недеља, 20. октобар 2019.
 Ћирилица | Latinica

Нови број

Тема: Светска економска криза и Србија (II)
Банер

Претходни бројеви

Банер

Пронађите НСПМ на

&

Нове књиге

Банер

Едиција "Политички живот"

Ђорђе Вукадиновић: Од немила до недрага

Банер
Банер
Банер

Часопис НСПМ или појединачне текстове можете купити и у електронској форми na Central and Eastern European Online Library

Банер
Банер
Почетна страна > Рубрике > Културна политика > Шиђани којих се треба сећати
Културна политика

Шиђани којих се треба сећати

PDF Штампа Ел. пошта
Лорна Штрбац   
петак, 06. децембар 2013.

У овом тексту се нећу бавити социолошком, политиколошком, културолошком анализом социо-културног простора на којем се налази општина Шид, односно утицајима процеса на историјски развој овог сремског места и начин живота његових становника, који су се дешавали у ширим политичким и социо-културним контекстима. У тексту се бавим личностима за које сматрам да су својим делима артикулисале општија стремљења времена у којем су живели, културне специфичности Шида, и дале допринос конституисању српске националне културе. Дакле, у тексту наводим личности за које мислим да заслужују да их се сећају не само Шиђани, него и Срби уопште. О овим личностима ћу навести најосновније податке из њихове биографије, као и њихова стваралачка дела. Намера овог текста је индиректно одређење културног идентитета Шида, места Шида на културној мапи Србије, али и стицање свести о томе колико је богата српска култура имајући у виду чињеницу да се само у овом малом сремском градићу појавило мноштво креативних и надарених личности чија дела спадају у наше културно наслеђе.

Поред политичко-правног система и економског система, култура је трећи стуб на којем стоји једна држава и народ који је ту државу створио. Без обзира на то да ли је нација настала бирократском инкoрпорацијом или вернакуларном мобилизацијом,односно, без обзира на то да ли је реч о грађанским нацијама или нацијама које су настале на већ претходно створеном етничком идентитету,  култура и културни идентитет један су од основних аспеката нације, али и државе. Културна регресија било да се испољава у маргинализовању кључних елемената националне културе, опадању нивоа образовања у друштву, преовладавању деструктивних образаца социјалне комуникације, опадању нивоа културне продукције и уметничког стваралаштва увек коинцидира са пропадањем државе.

Главна улица у Шиду (1912)

У историји Шида постоје оне личности којих се свака нова генерација Шиђана с поносом сећа. Те стваралачке и креативне личности својим делима су артикулисали  културне и историјске особености града у којем су рођени, чинећи тај град простором који је препознатљив у ширем социо-културном контексту.

Почетком 18. века Шид је био једно од највећих насеља на простору између Винковаца, Вуковара и Сремске Митровице,са већинским српским становништвом од настанка па до данашњих дана.  За време од када постоје писани документи о Шиду, могу се уочити четири значајна периода у његовом развоју; први од Карловачког мира 1699. до 1745. године, период укључења у Подунавску војну границу, други период од 1745. до 1777. године када је Шид био под коморском управом, трећи период од 1777. до 1848/49, у којем је Шид био под влашћу грко-католичке крижевачке бискупије и заједно с Беркасовом чинио Шидско властелинство и четврти период када се 24.11.1918 Скупштина Срема одржана у Руми у кући Жарка Миладиновића  изјаснила за прикључење Срема Србији, док је дан касније, 25.новембра 1918. године Велика Народна Скупштина у Новом Саду донела је одлуку о присаједињењу Срема, Баната, Бачке и Барање Србији.

 Велика Народна Скупштина у Новом Саду 25. новембра 1918. прогласила присаједињење Срема, Баната, Бачке и Барање Србији

Од момента када се Шид појавио као насеље, у њему су се постепено развијале институције социјалног, економског, просветног, политичког, културног живота помоћу којих се уобличавао и развијао укупан друштвени живот становника Шида. Тако на пример; Црква Светог Николаја у свом првобитном облику саграђена је 1721. године, прву апотеку у Шиду отворио је магистар фармације Аугуст Козјак 1848.године, Ловачко друштво основано је 1880. године, часопис ''Ђаволан'' почиње да излази 1881. године,  Краљевски котарски суд у Шиду почиње с радом 1875. године, Српско црквено певачко друштво ''Јавор-Гусле'' основано је 1876.године, Српска читаоница основана је 1889. године,  друштво ''Српски соко'' основано је 1905. године, прва штампарија у Шиду основана је 1908. године, спортско друштво ''Фрушкогорац'' основано је 1910, Црвени крст 1922. године, биоскоп у Шиду је основан 1922. године,   друштво Српска Национална Омладина ''Бранко Радичевић'' основано је 1923. године, Добротворно ватрогасно друштво основано је 1924. године, Друштво за унапређење Шида основано је 1936. године, Добротворна задруга Српкиња основана је 1937. године, итд.

