Da li je i Hašim Tači dobio svoj valentinski dar?

- o poklonima i ljubavi -

Koliko je Dan zaljubljenih ozbiljan biznis ugostitelja, cvećara, parfemdžija i poslastičara, može da potvrdi svako ko se 14. februara zadesio u nekoj od zapadnih metropola. Njujorški ugostitelji dotičnog dana bukvalno nakrcavaju restorane specijalnim stolovima za dvoje. Gomila parova, srećnih što uopšte imaju rezervaciju, pristaje na sve neudobnosti malog prostora zarad romantične večere uz sveće i cveće koje je bralo i pakovalo na stotine vrednih Kolumbijki.

Srpski odjeci i reagovanja na Dan zaljubljenih su, kao u uvek, nešto posebno. Dok po novinama tražimo vesti o tome jesu li se Ovi naši dogovorili, hoće li da pukne neka nova bruka ili bomba, i šta će biti posle nedeljnog vatrometa u Prištini, nestvarno deluju reklame za brushaltere od 100 evara, haltere i parfeme “kojih nijednoj ženi nikad nije dosta”, kako nam poručuju novinski mudraci. Ili : “izađite iz klišea, poklonite nešto izuzetno: muškarci vole da dobiju novi model mobilnog telefona, na primer.” Ko to može da kupi, pitate se vi. Zna se – tranzicioni odlikaši, nevina deca postsocijalističkih hajduka, srećni nameštenici stranih banaka, sponzori za svoje VIP miljenice, nije da nema mušterija.Većinski, izmučeni Srbi, i inače nedovoljno vični kulturi poklanjanja (osim u graničnim situacijama kao što su rođenje deteta ili svadba), zaista nisu stigli do tako visokog nivoa potrošnje – po ceni od jednog bodija ili “vrhunske kolekcije za negu tela” može da se (ogrevom) greje celu zimu, i Baba Martu da pregura...

Valentin je naišao na zaista mršave srpske prilike. Jedan beogradski par dobio je na telefonskom kvizu nagradno noćenje u elitnom gradskom hotelu. Po podne uoči odlaska proveli su u pravljenju sendviča jer je u “nagradu” uračunat popust od deset odsto na večeru, koja inače košta 100 evra!

Glavni argument zagovornika Dana zaljubljenih je da je reč o pozitivnom i plemenitom osećanju kao što je ljubav, i da nije nikad naodmet da se ljubavlju bavimo. Sa tim se nije složila uprava jednog koledža u Stokholmu koja je zabranila prodaju ruža na dan Svetog Valentina da se tinejdžeri u koje niko nije zaljubljen ne bi osetili zapostavljenima. “Prestali smo da prodajemo ruže jer bi ih neki učenici mogli dobiti na desetine, a drugi nijednu”, objasnili su. Slično izjašnjavanje “palo” je među beogradskim prvacima – odgovarajućeg dana tema časova bila je ljubav, a sprovedena je i neformalna anketa o tome “ko se kome dopada”. Možda je, povodom te ankete, ipak trebalo nešto da pitaju upravnika švedskog koledža.

Iako je već i poslovično obaveštenim vrapcima jasno da je Dan zaljubljenih potrošačka šećerlema, nekako su sumnjivi motivi kritičara ovih praznika: te to nije “naša tradicija”, te nema veze sa ljubavlju – znači li to da ovi znalci neće da se otvore za poklon ili da nemaju kome da ga daju? Znači – najčešće.

Dalo bi se kvaziteoretisati o mudrom Srbinu koji ne kupuje uvoznu maglu; o “plemenitom divljaku”, kojeg će od civilizacijske dekadencije spasti sopstvena zaostalost i siromaštvo – ali ništa od toga. Sve loše strane savremene civilizacije spremno smo prigrabili, jedino nam dobrobiti izmiču. Možda jesmo divlji, ali mudri i plemeniti....

A ukoliko u Tačijev kabinet, kao što je najavljeno, od ponedeljka stignu valentinski darovi iz zapadnoevropskih metropola, trebaće nam sva mudrost sveta – ovako posvađanim, nevoljenim i nezaljubljenim.