новинар Sky News; Бошко Јакшић, уредник спољнополитичке рубрике дневног листа Политика, и познати србофоб и русофоб; Ђорђе Вучинић (пословни партнер Тахира Хасановића), председник УО фирми које се баве обезбеђењем: SCP International и Securitas Services (фирме која је део британске обавештајне мреже[14]; Ненад Боровчанин, државни секретар у Министарству за омладину и спорт; Миодраг Стојковић, народни посланик и члан Председништва Демократске странке; Ранко Вујачић из Беча, службеник у Организацији Уједињених нација за индустријски развој (УНИДО) и велики мајстор у масонској Регуларној великој ложи Србије (чији су чланови водећи људи и велики број чланова East West Bridge); Зоран Басараба, амбасадор Србије у Израелу, и сарадник некадашњег премијера Милана Панића.

За крај, треба поменути још два имена: Лидију Удовички и Градимира Драгутиновића. Лидија Удовички је менаџер за Србију у америчкој компанији Continental Wind Partners (CWP), једној од водећих мултинационалних компанија за развој електрана на ветар. Потиче из политичке породице добро позициониране у глобалистичким структурама. Њена сестра је бивша министарка енергетике и гувернер Народне банке Кори Удовички. Захваљујући везама успела је да обезбеди дозволу за градњу електране на ветар, која ће скупо коштати електропривреду и грађане Србије. Градимир Драгутиновић је лидер Ротаракта у Србији, подмлатка ротаријанаца (занимљиво да је централни Ротари клуб у Србији дуго био у просторијама компанија Лутра, у Улици Мајке Јевросиме у Београду, која је у власништву Душана Михајловића, политичког ментора Тахира Хасановића), оснивач Асоцијације ЕУРО26, а у последње време је веома активан у Русији“.[15]

Трилатерала кочи Јужни ток

Као што смо рекли, главни непријатељ глобализма јесте Русија, а гасовод Јужни ток је од виталног интереса за Србију јер укључује обнову њеног суверенитета. Огромни приход који би од пројекта Јужни ток остварила Србија омогућио би њеним грађанима далеко виши животни стандард, као и општи економски бољитак.

Русија је свој пројекат повратка у Србију и на Балкан започела путем енергетског сектора тако да је сасвим природно да Запад жели да у министарству енергетике постави своје људе од поверења. Када се знају ове чињенице, јасни су и потези овог министарства – најављено гашење Србијагаса, самовољна измена предлога споразума са Русијом, опструкција почетка грађења Јужног тока, као и на кога се односе речи генералног директора Гаспрома Алексеја Милера када је током последњег боравка у Србији у разговору са државним званичницима изјавио да неко из власти кочи Јужни ток. Тај неко из власти који кочи Јужни ток јесте управо горепоменута министарка енергетике Зорана Михајловић.

Први човек руског „Гаспрома“ Алексеј Милер жалио се у Влади Србије да „појединци покушавају да опструирају“ гасни споразум између Русије и Србије и спровођење у дело пројекта Јужни ток. Вучић је дао личне гаранције да ће избацити из странке и Владе сваког ко буде кочио Јужни ток. Међутим, остаје питање колико можемо веровати речима Александра Вучића.

Када је Алексеј Милер потписао стратешки споразум, он се сусрео са премијером Дачићем и првим потпредседником Вучићем. На оба састанка Милер је поновио да појединци опструирају гасни споразум. Милер никога није именовао, али је рекао да је у питању стратешко партнерство Русије и „Гаспрома“ са Србијом и „Србија гасом“. Милер је истакао да је директор „Србија гаса“ Душан Бајатовић гарант партнерства.

Свима је јасно да се води отворени рат између министарке енергетике Зоране Михајловић и директора „Србија гаса“ Душана Бајатовића који се бори за то да се пројекат Јужни ток реализује и да се споразум са Русијом о трасирању гасовода спроведе у дело. Бајатовић при свему овоме заступа интересе Руске Федерације, а самим тим и интересе Републике Србије и очигледно је да Душан Бајатовић има подршку из Москве. Русија жели да Србија постане њена интересна сфера, што би уколико се оствари, само користило грађанима Србије. Трилатерала и Запад не маре нити брину о интересима обичних грађана Србије, док с друге стране Русија има сасвим други приступ. Добробит читавог друштва би користио Русији и учврстио њену позицију на Балкану. С друге стране, Запад има веома другачији приступ. Не само да је био на страни српских непријатеља током грађанског рата у бившој Југославији и да је на много начина помагао и учествовао у извршавањима најгнуснијих злочина против Српског народа, већ нас је НАТО бомбардовао и отео културни и духовно неодвојиви део Србије и од њега направио вештачку квази државу Косово. Толико је разлога због чега би Србија тесно требала да сарађује са Русијом да их не можемо све ни набројати. Запад је одувек био експлоататорски оријентисан према Србији за разлику од Русије која је одувек заступала интересе Србије.