Црква Светог Николе у Шиду

Шид је био град у којем су се људи, од времена када је настао, претежно бавили пољопривредом. Али Шид је исто тако био град у коме  су рођени и из кога су потекли многобројни интелектуалци, мислиоци, ствараоци који су у своје време припадали самом  врху српске грађанске интелигенције. Ове стваралачке личности су током свог живота створили дела која чине битне елементе културне историје Шида. Свака на свој начин  покушале су да разреше противречности доба у којем су живели, да одговоре на питања које је постављала епоха,  да артикулишу културне и остале специфичности Шида, и  уклопе их у шири социјални, политички или идејни контекст.   Те личности, уткане у културни идентитет Шида, и дела која су остала иза њих чине Шид градом који је с културолошког аспекта препознатљив у ширем  контексту. Ови знаменити Шиђани  су, такође, дали допринос не само културном развоју Шида, него и  развоју српске културе уопште. То су:

Георгије Магарашевић је рођен у Шиду 10. септембра 1793. године и представља једну од најзначајнијих личности у историји Шида. Основну школу завршио је у Шиду, а гимназију је похађао у Сремским Карловцима. У време када је Георгије Магарашевић уписао гимназију, Сремски Карловци су били центар српског црквеног, културног и интелектуалног живота у чијем средишту се налазио митрополит Стефан Стратимировић. По завршетку гимназије 1811. године, Георгије Магарашевић уписује  студије филозофије у Пешти. После годину дана студија враћа се у Сремске Карловце, и запошљава се у гимназији као професор хуманистичких предмета и историје. Један од његових ученика био је Јован Хаџић, који је касније постао први  председник друштва Матице Српске. Сви тадашњи песници, филолози, филозофи окупљени око Карловачке гимназије, представници српске грађанске интелигенције у Војводини,  бавили су се питањима српског језика, књижевности и историје.

Време када је Карловачка гимназија основана -1791. године на иницијативу Стефана Стратимировића и Димитрија Давидовића, и прве године њеног рада, поклапају се сa периодом пред избијање Првог српског устанка, односно покушаја ослобађања Србије од Турака. Национално ослобађање Срба од Турака, али и политичка,социјална и национална еманципација Срба у Војводини, захтевали су решавање многобројних питања везаних за српски језик, књижевност и историју, то јест, националну културу. То су, такође, године када Доситеј Обрадовић формулише свој просветитељски програм, с једне стране, а Вук Стефановић Караџић (нешто касније) предлаже реформу српског језика и граматике,са друге стране. На формирање интелектуалног лика Георгија Магарашевића утицали су и Доситеј Обрадовић и Вук Караџић којег је Магарашевић највероватније упознао у манастиру Шишатовац, чији је архимандрит био Лукијан Мушицки,  један од најобразованијих  српских писаца тог времена.  

На њега је такође утицао Јосиф Павле Шафарик, филолог, писац, историчар, лингвиста словачког порекла-директор гимназије у Новом Саду од 1819. године, чији су ставови по питању језика били слични ставовима Вука Стефановића Караџића. Од страних писаца, Георгије Магарашевић је посебно био одушевљен литературом немачког писца Соломона Геснера. Најобимније оригинално дело Георгија Магарашевића је; ''Историја најважнији политични прикљученија от Вијенског мира 1809. до 1821. год''.Ово дело је написано на 320 страница текста подељених у 48 поглавља, у којем се Магарашевић бавио временом  после Наполеновог напада на Русију. Такође, његова значајна књига била је;''Кратка всемирна историје''. Писање наведене књиге је завршено до 1821. године, али је она објављена у Будиму, тек након ауторове смрти-1831. године. Ова књига је написана као популарни преглед историје од најстаријих времена па до Магарашевићу савремених догађаја.Најзначајнији допринос Георгија Магарашевића, због којег Шиђани могу бити изузетно поносни, састоји се у чињеници да је он био један од иницијатора оснивања Летописа Матице Српске и самог друштва Матице Српске.

Прво издање ''Српског Летописа''- чији је уредник био Георгије Магарашевић (1825)

Међу српским књижевницима, још раније је зачета идеја о потреби покретања књижевног часописа, сигурно у другој половини 18. века. О томе је око 1816. године размишљао Лукијан Мушицки, као и Јосиф Павле Шафарик. Вероватно су од Лукијана Мушицког потекли први идејни подстицаји, док је Јосиф Павле Шафарик утицао на Георгија Магарашевића у смеру конкретизације ове идеје. Средином 1823. године, Георгије Магарашевић је почео са припремама за издавање часописа. Прва књига под називом; ''Сербске летописи'', изашла је крајем септембра или почетком октобра 1825. године. Часопис је уређиван у Новом Саду, а штампан је у Будиму. Магарашевићева намера у вези Летописа  била је да се у том часопису објављују резултати српског књижевног и научног стваралаштва,а у средишту пажње били би језик, књижевност, историја, религија, фолкор, култура, не само српског, него и целог словенског света, ''од Адриатског до Леденог,и  от Балтиског до  Црног мора''.

С обзиром на то да је Магарашевић имао финансијских проблема око штампања часописа, упутио је апел грађанској јавности за помоћ, а као рекација на овај апел основано је књижевно друштво; ''Матица Српска'' 1826. године у Пешти, које је на себе преузело обавезу штампања Летописа. Јован Хаџић (Милош Светић) израдио је правилник Матице и изабран је за њеног првог председника у фебруару 1826. године,а за првог секретара часописа изабран је Теодор Павловић. Летопис је временом све више постајао научни, претежно филолошки и историјски часопис који се бавио ужим, стручним питањима, што га је удаљавало од првобитне концепције књижевног и популарног часописа. Последњи текстови Георгија Магарашевића објављени у Летопису били су; ''Писма Филосерба'' које је по некима његово најоригиналније дело где је аутор покушао да Србима северно од Саве и Дунава опише постустаничку Кнежевину Србију, о којој се много говорило, али мало знало. ''Писма Филосерба''  објављена су у Летопису  током 1828. и 1829. године. Георгије Магарашевић је преминуо 6. јануара 1830. године у Новом Саду.

