„Јесен самураја“ – један српски филм без комплекса

Још једно освежење од Данила Бећковића и екипе

Утолико нема потребе да се превише говори о заплету и садржају овог филма – промотивно одељење је очигледно добро одрадило свој посао, и филм долази у биоскопе праћен великом пажњом и интересовањем публике. Прича прати талентованог, али у живот разочараног мајстора каратеа Владицу Симоновића који се враћа у свој родни Бечеј након што је (захваљујући прљавим закулисним играма у Карате савезу) дисквалификован са такмичења због допинга. Избачен из колосека, главни јунак покушава да поврати веру у себе и смисао у свој живот тренирајући талентованог петлића Вукашина (шестогодишњи Петар Новичевић) и забављајући се са његовом самохраном мајком Снежаном (Христина Поповић), истовремено се све дубље уплићући у криминално подземље Бечеја којим господаре корумпирани полицајци и општински чиновници.

На папиру, реч је о класичном филму „пада и уздизања“, толико омиљеном када су у питању класици жанра борилачког филма из седамдесетих и осамдесетих година XX века, али – и ово је важно нагласити – није реч о копији, нити о обради нечега што је „већ виђено у Америци“, и што је, жанровски, превазиђено пре више од двадесет година. „Јесен самураја“ није филм који претендује да буде „српска верзија филмова са Ван Дамом или Брусом Лијем“ (иако веома убедљиво због те сличности исмева самог себе), то је филм о читавој једној генерацији људи који су на тим филмовима стасали, и који су захваљујући њима изградили један наиван и инфантилан, али суштински изузетно честит и моралан однос према животу, и које је „сурова стварност“ постхладноратовске(или, ако хоћете, „земаљске“) Србије утукла, ошамутила и избацила из колосека.

Штавише, у причи о љубави једне генерације прама каратеу и моралном кодексу јапанских ратника, и упорном и тврдоглавом настојању да се тај живот живи без обзира на суморне спољашње околности, аутори филма причају причу о целој Србији, која већ деценијама излази на крај са својим демонима, кризама и неурозама захваљујући посвећеним људима који на маргинама морално испражњене, интелектуално обесмишљене и културно пресахле јавности упорно и предано раде оно што воле, колико год то било „лудо и неразумно“. При томе, још једном, није реч о имитацији, већ о аутентичној причи о начину на који је популарна култура друге половине XX века обликовала српско друштво, која у својој неприлагођености неодољиво подсећа на искрене и емотивне песме „Хаустора“ или „Забрањеног пушења“ посвећене каубојима, полицајцима и авантуристима из стрипова, јефтине прозе и холивудских „Б филмова“ на којима су стасале читаве генерације наших сународника.

Филм о Србији и за Србе – без идеолошког шума и душебрижништва

Када се пре две године појавио „Мали Будо“, ова бритка црна комедија заснована на минуциозној анализи и хиперболи српских стереотипа о Црногорцима није била за свачији укус (као што то редовно и бива са комедијама), али њен стварни допринос српској културној сцени пре свега се тицао начина на који су се аутори поставили према публици и према доминантној „културној клими“ у којој настају наша филмска остварења. Наиме, Бећковић је са „Будом“ доказао да се може направити успешан репертоарски филм на савремену тему који ће бити омиљен код публике, а да истовремено не прави труле компромисе са исполитизираном и учмалом српском „културном елитом“, која већ деценијама узима себи за право да диктира шта се „сме“, а шта „не сме“ говорити на филму. У овом филму се то пре свега манифестовало кроз дубинску политичку некоректности апсолутно одсуство улизивања „регионалној“, односно „међународној публици“, које је толико често у нашим савременим филмовима.

Све ово апсолутно важи и за „Јесен самураја“, и иако је реч о жанровски и естетски сасвим другачијем остварењу, оно што се у оба филма види као Бећковићев (и свакако Војновљев) „ауторски печат“ јесте то одсуство бриге за то „како ће филм изгледати са стране“. „Јесен“ је снимана о Србији, од Срба и за Србе. Ова једноставна чињеница може да звучи банално, али је у нашој кинематографији за последњих двадесетак година то постао безмало немогућ задатак. Колико год српско јавно мњење било јако, и суштински незаинтересовано о томе шта о нама мисле у Загребу, Сарајеву или Приштини,  толико су се наше филмаџије оптерећивале управо тиме како ће њихово остварење изгледати из тих „ишчашених перспектива“, што је опет најчешће водило изразито идеологизираним и исполитизираним филмовима, прављеним по неукусним и искомплексираним аршинима „транснационалне балканске елите“ која у суштини не представља ниједан народ и ниједну културу Балкана.