Наравно, западна агентура у Србији је веома јака и не само то, она је већ константно на власти без обзира на недавне резултате избора. Нема разлике између старе власти и нове која је као што смо видели једна испостава Трилатерале у Србији. Сукоб интереса Русије и Трилатерале у Србији најбоље се може видети на примеру енергетике. Министарка тог ресора Зорана Михаиловић „није крила разочарање што је државни ревизор поднео само прекршајне пријаве против „Србија гаса“ и затражила је да тужилаштво реагује јер је због (наводних) неправилности у јавним набавкама, како каже, забележен губитак од око 450 милиона евра.“[16]

Министарка, која је само једна особа са бројног списка људи горенаведених, који представљају западну агентуру у Србији настоји свим средствима да уништи „Србија гас“ и да тако оствари планове Трилатерале да се пројекат гасовода Јужни ток никада не реализује. Ипак, упркос свим истрагама о наводним злоупотребама средстава „Србија гаса“, подаци поменутог предузећа говоре довољно за себе.

„По званичним подацима Европске агенције за енергију, Србија је претходних година била у групи земаља са најнижим ценама гаса у Европи. Примера ради, у новембру 2012. године цена гаса у Србији је износила 35 евроценти по кубном метру, док је у готово свим осталим земљама у окружењу цена била виша од 50 евроценти (у Босни и Херцеговини цена је била 0.53 евра, Хрватској 0.50, Словенији 0.59...).“[17]

Зорана Михајловић, што никако не смемо да изгубимо из вида, се састала са својим бугарским колегом Стојневом, при чему је најавила изградњу гасовода Ниш-Софија.[18] Тај гасовод би требало да буде финансиран из европских фондова, а сви знамо шта то значи. Пошто је Бугарска постала пуноправна чланица Трилатерале, овај гасни споразум би само ишао у прилог томе да се наруши енергетска веза Србије и Русије и да се она замени са енергетским везама које би биле у контроли Запада. Министарка енергетике је најавила и реформу „Србија гаса“, како би Србија наводно ухватила корак са Бугарском када је у питању енергетика. Зорана Михајловић наравно није пропустила прилику да укаже како смо тобоже зависни само од Русије када је у питању снадбевање гасом и да гасовод Ниш-Софија представља алтернативу која ће нас ослободити те „зависности“. Министарка је истакла следеће: „Србија, као и Бугарска, јесте земља која жели да буде енергетски стабилна и независна. Свесни смо да од тога зависи и економија и привредни раст, као и да то може да нам помогне као држави, али и као региону да повећамо запосленост“.[19]

На који начин Зорана Михајловић настоји да уништи „Србијагас“ и да тиме спречи настојања Русије да Србију учине једном од земаља које би биле у њеној интересној сфери говори у прилог и њене константне изјаве како је „Србијагас“ пред банкротом. Она је у интервју који је дала агенцији Танјуг изјавила да пословања јавних предузећа морају да се преконтролишу, а посебно, не чуди нас уопште, „Србијагас“ јер је то предузеће пред банкротом.

„Упозоравали смо много пута да, ако постоји могућност, то треба да уради полиција, рекла је Михајловић и поновила да је Србијагас пред банкротом и да постоје основане сумње „да ту ствари морају да се преиспитају. Она је захвалила запосленима у Србијагасу који су Антикорупцијском тиму Министарства енергетике слали податке о раду тог предузећа јер, како је рекла, до информација о Србијагасу је тешко доћи. Михајловић је оценила да су ти и подаци државног ревизора о пословању Србијагаса довољни да добијемо извештај надлежних органа о томе шта се дешавало у том јавном предузећу.