Филип Вишњић је рођен 1767. године у имућној породици Вилића у селу Горња Трнава код Угљевика. Ослепивши у детињству од богиња, Филип Вишњић постаје професионални певач-гуслар. Путовао је по босанском пашалуку,а најважнији моменат његовог живота био је  прелазак у Србију. Упознавање устаничке Србије утицало је на рађање Филипа Вишњића као песника. Вишњићев опус обухвата седамнаест песама, 5001. стих. Две песме,које су га највише прославиле, биле су; ''Почетак буне на дахије'' и ''Бој на Мишару'', али једнако су значајне и његове остале песме; ''Бој на Чокешини'', ''Бој на Салашу'', ''Смрт Краљевића Марка'',  ''Кнез Иван Кнежевић'', ''Хвала Чупићева'', ''Бој на Лозници'', ''Бијелић Игњатије'', ''Станић Станојло'', итд. По свему судећи, Филип Вишњић не само што је био преносилац и редактор народних песама, он је и сам био творац епских песама.

После слома Првог српског устанка 1813. године, Филип Вишњић бежи у Срем и настањује се у селу Грк, које је касније по њему добило име Вишњићево. Путује по Срему, Славонији, Банату и Бачкој певајући песме о српском устанку, српском јунаштву, борбама и  утичући на тај начин на стварање и јачање патриотизма и националне свести код Срба северно од Саве и Дунава. У то време, почетком 19. века у Војводини, унутар интелектуалног круга који се формирао око гимназије у Сремским Карловцима и Српске велике православне гимназије у Новом Саду, владало је велико интересовање за дешавање у Србији, посебно актуелна су била питања у вези српског језика, српске  народне поезије. Исто тако, код просвећених и образованих Срба северно од Саве и Дунава постојала је  свест о потреби националне хомогенизације Срба уопште и конституисања српске националне културе у времену стварања модерне националне државе.  У контексту ових околности, народне песме Филипа Вишњића биле су посебно  значајне.

Филип Вишњић 

Боравећи у манастиру Шишатовац код Лукијана Мушицког-једног од најобразованијих српских писаца тог времена који је био наставник богословије и архимандрит манастира, Вук Стефановић Караџић-српски филолог и реформатор српског језика, је први пут чуо Филипове песме 1815. године, и исте године објавио збирку народних песама; ''Народна сербска песнарица'' са око сто лирских и седамнаест епских песама, које је Вук забележио по Срему,у Земуну, Панчеву, Сремској Митровици итд. Такође, не треба заборавити чињеницу да је један од најзначајнијих немачких писаца Јохан Волфганг  Гете био посебно заинтересован за српску народну поезију и превођење српских народних песама на немачки језик.

У тој збирци песама нашле су се песме Тешана Подруговића и Филипа Вишњића. Такође, свесни улоге коју је народна поезија имала у развијању националне културе у моменту када се одвијао процес ослобађања Србије од Турака, Српско учено друштво ( Српско учено друштво било је обновљено Друштво сербске словесности чији је рад по наредби Кнеза Михаила суспендован 1864) било је заинтересовано за песме Филипа Вишњића и писање комплетне биографије овог знаменитог српског певача и песника. Филип Вишњић је преминуо у селу Грк ( Вишњићево) 1834. године.

Симеон Пишчевић је рођен у Шиду 14. септембра 1731. године. Његов деда Гаврило Пишчевић служио је у аустријској војсци за време Великог бечког рата (1683-1699) под командом Еугена Савојског-аустријског принца и војсковође.Један од Пишчевића био је ађутант принца Александра Виртембершког за време његовог боравка у Београду. Алекса Пишчевић био је капетан у Чачку 1724. године и преко њега је патријарх српске цркве Арсеније IV Јовановић Шакабента одржавао везе с Карловачком митрополијом. Стефан Пишчевић, отац Сименона Пишчевића био је капетан подунавске ландмилиције и заповедник Шида. Мајка Симеона Пишчевића била је сестра новосадског оберкапетана Секуле Витковића. Симеон Пишчевић је школовање почео у Шиду, а наставио у Петроварадинском Шанцу. У Петроварадинском шанцу је од 1735. до 1740. године похађао Латинско-словенску школу чији оснивач је био бачки епископ Висарион Павловић. У вези ове школе треба рећи да је она значајно допринела стварању српске грађанске интелигенције у Војводини током 18. века. Симеон Пишчевић по завршетку школе у Петроварадинском Шанцу одлази у Беч где наставља школовање. Ту је научио немачки језик, аритметику и геометрију. Симеонов отац Стефан је хтео сина да упише у Пијаристичку гимназију, али с обзиром да је Симеон припадао православном хришћанству, тај упис је био немогућ. После Беча, Симеон одлази у Сегедин и Осијек, где учи правну и судску администрацију. И Стефан и Симеон Пишчевић су током пролећа 1740. године учествовали у Рату за аустријско наслеће као војници пука српске подунавске ландмилиције.