„Јесен самураја“ тај проблем нема. Уводна и одјавна шпица, као и највећи део рекламног материјала за филм штампани су ћирилицом (ово би требало да буде толико нормално и саморазумљиво, да се не би уопште требало помињати – али није, већ напротив издавачке и продуцентске куће у Србији масовно фаворизују латиницу прилагођавајући своја издања аршинима Загреба и Сарајева). Музика коју је за потребе филма изванредно обрадио Марко Кон тако да подсећа на синт-поп звук борилачких филмова из осамдесетих су песме српског попа и народњаци, и овај нијансирани уметнички напор једноставно ће да промакне публици која није упозната са српском културном сценом. Као што им ништа неће значити појаве Аце Лукаса или Жике Николића.

Када након победе у Зворнику над Рамизом Богданијем, „Вучитрнским Чекићем“, уз дивље навијање са клупе корумпираних српских полицајаца који су борбу организовали, помало збуњени Владица подигне окрвављена три прста, за један део српске псеудоелите то представља скандал и шовинистичку провокацију, али тај мали гест у ствари бриљантно осликава стање у коме се данас налази српски патриотизам, који је истовремено неартикулисан, често депласиран и промашен, али и искрен и непосредан. Када корумпирани полицијски инспектор Станоје назове албанског мафијаша (и свог пословног партнера) „Шиптарем“, то већ одавно излази из домена политички коректног говора у Србији. А чињеница да грађевински инспектор Јанко (урнебесни Андрија Милошевић), иначе особа „нарочитих сексуалних преференција“, добије батине у скоро свакој сцени у којој се појави сигурно ће изазвати ужас код различитих активиста за права „сексуалних мањина“.

О Српству и самурајском кодексу

Оно што је ту, међутим, кључно, јесте што се овакви детаљи у филму никоме ни у једном тренутку никоме не правдају, тако што ће се, преко неког споредног лика убаченог специјално за ту прилику, нарочите музике или осветљења, подвући да су у питању рудименти укорењених и непоправљивих српских национализма, шовинизма и хомофобије, који представљају „актуелне проблеме данашњице“ и „изазов за будуће генерације“ које ће једног дана „хтети да живе нормалним животом“. Тог малограђанског јаука за „нормалношћу“ изједначеном са некаквом илузијом о „животу напољу“ у овом филму нема, нити се његови јунаци икоме правдају што су Срби, или што – супротно свим нормама савремене холивудске упеглане кинематографије – пуше, псују, или се бију.

Животно незадовољство Владице Симоновића не проистиче из „украдене деценије деведесетих“, „ратова и санкција“, или „пропасти Југославије“, већ искључиво због његовог личног отпадништва од „самурајског кодекса“ који представља његову моралну кичму. Владица не сања да „запали у нормални свет“, његова жеља је да оде у непостојећи Јапан из филмова осамдесетих и тамо се „испроба против правих мајстора“. Током филма, ова његова фантазија о „далеком Јапану“ се убедљиво деконструише као изговор за одустајање од личног моралног кодекса, што је једини извор његовог личног пропадања, баш као што је повратак њему једини услов за препород. Ако имамо на уму чињеницу да се иза привржености романсираним моралитетима самураја, каубоја, гусара и истраживача код Срба крије добро позната морална матрица заснована на народној поезији, хајдучком епосу и традицији ослободилачке борбе, онда Бећковић са својим настојањем да „пробуди самураја у нама“ у ствари позива наш народ да се врати себи на један кудикамо аутентичнији начин, него што то чине различити активисти и душебрижници са обе стране политичког спектра.

И то је важно нагласити – то што је „Јесен самураја“ један искрено српски филм, не значи да он своје Српство било коме на било који начин натура на нос. У њему нема излизаних патриотских фраза, не маше се заставом и не заклиње се пред иконом „за крст часни и слободу златну“ (Владичина икона је календар са сликом Јапана из 1994. године). Баш као што филм убедљиво игнорише и одбацује све аутошовинистичке матрице које начисто прогањају нашу кинематографију последњих деценија, исто тако се не упушта ни у непотребно и празно „србовање“. Његови ликови су „просто Срби“, њихов језик, култура и реалност су „просто српски“ (као што су шпица и плакати исписани „просто на ћирилици“), и у тој својој једноставности он је приказао наш народ – онаквим какав јесте. Или у најмању руку, у складу са Аристотеловим саветима – таман онолико гори него што јесте да би то било смешно (јер ипак је у питању комедија).

То није никакво падање у естетизовани реализам (јер филм је недвосмислено романсиран и романтичан), већ просто одбијање да се српска стварност насилно гура у прокрустове постеље „културних реформатора“ са обе стране идеолошког спектра, које према ономе што Србија и Срби јесу данас гаје подједнак презир и гађење. Налик на Црногорце из „Малог Буда“ Бећковић у „Јесени“ целом српском народу приноси огледало, али за разлику од „Буда“ истовремено и позива на повратак себи и националном „кодексу самураја“. Тај позив, изречен кроз жанровску матрицу борилачког филма и нарочиту узвишену патетику борилачког жаргона, делује смешно једнако колико смешно делује унезверени и окрвављени Владица који диже три прста, али то је, ако хоћете, наше „стање нације“. Наш патриотизам и национална свест често су смешни, неприлагођени и неблаговремени, а многи нас убеђују да је „ратнички дух“ нашег народа камен око врата и једнако превазиђен колико и самураји у Јапану. И зато позивање целог народа, а нарочито његове деце да „буду ратници“ тако што ће се придржавати једног узвишеног моралног кодекса представља истински догађај на нашој културној сцени.

