Кад сване срам

У реалном свету, а и другим филмовима, усвојеном детету се обично око осамнаесте године саопштава сурова истина. Осим уколико по сваку цену желите да направите сентименталну причу, и кроз њу више саопштите свој друштвени или политички став, него што желите да направите причу. У тој ситуацији, могуће је да имате јунака филма чији очух, као у шпанској серији, родбини забрањује да саопште истину, и који ту истину сазнаје сасвим случајно, у 72. години живота.

Ово јесте ангажован филм, нема заблуда око тога. Можда би та тврдња била и дискутабилна, кад би постојали људи као Миша Вајс, који добијају пакете и сазнају истину о правим родитељима у 21. веку, у 72. години. Овако, не. Од дугог монолога кустоса Јеврејског музеја, препуног филмски непотребног експлицитног говора, све до претпоследње сцене, у којој једино Роми испуњавају жељу остарелом професору. Све је у филму натегнуто, често непотребно, само да би се нагласио став да је Србија земља бивше злочиначке власти, у којој и данас нема толеранције. Мистериозни напад на циганску свадбу, који долази одједном, као некакав diabolo ex machine, потпуно без икаквог филмског оправдања да постоји (која чак и нема никакво објашњење у филму), такође, непотребна прича о сину певача, који је практично отет и мобилисан, да би на ратишту погинуо, а од чега је грађанска Србија занемела, прављење максимално наивног (глупог?) главног лика, који на крају продаје и клавир да би испунио своју жељу, ваљда да би се такав лик лакше заволео, а његови противници лакше мрзели, све то има свој разлог, али тај разлог није прича о Миши Вајсу, и њему сличнима, јер Миша Вајс и њему слични не постоје. Могла је, и требало би, прича о логору другачије да се исприча.

Немам намеру да овде пишем рецензију филма, али би се нешто дефинитивно морало поменути. Овај филм српско-хрватске копродукције отвара се снимцима немачких застава и свастика са Сајма, уз подлогу Мокрањчевих ,,Тебе појем'', и креће написаним речима аутора - ,,Judenlager Zemlin, логор смрти за Јевреје и Роме, подигнут је на територији новоосноване Независне Државе Хрватске, водио га је Гестапо, уз велику сарадњу српских колаборационих власти и полиције'', што би ваљда требало да информише необавештене гледаоце. Можда је Паскаљевић необавештен (као његов лик Миша Вајс, који је провео живот у престоници, а не зна за постојање логора на Старом сајмишту) па не зна да је након што је Zemlin Judenlager затворен, на истом месту отворен нови логор, у коме је страдало више (најмање њих 10636 [1]) Срба, комуниста и Рома, него што је страдало Јевреја. Можда је било пристојније, уколико је Паскаљевић имао разлога да их не помене, можда је било боље да из пијетета према њима онда барем не напише ништа. Заборав је најгори, а то је ваљда и једна од порука његовог филма. Зашто их је онда он заборавио и игнорисао? У НДХ, њих ни Павелић није игнорисао, Срби су по свему били изједначени са Јеврејима. Ако их Павелић није раздвајао, због чега их Паскаљевић раздваја?

Осим тога, неће бити баш да је логор вођен уз сарадњу ,,српских колаборационих власти и полиције'', а поготово не ,,велику''. Оваква вест, намењена гледаоцу са запада, звучи као информација о томе да су Срби активно учествовали у злоделима у логору. Требало би подсетити. Пре формирања логора, немачке власти су тражиле одобрење од НДХ, што су наравно и добиле, уз једини услов да ,,у логору не буде српских стражара и полицајаца и да се логор мора снабдевати у Београду'' [2] А чак и пре формирања логора, немачке власти наредиле су Јеврејском представничком телу (Vertretung der Judischen Gemainshaft), да недељно испоручује 40 талаца који ће бити убијени као одговор на нападе на немачке снаге'' [3] Значи, и Јеврејска организација је активно учествовала, а српских стражара није било. О каквој онда ,,великој сарадњи српских власти'' Паскаљевић говори?

Такође, негде у филму се гледалац ,,информише'' о томе како је Србија прва држава у којој је ,,Јеврејско питање'' завршено. Што је такође врло дискутабилна информација. Ако је то уопште битно да се помене у неком филму, онда би требало нагласити да Србија није прва, него друга држава. Прва окупирана држава која је прогласила решење Јеврејског питања, била је Естонија. Осим тога, овакво апстраховање информација, поготово око осетљивих дешавања, не доноси добар, ни истинит, резултат. Помињати у филму решење Јеврејског питања у Србији, а не поменути разлог за то, делује злонамерно. Тужно је и помало мрачно уопште причати о томе, али у Србији је то могло да се деси јер овде никад и није било пуно Јевреја, поготово не онолико колико их је било у Немачкој или Пољској. Осим тога, скраћивањем пуне информације Паскаљевић је гледаоца ускратио за сазнање да је сам почетак систематског убијања Јевреја био везан за јединствене ,,Мере покајања'', које је немачки окупатор увео само у Србији. У тој наредби, главнокомандујући генерал Франц Беме, наредио је да се за сваког убијеног немачког војника има погубити 100 цивила, а њих 50 за сваког рањеног, а таоци се узимају из популације ,,комуниста, људи за које се сумња да су комунисти, Јевреја и одређени број националиста и демократски настројених становника''. [4] ,,Мере покајања'' у то време није било могуће увести ни у једној другој држави Европе, јер ни у једној другој држави није постојао организовани отпор против окупатора.