 Споменик Филипу Вишњићу у селу Вишњићево (дело је академског вајара Саве Халугина, док је донацију за изградњу споменика дала Радмила Милентијевић)

Током 1741. године у Војводини су се одвијале значајне промене.Угарски сталежи су 1741. године донели закон по којем се укида потиско-поморишка Војна граница. На основу овога, Марија Терезија доноси одлуку да се прво укине сремско-подунавско-бачка српска милиција. Србима је дат избор; да падну под власт мађарских спахија или да напусте имања и иселе се у друге крајеве где српски граничарски пукови нису укидани. Ове реформе изазвале су негодовање код Срба у Подунављу. Неки од виших официра се нису хтели определити ни за останак под мађарском влашћу нити за селидбу у друге делове Угарске или Славоније. Тада се јавио покрет који је заговарао сеобу Срба у Русију. Овим покретом управљали су Хорват, Шевић и Прерадовић. Тај покрет за сеобу Срба у Русију помагали су Срби официри у руској служби као и руски посланик у Бечу гроф Михаило Бестужев, али и мађарско племство којем је одговарало да Срби с војничким чиновима напусте границу. Симеон Пишчевић се 1748. године оженио с Дафином Рашковић, ћерком пуковника Атанасија Рашковића и тако постао пашеног Петра Шевића, сина генерала Ивана Шевића. Генерал Шевић је Симеону Пишчевићу дао чин капетана и у Темишвару му је израдио отпуст из аустријске војске. Но, 1752. године аустријске власти су поднеле тужбу против Пишчевића. Ухапшен је, али је ускоро ослобођен. Бежи у Беч, где среће грчког банкара Димитрија Хопса који му помаже да дође у контакт с руском посланством у Бечу.У Русију је кренуо 1753. године. Децембра 1753. године стиже у Русију и тамо бива постављен у Шевићев пук с чином капетана. Упознаје Петра Текелију, руског официра српског порекла који је постигао највиши чин од свих Срба активних у руској војсци, затим црногорског владику Василија Петровића Његоша који у то време у Москви пише и објављује књигу ''Историја о Црној Гори''. Владика Василије Петровић задужује Симеона Пишчевића да се бави организовањем сеоба Црногораца у Русију. У Малу Русију, по одобрењу царице Јелисавете Романове, са српским народом стижу српски официри Јован Хорват, Рајко Прерадовић, Јован Шевић, Јован Чарнојевић. Јован Хорват, јануара 1752. године, добија задатак да на десној обали Дњепра формира Нову Сербију.Између Бахмута и Луганска на Дону, официри Шевић и Прерадовић подижу Славено-Сербију,а од 1756. до 1759. године стиже нови талас српских избеглица из Далмације, Босне и Црне Горе.

Мапа Славеносербие (1752-1764)

Након што је са српким официрима учествовао у организованом досељавању Срба у Русију, Симеон Пишчевић од 1768. до 1774. године учествује у првом руско-турском рату, командовао је под генералом Рамјанцовим ахитрским хусарским пуком.Године 1777. Пишчевић одлази у Петроград где упознаје Григорија Потемпкина-руског војсковођу, државника, грофа, миљеника Катарине Велике. Катарина Велика му због заслуга у руско-турском рату додељује чин генерала-мајора, затим дарује му села у Белорусији с 1000 становника. Но, убрзо Симеон долази у сукоб с Петром Текелијом, и због овог сукоба 1777. године добија укор,и он демисионира,односно, напушта војну службу и одлази у пензију. Он се посвећује писању мемоара који ће 100 година након његове смрти бити први пут објављени на руском језику.

 ''Мемоари''  Симеона Пишчевића 

Мемоаре Симеона Пишчевића је први објавио историчар Нил Попов 1884. године на руском језику у Москви, а на српском језику ово дело је објављено у Новом Саду 1961-1963. године у Зборнику Матице српске за књижевност и језик. Поред мемоара просветитеља Доситеја Обрадовића, племића Саве Поповића Текелије, српског војводе проте Матеје Ненадовића, '''Мемоари'' Симеона Пишчевића представљају део непролазне баштине српског народа, документ једне епохе који нам омогућује потпунији увид у историју српског народа 18. века, једно од најзначајнијих дела ове врсте у српској литератури и култури. ''Мемоари'' Симеона Пишчевића инсипирисали су једно другог значајног српског писца-Милоша Црњанског да много година касније напише чувени роман: ''Сеобе'', који је објављен 1929. године. Симеон Пишчевић је преминуо у новембру 1797. године.

Миливоје Мауковић рођен је у Шиду 1840. године. У Минхену је похађао сликарску академију,али је након одузимања стипендије, ипак није завршио. Повратком у Шид, Миливоје Мауковић отвара прву књижару у Шиду и посвећује се сликању шаљивих цртежа и карикатура које објављује у листовима као што су; ''Шаљиви астроном'', ''Жижак'', ''Абуказемов шаљиви календар'', ''Стармали'', ''Јавор'', ''Српске илустроване новине'', ''Ђаволан'', итд. Миливоје Мауковић је у Новом Саду 1879. године покренуо лист: ''Шаљиви астроном '', чији је само један број изашао. У том првом и једином броју објављује кратки стрип; ''Малерозни танцер-пола смешно, пола-жалосно збитије у 16 фигура, збива се обично на каквој српској омладинској беседи''. У Шиду 1881. године покреће лист ''Ђаволан'', истичући да ће то бити први шаљиви илустровани лист. Овај лист је изашао у само неколико бројева јер је Миливоје Мауковић баш када је основао лист и када је лист почео да излази преминуо у својој 41. години.Сарађивао је са Јованом Јовановићем Змајем и његове илустрације су симбол Змајевих песама; ''Материна маза'', ''Доручак'', ''Бако,бако стара бако''. Бавио се политичком карикатуром и друштвеном сатиром и брзо је стекао популарност од 1874. до 1881. године, а савременици су му прорицали сјајну будућност. Данас се сматра првим српским професионалним илустратором, претечом српског стрипа. Миливоје Мауковић је преминуо 1881. године у Шиду.