Она је нагласила да, паралелно са тим, треба да се одвија финансијска консолидација и реформисање Србијагаса, јер је то предузеће дошло у ситуацију да не може више да испуњава ниједну своју обавезу. Обавезе Србијагаса према добављачима износе више од 40 милијарди динара, навела је Михајловић. Министарка је поновила да ће план реформисања Србијагаса поново бити прослеђен Влади на усвајање и да ће о том програму разговарати и са министрима финансија и привреде. „Нећемо да дозволимо да једно стратешки важно предузеће на очиглед свих пропадне“, поручила је министарка. Одговарајући на питање да ли ће се таква ситуација у Србијагасу одразити на инвестиције тог предузећа и на изградњу гасовода „Јужни ток“ која треба да почне до краја године. Михајловић је нагласила да је држава Србија гарант за „Јужни ток“ и да ће, као и до сада, учинити све да испуни преузете обавезе које се тичу тог пројекта. Да би Србијагас могао да буде стожер свих тих послова, морамо да направимо ефикасно предузеће, поручила је Михајловић. “.[20]

Не чуди што ће се састанак Трилатерале догодити у Србији наредне године на стогодишњицу од почетка Првог светског рата. Постоје рационални страхови да ће центри моћи покушати да спроведу ревизију историје која би ишла на штету Србије. Морамо да поменемо да је Ивица Дачић „запао за око“ Трилатерали и да је сасвим извесно да ће она покушати да га врбује за своје интересе. „Неки извори говоре да би као “придружени” члан  или “посматрач” на скупу Светске владе могао да буде садашњи премијер Ивица Дачић, под условом да до тада остане премијер Србије, или да буде важан политички играч за наредну деценију у Србији. Поставља се питање зашто се “типује” на Ивицу Дачића лидера СПС-а, премијера и министра полиције Србије? Постоји више могућиг разлога. Први је то што је успео да на миран и транзициони начин трансформише СПС од партије јаког утицај политике Слободана Милошевића до меке опције социјалистичке и социјал-демократске опције блиске политици СИ и ЕУ.

Друго, што је Ивица Дачић успео да направи помирење са ДС, и да у том процесу влада Србијом од 2008-2012. године. Социјалистичка Интернационала има позитивно мишљење о Ивици Дачићу и СПС, али пут у пуноправно чланство које је близу, за сада “кочи” бивши председник Србије и садашњи почасни председник ДС Борис Тадић. Треће, Ивица Дачић је министар полиције већ пет година и показао се кооперативан са светским центрима безбедности на западу, у ЕУ и САД, око борбе против светских и регионалних криминалних картела који угрожавају интересе у ЕУ, али и САД. Четврто, што је СПС и сада власт са СНС и што јача добре односе са амаричком администрацијом која има позитивно мишљење о Ивици Дачићу. Пето, што је отворио политичке односе са Косовом и показао се као “вешт” преговарач у региону, али и блискост са  политиком  САД и ЕУ на Балкану. Шесто, што се на Ивицу Дачића рачуна у вођењу државне политике и у наредних пет до десет година у различитим формама деловања. Предлагачи сматрају да је Ивица Дачић тактичан, рационалан реал-политичар са равнотежом политичког утицаја и окренутости ЕУ, али теснијим везама са САД. Управо то су могући разлози зашто је Ивица Дачић “пожељан” за посматрача или придруженог члана Трилатералне комисије.“[21]

Трилатерала у Дачићу види особу од поверења и није спорно да је Дачић човек Запада у Србији који спроводи интересе САД и ЕУ. Такође није спорно и сасвим је очигледно да је емисија телевизије Б92 „Инсајдер“ прављена по жељи Трилатерале јер њен пројекат јесте још један напад на предузеће „Србијагас“, што се види из сјајног текста политичког аналитичара Ђорђа Вукадиновића.[22]

Ивица Дачић је у интервју датој телевизији Б92 истакао да је питање Јужног тока осетљиво и то не само у економском већ и у политичком контексту. „О томе смо више пута разговарали, знате шта, сваки други наш корак био би израз неповерења према Русији и у том смислу је то веома осетљиво политичко питање, а не само економско. Наравно, то не значи да треба омогућити крађе. И ја сам сагласан да треба што више смањити простор за било какве манипулације.“ На питање зашто је држава дозволила да предузеће које је задужено за изградњу Јужног тока буде у Швајцарској Дачић одговара: „Договор са Русима је постигла влада Коштунице и Тадића. Претходна влада у којој смо били није могла да уради ништа осим да настави спровођење тога, а нарочито ова влада сада. Према томе да ли је то урађено у складу са највишим економским интересима или не, то је сада друго питање. Ову тему смо ми такође покретали више пута са жељом да све буде чисто, транспарентно, осим онога што руска страна не жели да буде објављено. Са тог аспекта и постоји та идеја да та фирма, пошто почиње изградња Јужног тока буде пребачена овде“[23]

