Српски спортисти и тродневни талас "моралне панике" на друштвеним мрежама

 Тродневни талас моралне панике опет је запљуснуо друштвене мреже.

Не ваљају спортисти.

Слушају сељачку и националистичку музику, много се крсте и огрћу заставама, што је исто тако сељачки. Иду код Вучића, који је лукаво дочек спортиста повезао са пријемом у Председништву и тиме присвојио ефекте спортских успеха.

Тродневни талас моралне панике опет је запљуснуо друштвене мреже.Не ваљају спортисти

 Замислимо, само за тренутак, да председник није примио спортисте. Каква би се тек тада кука и мотика надигла како се држава маћехински односи према врхунском спорту, колико би се њих ухватило тастатуре да објаве „Срамота!“

То се, наравно није десило, јер се овом вештом технологу власти посрећио тајминг те је пријем спортиста уприличен пре славља, које јесте деловало благо неутралишуће у односу на протестно окупљање само два дана раније против бушења Србије и власти која то форсира.

Неоптерећени критичким аспектом спорта и политике, једноставно су срећни што могу да виде своје јунаке, да славе победу. Шта је у томе лоше?

Не ваља Вучић, не ваља дакле ни дочек спортиста. Ни балкон не ваља.

Станујем прилично близу инкриминисаног балкона. На улицама пред дочек људи навиру, окићени заставама. Доста породица и деце. Сви срећни и узбуђени, не смета им да стану у змију од реда на трафици, ништа им не смета. Дугачак је ред аутомобила испод подземне гараже, нико не труби, све је у реду. 

Неоптерећени критичким аспектом спорта и политике, једноставно су срећни што могу да виде своје јунаке, да славе победу. Шта је у томе лоше?

Да ли треба да едукујемо и мрачимо народ који је чиста срца дошао да слави спортску победу? Да ли је потребно врхунске спортисте подучавати несељачкој музици, не би ли били по укусу становницима централних београдских општина?

Срећом па људима не треба допуштење паметнијих суграђана да би славили са спортистима, носећи на раменима децу која машу заставицама Србиије. И да, сви заједно, певају шта им је срцу драго

Знам ја да спорт никад није само спорт и да музика никад није само музика. Ни балкон, наравно, није само балкон.

Ипак, не бих ову терасу гађала отровним стрелицама.

Неће народ, који је изашао да се провесели, да зато добије амнезију - па да не зна како живи и који су све проблеми.

Срећом па људима не треба допуштење паметнијих суграђана да би славили са спортистима, носећи на раменима децу која машу заставицама Србиије. И да, сви заједно, певају шта им је срцу драго.

(draganakanjevac.substack.com/p/balkonofobija)