Драгутин Грчић рођен је у Шиду 1859. године. У марту 1891. године именован је за краљевског јавног бележника са седиштем у Шиду. Био је председник Српске православне црквене општине, председник Српског црквеног певачког друштва ''Јавор-Гусле'', један од акционара и оснивача чувене Српске банке у Загребу, богати земљопоседник који је у поседу имао око 400 јутара земље. Драгутин Грчић је, такође, био теча сликара Саве Шумановића. Убијен је од стране усташа 30. августа 1942. године у Сремској Митровици.

Јелена и Драгутин Грчић (1906. година)

Витомир Кораћ рођен је 1877. године у Шиду. Основну школу похађао је у Шиду, а касније одлази Шабац и завршава прву годину гимназије.Поново се враћа у Шид  и учи трговачки занат. Прекретница у његовој младости била је одлазак у Београд и долазак у додир са идејама српског теоретичара социјалистичког покрета и каснијег оснивача Српске социјалдемократске странке-Димитрија Туцовића. Повратком из Београда у Шид, Витомир Кораћ доноси књиге Димитрија Туцовића; ''Народни учитељ'', ''Спас Србије'', ''Спас деце'', ''Славенска деца'', које су се читале у Шиду са одушевљењем. Искуство тегобног живота под угарском влашћу, развој социјалистичких идеја у Војводини и Краљевини Србији, пресудно су утицали на одушевљење које је осетио Витомир Кораћ према социјализму.У Шиду, Витомир Кораћ је себи поставио циљ ширење социјалистичких идеја по Срему. Он је 1895. године покушао да организује прву прославу 1. маја–дана рада у Шиду. Сто шидских становника подржало је његову идеју. Но, сазнавши за организацију овог догађаја, жупанијска власт га хапси, а саму прославу спречава. После одслужене казне, Витомир Кораћ долази у контакт с Социјалдемократском странком у Загребу, постаје члан главног одбора ове странке и извршни уредник листа ''Слобода''.Неколико година пре тога, у Београду је основана Српска социјалдемократска странка (1903) која се залагала за федерацију југословенских земаља,теоријски се ова странка ослањала на марксизам и била је чланица Друге интернационале.

У Шиду је Витомир Кораћ основао ''Клуб социјалиста'', радио је на организовању кредитиних и набавно-продајних задруга и доста је напора улагао у отварање читаоница и књижара. Током избора за Хрватски сабор 1908. године, десила се политичка сензација-Витомир Кораћ је добио 371 глас и освојио мандат народног посланика у сабору.Био је једини представник социјалиста у тадашњем хрватском сабору у којем је деловао до 1910. године. Он оснива прву штампарију у Шиду 1908. године. Штампарија  званично почиње с радом 1909. године и на себе преузима обавезу штампања листа; ''Право народа'' који је излазио једном недељно и био штампан у хиљаду примерака. ''Право народа'' лист Социјалдемократске странке, залагао се за опште право гласа, осмочасовни радни дан, слободу штампе, политичке слободе и интересе нижих слојева.У штампарији су такође одштампане многобројне књиге Маркса, Енгелса, Кауцког, Адлера, Сен-Симона, Прудона, Бернштајна,Светозара Марковића, Димитрија Туцовића, Душана Поповића. Витомир Кораћ је учествовао  на Балканској социјалистичкој конференцији у Београду 1911. године, и са својим рефератом залагао се за југословенство на културном плану, које је видео као решење хрватско-српског сукоба. Током Првог светског рата подржавао је  рушење Аустро-Угарске монархије, 1918. године изабран је за члана Одбора за уједињење с Србијом и Црном Гором, остао је у Београду као члан Одбора до оснивања прве владе Краљевине Срба, Хрвата Словенаца. У Првој-Протићевој и другој Давидовићевој влади, Витомир Кораћ је био министар социјалне политике, и члан Привременог народног представништва 1919-1920. Именован је у Комисију за решење аграрног питања. У Новом Саду, био је један од оснивача Социјалдемократске странке Југославије,која се 1921. године заједно са Југословенском социјалдемократском странком и Социјалистичком радничком партијом Југославије утопила у  Социјалистичку заједницу Југославије,преименовану у Социјалистичку партију Југославије, чији је био председник од 1926. до 1928. године. Током свог живота Витомир Кораћ је објављивао  текстове у листовима; ''Слобода'', ''Народни глас'', ''Ослобођење'', ''Право народа'', ''Новости'', ''Правда'',''Уједињење'', ''Демократија'',''Социјалистичке радничке новине'', ''Српски књижевни гласник'', ''Самоуправа'', ''Радничко јединство'' итд. Витомир Кораћ се из политичког живота повлачи 1925. године.Последње године живота, живео је у својој кући недалеко од Ирига, где је 8. септембра 1941. године преминуо.

Бошко Симоновић је рођен у Шиду 12. фебрара 1898. године. Иако је по занимању био архитекта, цео свој живот посветио је спорту. Био је фудбалер, фудбалски тренер, фудбалски судија, спортски новинар.