О здравој културној сцени и забавним филмовима

„Јесен самураја“ је филм са сјајним глумцима и допадљивом причом, која ће сигурно, без обзира на борилачки жанр, бити пријемчивији широј публици него „Мали Будо“. Он одише сањалачком и ведром трагиком „Националне класе“, као и позитивношћу и лакоћом „Ми нисмо анђели“ и „Три палме за две битанге рибицу“, а упркос непретенциозности и носталгији за америчким, хонконшким и јапанским филмовима осамдесетих остаје чврсто усидрен у садашњости Србије. У питању је филм без комплекса. Он се наставља на традицију Бјелогрлићевог „Монтевидео, Бог те видео“ у збацивању ланаца који инсистирају на томе да добар српски филм мора агресивно негирати све оно што је у њему српско, и претендовати на универзалну разумљивост измишљеном и непостојећем „страном гледаоцу“. Истовремено, налик на сјајну Брешанову „Свећениковудјецу“, он је отворено политички некоректан, и не осећа потребу да све што се у Србији каже или мисли (поготово на идеолошки „осетљиве теме“) нужно пакује под јаке и искарикиране наводнике, само да би задовољио једну самопроглашену елиту која, у ствари, на српској културној сцени не представља никога.

О каквом је парадигматском лому је реч најбоље сведочи један дирљив детаљ са премијере. Екипа филма је у јуну ове године одржала филмски мастер-клас за децу у Грачаници, која су у оквиру ове филмске школе снимила сопственик кратки филм „Нацртај ми љубав“. Ово сјајно и нежно остварење дечје уметности премијерно је представљено у „Центру Сава“ пре почетка „Јесени Самураја“, пред хиљадама гледалаца који се сигурно не би појавили у толиком броју на неком фестивалу дечјег филма. Овако, публика је дочекала косметску децу са црвеним тепихом и овацијама који нису биле знатно мање од овација за екипу „Јесени самураја“.

При томе се од тога није правила никаква помпа, нити су аутори филма ишли наоколо и користили учешће у овом лепом пројекту за некакву своју аутопромоцију. Они су просто осећали потребу да подрже српску децу са Косова – без празне патетике и изанђалог патриотисања, које у савременој Србији најчешће служи само као алиби за затварање очију пред судбином нашег народа на Космету.

Другим речима, премијера „Јесени самураја“ била је образац како би требало да изгледа једна здрава културна сцена једне земље попут Србије. Она треба да се клони извештачености и празног позераја (било у својој аутошовинистичкој, било у својој турбо-националистичкој матрици), треба да буде утемељена на својој култури и традицијама (и то истинским традицијама, а не њиховим симулацијама и фалсификатима – јер „Национална класа“ и „Млад и здрав као ружа“ једнако су српска традиција колико и опанак и шајкача), треба да буде окренута својој публици, њеним вредностима и потребама, а не да се понаша као бахати васпитач који је ту да публику и народ „утера у ред“ („и још да му буду захвални“).

Филмаџије у Србији су предуго замишљале да је филм некаква образовна институција чији је циљ на се српски народ нешто „научи“ или „васпита“, и заборављале да су они ту да своју публику забаве, било тако што ће је натерати у плач, испрепадати, разгневити (а затим прочистити од гнева), или само насмејати до суза. Публика је реакцијама на „Монтевидео“ и на „Малог Буда“ јасно ставила на знање да је жељна филмова који ће јој се просто допадати, а„Јесен самураја“ је, судећи по смеху, подврискивању, и отвореним аплаузимау „Центру Сава“, очигледно управо на том трагу.

И не брините – „забава“ никада није само „празна забава“. Бећковићеви филмови су и социјално ангажовани, и политични, на моменте чак и (на један ведар и непретенциозан начин) филозофични. У обесмишљеној, деморализованој и разочараној Србији чијом стварношћу царују цинизам, неукус и декаденција, добар борилачки филм неће никога да „поквари“. Поготово ако позива све нас да у себи пробудимо „ратника и самураја“. И није битно да ли је наш идеал ратника Рамбо, Брус Ли, Че Гевара, или Марко Краљевић, Милош Обилић и Николетина Бурсаћ. Иза свих њих се у свести српског народа крије један исти лик. Тог лика не да треба пробудити, већ је његово буђење један од најважнијих и најдостојанственијих задатака наше културе и филма.