Култура и тржиште

Неолиберали су пронашли универзално решење за све друштвене проблеме – тржиште. Све делатности треба приватизовати и препустити тржиштима на којима неумољиви закони понуде и тражње свакоме додељују праведан удео у добити. Државу треба онемогућити да својим интервенцијама умањује ефикасност тржишта и сви друштвени потенцијали биће остварени. За разлику од Србије у свету је ова доктрина готово одбачена и све су бројнији аутори који указују на ограничености и неуспехе тржишта. Они тврде да тржиште није спонтани него организовани поредак; тржишта су неефикасна уколико не постоје правила и регулација који уводе екстратржишне институције.

Препуштена сама себи тржишта подривају темеље на којима почивају друштва. Из историје је познато да тржишни аутоматизам не доводи до економског благостања и друштвене хармоније него до озбиљних криза, подела и сукоба. Због очигледних недостака тржишта неопходна је интервенција државе. Држава и тржиште се не искључују него допуњују, како каже економиста са Харварда Дани Родрик.

Посебни проблеми постоје у односу културе и тржишта. Ван Гог је за живота продао само једну слику, савременици су сматрали да његова уметност не вреди ништа. На аукцији одржаној 1990 године Ван Гогов Портрет доктора Гашета продат је за 82,5 милиона америчких долара. Оваквих примера има безброј и они указују на то да тржишта не располажу механизмима и критеријумима за оцену вредности културних добара. Не постоји универзална обрачунска јединица за мерење естетских вредности, примећује холандски економиста културе Арјо Кламер.

Према либералима вредност имају само она добра којима се може одредити тржишна цена. Да парафразирам Оскара Вајлда: тржишни фундаменталисти знају цену свему и вредност ничему. Мерено тржишним учинком у Србији је успешнији турбофолк него Бах; Рокфелер је зарадио више новца него Ајнштајн, а потоњи је значајнији за развој цивилизације. Дохоци које генеришу тржишта често не одговарају доприносима које појединци дају друштву, тврди добитник Нобелове награде за економију Џозеф Штиглиц.

Један од разлога због којих се култура не може препустити тржишту је и чињеница да је тржиште културних и уметничких добара веома мало. У Холандији, једној од најбогатијих и културно најразвијенијих држава, укупна потрошња на културу чини једну трећину једног процента од вредности свих економских активности. У још тежем положају су мале културе где је обим тржишта још ужи. Културе малих народа могу да опстану само уколико су предмет јавне бриге.

Зашто је култура важна? Народи се међусобно разликују на основу особених култура. Идентитет неке заједнице чини њена културна баштина која сведочи о вредности, оригиналности и непоновљивости неке групе људи. Друштво не почива само на рационалној калкулацији себичних индивидуа него и на способности његових припадника да стварају вредности. Ниједан човек није острво, каже Џон Дон. За опстанак неке заједнице важно је не само материјално богатство него и културни капитал. Култура даје смисао и значење људској егзистенцији. Симболични значај културних добара не може се мерити новцем.

Улагање у културу није трошак, оно има позитивне економске ефекте. У савременим привредама велике зараде не остварују се у производњи обичне робе, него у производњи знања, информација, концепата, имиџа, афеката... Популације које немају значајан културни капитал постају неконкурентне на светском тржишту, обављају слабо плаћене мануелне послове и осуђене су на подређени положај и вечито сиромаштво.

Културна политика неке државе одличан је показатељ њене развојне стратегије. Уколико нека држава будућност свог народа види у развијању најнапреднијих сектора економије, она улаже у образовање, науку и културу. Уколико пак неки режим свом становништву намењује колонијални положај, онда форсира незнање и простаклук. Културни развој не може се ослањати искључиво на приватну иницијативу и тржишне подстицаје, неопходна је колективна акција. Улагање у културу је улагање у најдрагоценији економски ресурс који неко друштво има - у стваралачке способности и таленте свог становништва.

Мали народи одувек су били изложени културном империјализму. Културне метрополе настоје да наметну своје концепте, слике света, значења. У неславној колонијалној и империјалној историји великих сила њихове културе нису биле неутралне, већ су и те како служиле поробљивачким подухватима. Нема националне независности без способности неке заједнице да аутономно производи знање и структуре смисла. Слободан је онај народ који је у стању да ствара друштвене вредности, да одређује значења, да живи начином живота који његови припадници сматрају вредним. А то је култура. Она значи отвореност према достигнућима других и способност да се учи од других. Ко није у стању да препознаје вредности које стварају други, властиту егзистенцију доводи у питање.

Нема политичке демократије без развијене политичке и опште културе. Да би активно учествовали у јавном животу грађани морају бити способни да разликују политичке концепте како би се самостално опредељивали.

Каква културна политика треба Србији. Код нас култура не може да опстане на тржишту, неопходна је државна подршка културном развоју. Јавне установе из области културе треба и даље да буду основни покретачи културних активности- позоришта, музеји, библиотеке, архиви, културни центри...

Нажалост, ове институције у све већој мери постају партијске прћије, део постизборног плена, резервоари привилегија за чланове политичких странака. Неопходно је да институције културе буду ослобођене од политичких злоупотреба и да буду професионализоване. Треба, такође, пружати максималну подршку аутономним иницијативама грађана у овим областима. Циљ културне политике мора бити подстицање стваралаштва и омогућавање што ширем кругу грађана да под повољним условима имају приступ културним добрима. Држава кроз демократски поступак треба да одреди приоритете и расподелу буџетских средстава. Финансирање из иностранства је добродошло само ако је безусловно.

Увек постоји опасност да се активно учествовање државе и других нивоа јавне власти у културном развоју претвори у политичко туторство. Обавеза стваралаца и радника у култури је да се таквим тенденцијама одупру. Искуства ауторитарних режима показују да су стваралачке способности људи веће од капацитета државе да их контролишу.

Аутор је уредник у Културном центру Зрењанина