уторак, 07. јул 2020.
 Ћирилица | Latinica

Нови број

Тема: Светска економска криза и Србија (II)
Банер

Претходни бројеви

Банер

Пронађите НСПМ на

&

Нове књиге

Банер

Едиција "Политички живот"

Ђорђе Вукадиновић: Од немила до недрага

Банер
Банер
Банер

Часопис НСПМ или појединачне текстове можете купити и у електронској форми na Central and Eastern European Online Library

Банер
Банер
Почетна страна > Дебате > Куда иде Србија > Војвођански "политички реализам"
Куда иде Србија

Војвођански "политички реализам"

PDF Штампа Ел. пошта
Недељко Куљић   
среда, 11. децембар 2013.

Већ неколико деценија код нас се становиште политичког реализма дефинише као однос према ставовима „међународне заједнице“. Као и у 90-тим, када је оно значило прихватање разбијања југословенске државе, и данас се одређује ставом према државној и територијалној целовитости Србије, окупираној јужној и, све чешће, „угроженој“ северној покрајини.

Зато су заговорници реалполитике разнородних страначких боја и идеологија сагласни да је бриселски споразум победа разума. Проводећи туђу вољу, Срби су се, веле, определили за будућност. Аплаудирају сви који овде годинама посредују у наметању осећања колективне кривице и немоћи, а саслужују им заговорници начела трпељивости и послушности, записаних у Јеванђељима, апостолским писмима и назорима европоклоничке политике. Иако се полемике декларативно крећу око односа према Европи, мањинским правима и стандардима демократије, суштински, све теме везане су за већинско питање у Србији. Бранећи начелност расправа, неки у њима налазе и аналогије са споровима народњака и западњака у Србији ХIХ века. Колико су оне основане и каква је разлика између подвижништва ХIХ и поклоништва ХХI века, између државотворних напора и „политичког реализма“, говоре ставови самих учесника.

Правдајући НАТО злочин 1999, српски амбасадор, нејасног менталног статуса, тврди да је Америка у балканској крчми морала одлучно да реагује. На то је, вели, обавезивала одговорност планетарног одлучиоца. Због разумевања високе политике је и стекао позицију са које може да штити наше интерсе. „Можда је и добро што су нас бомбардовали“, каже, препоручујући се, и умрежени ЦК- експерт, потоњи покретач нове политичке странке. „Како би смо се другачије ослободили недемократске власти.“ Његов загребачки кум, доцнији председник хрватске владе, бомбардовање Србије једноставно је поздравио и рекао „Најзад!“. У питању су историјски мегатрендови које нисмо разумели, сматра наредни неизбежни експерт, потоњи амбасадор у В. Британији. Алија и Фрањо, Тачи и Харадинај – јесу. Најпосле, злуради колумниста „Политике“ споразум назива „растрежњењем које је дуго чекао“. Сви који га не одобравају за њега су „јуришници небеског српства, радикални националисти, милитанти и професионалне патриоте које годинама умешно наплаћују своју `узвишену мисију`“. (10. 11. 2013)

Назначене координате реалполитике су богомдани простор у коме се сусрећу различити интереси и настојања. „Војвођанско питање“ је њен производ и закономерна последица. Уз процену да су наступиле околности које не трпе одлагање и Пајтић тврди да је све што нам се догађа резултат „сулуде политике 90-тих“. Он је данас ту, каже у Декларацији, да се то не догоди еврорегији, да заштити угрожено „природно право Војвођана на различитост“. (Чувајући наречено право, „кадровима“ Развојне банке Војводине већ је исплаћена отпремнина. За око 500 развојника, по избору бољи од бољега, 500 евра по години стажа.) Зато његов новосадски експерт за регионализам тражи асиметричну Србију. Проучавају се баскијски, каталонски, тиролски и др. примери и захтева аутономија од сопственог народа. Зато би да нас прометну у Војвођане. Стари су то, доскора несхваћени, захтеви Н. Чанка (из програмањегове удруге, из некакве Декларације о будућности, са улице и државних гласила). На поносној паради „1000 војвођанских застава“ у Кикинди (7. септембра 2013) поново захтева федерализацију Србије, а у гласилу Слободна Војводина од 30. сптембра, призива Републику Војводину. Прихватајући ове захтеве и Ч. Јовановић у својој Повељи слободе записује да је„оваква држава (је) наш највећи противник“. Најпосле, и београдски жути посленици тврде да је посреди „хармонизација“, а не сепаратизам. „Нема ту ни С од сепаратизма“, понављају беневолентно за Пајтићем. Реалност идеолошке сагласности потврђује и персонална унија. Данас чанковкиња јавности саопштава ставове београдске жуте централе. Иста она која је истицање категорије „Војвођанин“, на попису из 2012, објаснила снажењем осећања регионалног идентитета. Алај смо се састали бећари.

