Сама чињеница да се у Хрватској ћирилица не може поткрасти ни у бенигној „ћириличној“ песми, а да српским грађанистима, осим можда у понеком појединачном случају тешке кризе идентитета, ни у лудилу не може поткрасти нека ћирилична публикација, показује да ту ипак нешто „није у реду“.

Други рат окончан је победом савезника. Из те чињенице победници су за себе присвојили сва права, претварајући их у обичајна. Међу њима и право да пишу историју и контролишу прошлост, а нарочито туђу и посебно прошлост поражених.

Реч је управо о «Е-новинама». Тиме је «друга Србија» добила гласило у којем се без икаквих кочница коначно може говорити све што се прохте.

Уместо конкретне помоћи, сваки пут када их политичари почасте хрпом лепих обећања, родитељи могу да се надају само новом поскупљењу пелена, будуће мајке још тежем проналажењењу посла, а очеви све вишим тарифама за присиствовање порођају.

Где се изгубила критика и протест младих? Страх пред будућношћу обесхрабрио је целу једну генерацију. Али, треба ли човек да се чуди студентима чије се амбиције своде искључиво на новац и сигурност?