Доказ за наше тврдње о лојалности Ивице Дачића западним центрима моћи пружа сам Дачић. „Mи желимо да Србиjа постане чланица EУ што jе пре могуће. Штавише, уверени смо да ће Србиjа бити следећа, 29. чланица EУ, jер веруjемо да jе то потребно и Србиjи и EУ", рекао jе Дачић у интервjуу за америчку ТВ мрежу Си-Eн-Eн (ЦНН), обjављено jе на веб саjту те телевизиjе и изразио очекивање да ће Србиjа бити примљена у наредних десет година. ЦНН jе подсетио да ће Србиjа, када уђе у EУ, бити jедина чланица тог блока коjа ће имати споразум о слободноj трговини са Русиjом. На питање да ли сматра да ће Србиjа због тога бити своjеврсна европска капиjа према Истоку, Дачић jе одговорио:„Србиjа jе увек била Исток на западу и Запад на истоку. Увек смо били негде између. И због тога jе приjем у EУ главни стратешки циљ Србиjе“, рекао jе он.

Премиjер Дачић jе напоменуо да Србиjа, такође, жели да сачува старе савезе и приjатељства, попут оног са Русиjом или Kином, обнови приjатељства са земљама као што су Велика Британиjа, СAД или Француска, али стекне и нове приjатеље међу онима коjи то никад раниjе нису били, на пример с Немачком. Oн jе рекао да већина грађана Србиjе подржава процес евроинтеграциjа jер веруjе да jе у интересу земље да буде „део нормалног света“, мада има и оних коjи се томе противе.
Србиjа, према његовим речима, не сме да буде заточеник сопствене прошлости, већ треба да гледа у будућност.“[24]

ЦНН наравно није поменуо, као ни Дачић, да ће Русија раскинути уговор о слободној трговини са Србијом уколико она постане чланица ЕУ. „На путу придруживања, Европска унија ће од Србије тражити да раскине Споразум о слободној трговини са Руском Федерацијом, што ће имати економске последице по Србију“, изјавио је бивши амбасадор Руске Федерације Александар Конузин.[25] Што се тиче тога да ће Србија настојати да сачува стара пријатељства као што је пријатељство са Русијом и Кином јесу само празне речи и пука демагогија, јер нико неће од великих сила које су нам биле историјски савезници гледати на Србију исто уколико она уђе у ЕУ.

Трилатерала дакле, има своје људе који су на власти у Србији и на жалост ми не можемо очекивати никакво мењање погубне спољне политике ове државе. Морамо бити песимисти јер се Русија постепено истискује из Србије, што ће имати далекосежне негативне последице по грађане ове земље. Руски министар одбране Сергеј Шојгу би ускоро требало да посети Србију како би се коначно и формално закључио уговор о испоруци руског оружја Србији које би требало да укључује најсавременије ваздухоплове и радаре, али и најсавременије системе ПВО С-400. Међутим, уколико узмемо све ово што смо до сада рекли у обзир, тешко је да ће Руска Федерација оваквој Србији која има продану власт и заиста испоручити оружје.

Да закључимо, Трилатерала је основана како би се Русија избацила из Европе, а садашња власт у Србији јој само помаже да коначно и оствари планове који су зацртани још у прошлом веку. Међутим, оснивачи Трилатерале су се у једном преварили, што може бити погубно по ову комисију односно по „владаре из сенке“. Они нису рачунали на Кину као силу у успону и питање је како ће успети да најмногољуднију земљу света ставе под своју контролу. Веома тешко јер се глобална политичка слика света драстично променила од када је Трилатерала основана 1973. Војна и економска моћ се све више концентрише на Истоку, а осим тога појавио се и нови блок земаља БРИКС-а који може помрсити рачуне Трилатерали. Људи који су на власти у Србији морају једном коначно да схвате да се равнотежа моћи у свету поново успоставља и да се источна хемисфера полако буди и све више шири своју сферу утицаја. На примеру Сирије могли смо да видимо како САД и Запад губе тло под ногама када се Русија и Кина удруже и покажу зубе.


 

Од истог аутора

Остали чланци у рубрици

Анкета

Да ли ће, по вашем мишљењу, Рио Тинто отворити рудник литијума у долини Јадра?
 

Република Српска: Стање и перспективе

Банер
Банер
Банер
Банер
Банер
Банер