Као да све оно што је искривљено представљено у филму није доста, ствараоци овог филма у својим интервјуима додатно појашњавају ствари. "Желимо да покажемо да тај злочин не би имао такве размере да није било логистичке подршке колаборационистичких српских власти’’ [5], објаснио је Филип Давид, а Паскаљевић тврди ,,Да није било Недића, логор Старо сајмиште не би био пун'' [6] Значи, како год окренеш, не Немци, него Срби су криви. Филип Давид за сарајевске Дане објашњава ,,зашто је постало ризично казати да сте Јеврејин или да сте из партизанске породице'' [7] (?) а Паскаљевић након вербалног напада ,,српских националиста'' у Торонту, на питање зашто није направио филм о српским жртвама одговара ,,Све жртве рата су жртве, и људска бића''. [8] Тако је аутори, све жртве.

Сајтови који говоре о филму углавном не улазе у детаље, само напомињу да се логор налазио у Србији, да су га људи заборавили, а неки наводе и цифре од 48.000 страдалих Јевреја. Сајт фестивала у Атланти наводи да је филм ,,подсетник на српско учешће у холокаусту, у којем је хиљаде Јевреја, Цигана и политичких затвореника убијено'' [9] ,,Улогу Србије у холокаусту'' наводи и вероватно најугледнији магазин о филму, Variety, и сматра да су Роми ,,мањина за коју филм очигледно тврди да и даље пате због расног насиља у данашњој Србији'' [10]

У одличном интервјуу Политици, Јаша Алмули, некадашњи председник Јеврејске општине Београд, подсећа да су фалсификовања улоге Недића почела као део Туђманове пропаганде и наставила се извештајем Хелсиншког комитета за људска права. Алмули наводи и да ниједно историографско дело Јевреја не оптужује Недићевски режим за злодела, и подсећа да Недић није ни основао логоре за Јевреје. ,,Недићев режим је имао прљаву и злу, али само помоћну улогу у прогону Јевреја Србије. По налогу Немаца органи тога режима су спроводили антијеврејске мере које је Окупациона војна управа донела 31. маја 1941. године. Недићев режим је учествовао у антијеврејској пропаганди (...) Али његов режим није вршио истребљење Јевреја.'' [11]

Како то да Паскаљевић није, док је истраживао о филму, прочитао и књиге српских Јевреја, велико је питање. Ако и није читао, што је онда читао хрватске квазиисторичаре и извештај Соње Бисерко? И није баш нормално да Хрвати новом поставком од Јасеновца праве Дизниленд, а да Срби инсистирају на својим злочинима, чак и тамо где их нема.

Овдашњи филмски ствараоци изгледа да упорно покушавају да се додворе укусу публике са запада, тражећи оне теме и погледе на њих који су таквом гледаоцу угодни. Част ретким, храбрим изузецима, али већина филмова игра на експлоатацију стереотипа о Србима. Ове године, од три филма која су били у трци за кандидата за Оскара, један се бавио проблемом холокауста и српском улогом у њему, други, Парада, говорећи о геј правима свесно је представио као истинито убиство хомосексуалца за време београдског Прајда, а трећи показује како Срби секу главе жртвама и сликају се са њима, и говори о заташкивању ратних злочина, иако је наше Тужилаштво ваљда дало и оно што се од њега није тражило. Некако, није то у реду. Може филм да се направи а да се не пљује по Србима, барем не лажима. Једно је уметничка визија, која не мора увек да има везе са реалношћу, али друго је кад та уметничка визија нема баш никакве везе са реалношћу, а представља се као таква. Постоје институције које се баве лечењем тог проблема.

Уколико неко баш жели да прави ангажоване филмове са ставом, а нема идеју, ево пар предлога. Ако се жели прича о угроженим мањинама, могла би да се исприча прича о малој Марији Јани Корбелов, касније Медлин Олбрајт, која је у Београду међу окрутним Србима живела и преживела у два наврата, пред Други рат и после њега. Или, ако се тражи прича о логорима, крајње је време да неко исприча причу о Диани Будисављевић, која је из усташких логора у НДХ избавила 12.000 деце, чак десет пута више од чувеног ,,оскаровца'' Шиндлера. Или о Весни Вуловић, која је преживела пад авиона изнад Српске Камењице у Чехословачкој, након што је усташки терориста поставио бомбу. Још увек нема филма ни о убиству народног хероја, амбасадора Владимира Роловића у Стокхолму 1971, ни о спектакуларној отмици авиона на линији Чикаго – Њујорк, изведеној од усташке емиграције 1976. или о бомби подметнутој у биоскопу 20. октобар, или атентату на краља Александра...

Тема за политичке трилере и мелодраме, нажалост, има пуно. Али, из неког разлога, овдашњи аутори више воле да праве оне филмове у којима се говори лоше о Србима. Што само по себи не мора да буде лоше, уколико је истина, али чињеница је да већина њих своје приче подешавају на фреквенцију која одговара слуху западног гледаоца. Не значи да филмове о Старом сајмишту, хомосексуалцима и Тужилаштву не треба снимати, наравно, само не овако.

Филмови не мењају свет. Али утичу на мишљења људи. Неко ће погледати овај филм или прочитати причу о њему, и следећи пут кад започне прича о Србима, зналачки ће рећи да се нису променили. Због тога, не би требало да се питамо како је могуће да скоро две деценије од завршетка ратова, свет и даље гледа истим очима на нас. Барем једним делом, то је заслуга аутора овог, и сличних филмова.