Он је посебно допринео афирмацији југословенског спорта у свету, у периоду пре Другог светског рата. Фудбал је играо у клубовима; ''БСК'' , и ''Српски меч''. Био је фудбалски судија и постао је први српски судија који је судио једну међународну утакмицу у Букурешту 1923. године.На седници Југословенског фудбалског савеза 1930. године изабран је за савезног капитена. Бошко Симоновић  познат је по томе што је југословенску фудбалску репрезентацију водио на светско првенство у фудбалу у Монтевидео (Уругвај) 1930. године.

Такође се бавио новинарством. Радио је као уредник листа ''Спортиста'' и био оснивач листа; ''Спортски дневник'',првог дневног спортског листа у Југославији.Бошко Симоновић је преминуо  5. августа 1965. године у Београду.

Илија Башичевић Босиљ, самоуки шидски сликар, један од најзначајнијих представника српске наивне уметности,  рођен је у Шиду 2. августа 1895. године.Основну школу, која је у то време трајала четири године, завршио је у Шиду. По завршетку школовања укључио се у рад на породичном имању. Током Другог светског рата, са своја два сина Димитријем и Војином борави у Бечу. После Другог светског рата, због неслагања с задругарским системом у ФНРЈ с којим је био у спору, изгубио је имање које је припадало породици Башичевић и суочио се са репресивним притисцима комунистичког сиситема, али и са вишком слободног времена које је наступило у животу Босиља након што му је одузето имање.

Југословенска фудбалска репрезентација (Монтевидео, 1930)

Почиње да слика 1957. у својој 62. години цртеже и гвашеве. На првој слици представио је свеце Кузму и Дамјана. Неке од својих првих радова уништава сматрајући их неуспелим и ружним, али истовремено настављајући да слика у истом стилу, креирајући другачију реалност. Касније почиње да слика уља на разним материјалима;папиру, картону, дасци, намештају, платну, иду, лесониту, плути, итд. Опус Илије Башичевића обухвата неколико већих тематских мотива. Ту су мотиви из Библије,циклус инспирисан српским народним песмама, митовима и легендама, циклус с ликовима из животињског света, и на крају циклус везан за астролошка бића.

Илија Башичевић никада није уживао званичну подршку и скоро све време свог стваралаштва био је оспораван. Сумња у његово стваралаштво, непрекидно оспоравање и оптуживање да су слике насликане руком његовог сина, историчара уметности, критичара и галеристе Димитрија Башичевића довели су 1965. године до ''афере Босиљ'', када је овај сликар морао пред комисијом састављеном од еминентних стручњака који су се у то време бавили наивом на Факултету ликовне уметности у Загребу да докаже своје ауторство сликајући пред комисијом једну слику. Иако је у сопственој средини био оспораван, његова уметност је наишла на одјек у свету. Његове слике излагане су у Амстердаму, Ници, Паризу, Минхену, Дортмунду, Базелу, Цириху, Токију, Риму, Мексико Ситију итд. Неколико пута су његове слике излагане с сликама Пикаса, Кандинског, Шагала, Шилеа. Лондонски магазин Роу Арт Магазин га је 2007. године уврстио у 50 класика аутсајдер арта у свету. Илија Башичевић Босиљ је желео да у Шиду, месту свог рођења,оснује музеј наивне уметности.

Он је колекцију од 300 својих слика и слика других наиваца с којима се размењивао или које су његови синови куповали, предао општини Шид верујући да ове слике за Шид и његову културу имају неку вредност. С општином се потписао уговор о оснивању Музеја ''Илијанум''. У Музеју ''Илијанум'' налази се 317 Илијиних слика, 21 слика од 13 бивших југословенски сликара и 12 слика од осам аутора из иностранства-САД, Француске, Немачке, Пољске. Музеј ''Илијанум'' је свечано отворен 6. децембра 1970.године. Слике остале иза Илије Босиља су; ''Апокалиптична птица'', ''Апокалипса-пад Вавилона'', ''Усуд'', ''Помрачење'', ''Цар Лазар'', ''Јахачи апокалипсе'', ''Зачућени космонаут'' ,''Исус на реци Јордан'', ''Мојсије на Црвеном мору'', итд. Илија Башичевић Босиљ је преминуо 1972. године у Шиду.     

Сава Шумановић је рођен 22. јануара 1896. године у Винковцима. Он је  најбриљантнија личност у историји Шида, један од најзначајнијих и најоригиналнијих српских сликара у историји српског сликарства,посебно 20. века, миљеник Шида, личност чија су дела обасјала Шид, уткала се у културни идентитет овог града, али и идентитет српског народа уопште. Отац и мајка Саве Шумановића- Милутин и Персида рођена Тубић потицали су из угледних и богатих грађанских  породица. Када је Сава имао четири године породица Шумановић се сели из Винковаца у Шид где Сава завршава основну школу. По завршеку основне школе Сава Шумановић уписује Реалну гимназију у Земуну, уписује сликарски курс који је водио његов гимназијски професор Исидор Јунг. У то време упознаје се са сликарством Сезана и Ван Гога. После матуре, он је чврсто решен да сликарство буде његов живони позив упркос вољи његовог оца да он постане адвокат.