Како нема идентитета без ентитета, радикализација захтева, срачуната на подршку из иностранства, по себи је разумљиви след догађаја. Пошто је у европски схваћеном узрочно-последичном односу Војводина независно, а Србија и њен Устав - зависно променљива, спорна је пресуда Уставног суда, а не неуставни Статут. Колико јуче, Пајтић је поздравио доношење Устава и захвалио грађанима на подршци „упркос снажној антиреферендумској кампањи“. Данас тврди исто што и регионални уставноправни „ауторитети“ Ж. Берисављевић, Б. Костреш и Т. Корхец (засигурно будући часници ВАНУ) – да није донет уз сгласност Војвођана. То је реалполитика. И заиста. „Ако је суд у праву, вели Ј. Кацин, можда, ипак, не штима око Устава Србије“.

Циљевима који немају алтернативу саображава се и историјска истина. Док Пајтић у Декларацији каже да је „аутономија Војводине историјско и природно право њених грађана (чијом) вољом је она од 1945. у саставу Србије“, Јаша Томић 1918, o уједињењу, сасвим неевропски вели: „Ми нисмо вером и језиком једно са Србима и Србијом, него смо кост од кости српске, једни по духу и судбини... Одлучни смо да будемо једно са Србијом, без услова, без преговора и без поговора“. Противно сведочанству учесника, назочни београдски католички надбискуп, С. Хочевар, средњеевропски сведочи „да су баш католички свештеници дали највећи допринос да је Војводина постала прво део Југославије, па онда део Србије“. А каже се да „нико тако ка Турчин не лаже“? Б. Пастор, опет, тврди да се Мађари и Немци о томе нису ни изјашњавали. Нису се питали након пораза у рату у коме су убили трећину становника Србије и у првим концлогорима у XX веку хиљаде жена и деце. Сагласно истим настојањима ДЗВМ тражи територијалну аутономију (кажу, попут Срба на северу Космета), Давутоглу тврди да су Балкански ратови порушили отомански мултикултурализам, а, надмећући се у реализму, рачуне испостављају и манити муфтија, Р. Хаљими, Л. Тороцкај и ини природни савезници.

Хармонизација и „средњеевропски цивилизацијски идентитет“ (преамбула Статута) исказују се односом према српском писму и језику. Док П. Ивић пише да Срби у Војводини до 1918. нису хтели да пишу латиницом, данас мултикултуралисти у Н. Саду, као усташија у Загребу и Вуковару, протествују против ћирилице. Када би Војводина била федерална јединица, тврди Чанак, не би било тешкоћа ни у српско-хрватским односима. Где је био 1914. и 1941? Највећи (самопроглашени) борци против српског фашизма, данас су савезници оживљеног хрватског фашизма. Ћирилица је опаки анахронизам, подучавају у публикацијама намењеним школској омладини и посленици Хелсиншког одбора и, с благословом власти, у еврорегионалним школама организују предавања о српском национализму и православљу. Афористичар записује да не импресионира жестина хрватске борбе против ћирилице, колико српске борбе за латиницу. (Како су мултикултурни императиви далекосежнији од латиничења, покрајински секретар за образовање, Андор Дели, поручује да ће у школама у којима се изводи настава хрватском и мађарском језику, директори, ако желе да остану на функцијама, морати да имају потврду да знају језике ових мањина.) У дану демонстрација америчка амбасада у Загребу упозорила је на безбедносне ризике, али не и на кршење српских мањинских права. Бриселске инстанце су ломљење ћириличних написа широм Хрватске прогласиле њеним унутрашњим питањем, док „реалисти“ тврде да је управо кршење мањинских права Шиптара било разлог бомбардовања 1999. Кршили смо природно право да се пуца на српску војску, полицију и државу.

И ево нас код заједничког именитеља наведених прегнућа. Главна мета аустроугарских и азијских мултикултуралиста, чанковаца, чедера, Пајтића и хиљада политичких паразита у Н. Саду је српска држава. Праг националних интереса дефинисан петоктобарском реалполитикoм даје своје плодове. Потврда њене модерности и услов и цена спољне подршке су вазалност и оспоравање државе. Без евроатланског „разумевања“ би све било комично. Са њим политички реално и цинично.

 

Остали чланци у рубрици

Анкета

Да ли мислите да ће у наредних годину дана у Србији бити одржани нови парламентарни избори?
 

Република Српска: Стање и перспективе

Банер
Банер
Банер
Банер
Банер
Банер