Године 1914. у Загребу је уписао Вишу школу за умјетност и обрт, прву годину похађа у класи Отона Ивековића,а следеће три у класи Клемента Црнчића. Тада су му сликарски узори; Микеланђело, Дирер, Рубенс, Рембрант.У јулу 1918. учествује на заједничкој изложби своје школе. Ускоро организује прву самосталну изложбу на којој представља своја уља на платну; ''Голгота'', ''Милосрдни анђео'', ''Скидање с крста'' , ''Милосрдни Самарићанин'' итд. Ова изложба је доживела успех и праћена је позитивним критикама у штампи. Охрабрен успехом ове изложбе, Сава Шумановић одлази први пут у Париз-светску престоницу културе између два светска рата,у септембру 1920. године и изнајмљује атеље на Монпарнасу. Учитељ му је био чувени скулптор, сликар кубизма, педагог Андре Лот. У Паризу се Сава Шумановић дружио с Растком Петровићем-писцем, дипломатом, есејистом, књижевним и ликовним критичарем, братом Надежде Петровић, с француским песником Максом Жакобом, итд.Он је под утицајем Пикаса, Дерена, Фриејза. У лето 1921. године Сава Шумановић долази поново у Загреб и станује код Антоније Ткалчић Кошчевић, краће време ради као библиотекар у Музеју за умјеност и обрт у Загребу. 

Утицај кубизма био је видљив на Савиним сликама, и може се рећи да је Сава Шумановић овај сликарски правац донео у Србију, а његова дела су најрепрезентативнији пример домаћег кубистичког сликарства. Године 1924. Сава Шумановић пише студије;''Сликар о сликарству'', и ''Зашто волим Пусеново сликарство'', које су важне за разумевање његовог схватања сликарства. Поново одлази у Париз 1925. године, насликао је две колумне у чувеном  паришком кафеу ''Купола'', француска влада купује његове слике,а реномирани француски магазини пишу о њему и објављују његове репродукције. Климакс његовог сликарства, круна његовог стваралаштва, ремек дело експресионистичког стила у којем се постигнута хармонија унутрашњих и спољашњих аспеката дела била је; ''Пијана лађа'' из  1927. године. Ову слику Сава Шумановић је сликао у грозници седам дана и ноћи, и она је изложена у париском салону ''Независни''. Слика је инспирисана истоименом песмом Артура Рембоа, која је до њега дошла преко Растка Петровића.  Француски критичари Пол Фиеренс и Рене Жан хвалили су његову композицију и сликарство уопште.

  Сава Шумановић у раној младости

На жалост, Сава Шумановић доживљава нервни слом 1928. године и уморан од напорног рада, интрига које су га окруживале, у пратњи своје мајке Персиде одлази у Шид. Ускоро, после опоравка, трећи и последњи пут долази у Париз 1929. године. Током ове деценије, од 1920. до 1930. године, дописивао се са Растком Петровићем и Милошем Црњанским. Његово пријатељство са Растком Петровић  завршило се  тако што га је Сава Шумановић оптужио и сумњичио да је он послао извесног ''Војка  Петровића'' у Париз  да га прати и прогања. У последњем писму које је послао Растку Петровићу, Сава Шумановић га оптужује за своју пропаст, а  ''Војка Петровића''  описује  као хипнотизера који га је пратио у стопу и који је ''извор његове укупне беде''.  Последњи пут напушта Париз 1930. године, долази у Шид у коме остаје до своје трагичне смрти. Период који је провео у Шиду, током последње деценије његовог живота, био је најзрелији период његове каријере.Највећи франкофил међу Србима, Хрватима и Словенцима, како је себе некада називао, поштовалац француске културе, језика, сада је у Паризу видео ''град хуља и швиндлера'', ''своју умрлу младост'', ''град који га никада не би прихватио, него би у њему увек видео само странца''. Дефинитиван раскид са Паризом, са светом познатих, са светском престоницом културе, авангарде, градом у коме је достигао врхунац свог ликовног стваралаштва са композицијом ''Пијана лађа'', али и растројство услед напорног рада, окружености интригама, представљао је моменат када Сава Шумановић, повратком у Шид, дефинитивно заокружује свој стил ''како знам и умем'', и када настаје нови циклус његових ремек дела. Њега је напустила носталгија за Паризом, као и она жеља за упознавањем страних култура, и у изолацији, коју скоро неизбежно, ствара живот у малом сремском граду какав је Шид, он је створио свој стил због којег је касније постао један од најзначајнијих, највољенијих и најпоштованијих српских сликара. Он је наставио да слика пејзаже, постао је опседнут бојом и светлом, и као никад пре, управо у Шиду, постигао је хармонију елемената слика, а његово сликарство је уобличено у јединствен, оригиналан и препознатљив стил. Окружен специфичним сремским пејзажом, који је био идеални контекст за Савино експериментисање са светлом и бојом, насликао је велики број актова и пејзажа који представљају ремек дела.

Једна од најплоднијих година,с читавим низом портрета и мртвих природа, била је 1939. година. Те године, отишао је у Београд да погледа изложбу француског сликарства 19. и 20. века, среће га Александар Дероко који га убеђује да направи ретроспективну изложбу својих слика. У септембру 1939.године, на својој последњој изложби организованој на Новом универзитету у Београду, излаже својих 400 слика.

Пијана лађа (1927) – најзначајније дело сликара Саве Шумановића

Изложба је с великим одушевљењем прихваћена од стране публике, критике и целокупне јавности. Охрабрен успехом ове изложбе, Сава Шумановић наставља да слика у Шиду. Али, на жалост, после капитулације Краљевине Југославије и успостављања тзв. ''НДХ'', у Шиду почиње насиље над Србима, посебно над богатијим и угледнијим породицама. Сава Шумановић ухапшен је од стране усташа 28. августа 1942. године, и убијен је на гробљу у Сремској Митровици у ноћи између 29. и 30. августа 1942. Управо је завршио слику ''Берачице'' из истоименог циклуса.

Иза себе овај генијални српски сликар оставио једела; ''Портрет Милоша Црњанског'', ''Турско купатило'', ''Купачице'', ''Доручак на трави'', ''Пијана лађа'', ''Шид под снегом'', ''Плава девојчица'', ''Берачице'', ''Велика Русинка'', ''Акт'', ''Лучки агент'', ''Пред кишу'', ''Зима у Срему'', ''Црква у Шиду'', ''Шидијанке'', ''Шид под снегом'', ''Мртва природа са сатом'','' Долина Шидине'', ''Пејзаж с житом '', ''Гибарачки пут'', ''Јутро'', ''Морнар на молу'', итд

Трагедија која се десила на нивоу целе једне цивилизације, обележила је и крај живота овог недужног, интелигентног, надареног човека-генија. Због тог трагичног краја Саве Шумановића, ми и данас тугујемо. После Савине смрти, његова мајка Персида Шумановић од општинских власти тражила је да се његова кућа преуреди у галерију у којој би биле изложене Савине слике. Десет година након Савине смрти, 21. септембра 1952. године отворена је Галерија слика Саве Шумановића.

Ако бисмо сада на крају, ипак, хтели да направимо ужи избор од наведених личности то би свакако били; Симеон Пишчевић, човек који је у својим мемоарима писао о положају Срба у Аустрији и Угарској, који је инспирисао Милоша Црњанског за  писање дела Сеобе, човек који је организовао сеобе Срба из Војводине и других крајева у којима су Срби живели у Русију, и који је одликован чином генерала мајора у војсци тадашње Русије. Затим, то је фасцинантна личност Георгије Магарашевић, човек који је учествовао у покретању Летописа Матице Српске и био уредник првог броја овог, за српску културу  најзначајнијег часописа. Филип Вишњић, човек који је усменим путем преносио народне родољубиве песме, приповедао о Првом и Другом српском устанку, путовао по Срему, Славонији, Банату и Бачкој приповедајући о устаничкој Србији. И на крају, то је Сава Шумановић, сликарски геније који је у време слома светске економије између два светска рата боравио у центру светске културе-Паризу, у њему доживео успон и разочарање, да би затим покушао да од противречности духа међуратне Европе побегне у сопствену, малу средину у којој је одрастао, у сремске пејзаже–поља обасјана сунцем и улице прекривене снегом, надајући се да ту нема тог духа међуратне Европе. Али та противречност Европе нарасла до екстрема, као што је   била присутна у светским метрополама, била је присутна и у једној малој сремској варошици. У њој је се  појавила у облику НДХ. Његов живот и каријеру  пратили су сложени процеси у социјалним срединама, државама и културама у којима је живео: Шид, Земун,Загреб, Париз. Током његовог живота смениле су, са својим противречностима, једна другу Краљевина СХС, Краљевина Југославија, НДХ. Дух времена у којем је живео и сликао прожимале су политичке идеје српског националног покрета, комунизма, социјализама, нацизма, и све ове струје укрштајући се у западном Срему учиниле су немогућим опстанак и егзистенцију овог  надареног и недужног човека. Тачку на његов живот ставила је НДХ.

***

Друштво опстаје захваљујући прилагођавању трендовима времена,али и сећањем на своје корене, прошлост, и великане који су својим радом, старалаштвом, херојством било које врсте давали допринос својој средини и својим савременицима, подизали културне стандарде, бранили вредности и супротстављали се нихилизму. Великани и њихова дела говоре нам кроз време и историју још нешто, посебно данас, када је наше друштво никад сиромашније и никад материјалистичкије оријентисано и духовно инфантилније и празније, они говоре о значају науке, културе и уметности, значају вредности којима се руководимо, значају стваралаштва за развој и опстанак једног друштва. Српски интелектуалци и уметници у 19. веку,  као и  конституисана виша класа постустаничке Србије, били су дорасли историјској улози стварања модерне државе. За разлику од њих, неки из редова интелектуалаца и уметника током садашњег времена, и наша виша класа, не само што су показали да нису дорасли тој улози нако пада комунизма и  Југославије у свим њеним облицима и формама, него су комрпомитовали и политизовали и науку и културу. Можда су они, заправо, убили све, и политику и државу, и економију, и науку, и грађански дух, и идентитет, и културу и уметност.

Данас је Шид типичан град посткомунистичке земље, опустошен је транзицијом, без индустрије, без политичког живота и било каквих политичких процеса,  за распаднутим социјалним везама и високим степеном социјалне алијенације, без кадровских потенцијала и ресурса, град који одише сиромаштвом и регресијом, али истовремено и хладним материјализмом, град из којег се, због његових садашњих економских и културолошких аспеката, емигрира ка већим урбаним центрима или ка иностранству. Пражњење овог простора од људи, културе и привреде  један је од разлога због којих Савине слике сремских пејзажа, на којима су приказане само житна поља, само празне улице, само куће прекривене снегом, без људи и без радње, осликавају и садашњост овог места. Чиста природа, издвојена од тадашњег социјалног и политичког  света у којем су креирани лавиринти зла и лудила, била је простор, у којем се, у многим својим сликама нашао Сава Шумановић непосредно пред Други светски рат.

 

Од истог аутора

Остали чланци у рубрици

Анкета

Да ли ће, по вашем мишљењу, до краја 2019. бити постигнут споразум Београда и Приштине?
 

Република Српска: Стање и перспективе

Банер
Банер
Банер
Банер
Банер
Банер