субота, 14. децембар 2019.
 Ћирилица | Latinica

Нови број

Тема: Светска економска криза и Србија (II)
Банер

Претходни бројеви

Банер

Пронађите НСПМ на

&

Нове књиге

Банер

Едиција "Политички живот"

Ђорђе Вукадиновић: Од немила до недрага

Банер
Банер
Банер

Часопис НСПМ или појединачне текстове можете купити и у електронској форми na Central and Eastern European Online Library

Банер
Банер
Почетна страна > Рубрике > Културна политика > Тесла и како га сахранити
Културна политика

Тесла и како га сахранити

PDF Штампа Ел. пошта
Душан Зупан   
уторак, 04. март 2014.

Дебата (ако је уопште то дебата) о томе да ли Николу Теслу треба сахранити или га и даље чувати на музејској полици распламсала се у српским медијима ових дана. Гласна мањина, вешта интернет манипулацији, супротставља се било каквој промени садашњег статуса Теслине урне.

Припадници групе "Спасимо науку", очито умишљени да представљају све научнике Србије а можда и шире, сада би да спасавају и Теслу од цивилизацијског чина који српски народ дугује свом великану још од 1957. године. Противници сахране верују да се од тада до данас ништа није променило. Што би неки рекли - нису приметили да је пао Берлински зид. Уосталом, зашто су само научници "задужени" за Теслу. Највећи српски проналазач припада не само цеху научника, него и целом српском народу, као и целом човечанству.

Те 1957. године, познато је, било је тешко време за цркву и црквене сахране, нарочито познатих личности. Данас више то није случај. Ако су се Карађорђевићи коначно вратили на свој Опленац, ако се Свети владика Николај вратио у свој Лелић, време је, ваљда, и да се Никола Тесла, кум цркве Свети Сава у Герију (Чикаго), из Нинчићеве виле у некадашњој улици Пролетерских бригада а данашњој Крунској, пресели на Светосавски плато, кад је већ његов Смиљан далеко, не толико по географији, колико по ближој и даљој историји која се још упечатљиво памти.

Из дебате (ако је уопште то дебата), произлази да се центар отпора сахрани урне са Теслиним пепелом налази у Музеју Николе Тесле, у реченој улици Пролетерских бригада, данас Крунској. Логично, рекло би се, јер остају без важног експоната. Да ли тај експонат сам по себи говори нешто о Теслином делу? Не говори. Да ли ће други експонати којих има толико да не могу сви ни бити изложени истовремено трпети због недостатка позлаћене урне? Сигурно неће. Да ли ће публика бити ускраћена за посебан доживљај? Сигурно ће то бити један њен мањи део, само они посетиоци Музеја који су љубитељи бизарних и морбидних представа.

Занимљиво је да је Музеј и истовремено најважније место где су похрањени сви документи који показују и доказују: 1. да је Теслина последња жеља била да буде сахрањен по православном обичају; 2. да је био православне вере и 3. да је, заправо, и сахрањен по својој жељи али убрзо и откопан и спаљен. Како то да они који имају одговарајуће доказе крше вољу покојника?

Те неспорне чињенице демантују сва могућа подметања или исказе незнања или лоше намере који се противе сахрани, а који се могу прочитати или чути ових дана. Посебно оне који измишљају да је Тесла био будиста, или атеиста, или нешто треће. Он је свакако био човек, али човек чија генијалност обавезује цело човечанство а још више народ из којег је потекао.

Још мање се може прихватити као готова ствар исказ да су религија и наука супротстављене, да искључују једна другу и да стога Тесла не треба да буде сахрањен, а поготову не у порти Храма Светог Саве. Ако је у Средњем веку и било примера борбе цркве против науке, одавно је човечанство превазишло искључивост типа "или вера или наука". Многи научници су истовремено и верници, а има и пуно примера свештеника који се баве науком. То је данас општепозната ствар.

Када се све те чињенице узму у обзир, остаје нејасно зашто се са толико жара неки људи боре да урна са Телиним пепелом по сваку цену мора да остане у Музеју. "Оставите Теслу на миру" кажу они. Шта ћемо са онима којих је много више и који кажу да Тесла неће имати свој мир све док не буде поново сахрањен?

Дебата заправо и није дебата јер противници сахране или немају аргументе, или имају, као што се види, лажна објашњења. Једино што им се може признати јесте вишак емоција који зачуђује својом жестином, а да заправо за то не постоји рационално, сувисло објашњење.

Да ли Музеј нешто губи уколико се Теслина урна достојно сахрани? Да ли црква нешто добија? Ако већ мора да се подвуче црта плусева и минуса (има ли минуса?), рекло би се да тим цивилизацијским и хришћанским чином - сви добијају. Али не као појединци и установе, него као део српског народа. Једну по једну, раније или касније, српски народ исправља различите неправде нагомилане од Другог светског рата наовамо. Од реституције, преко рехабилитација, до - сахрана. То је потребно да би се у будућности мање грешило.

Ако се велика већина и слаже да Теслине посмртне остатке ваља сахранити, један део те већине сматра да то не би требало учинити баш у порти Храма Светог Саве. Ни они неће тачно и аргументовано моћи да кажу зашто им се баш то место не свиђа и вратиће се на критику цркве уопште или Српске православне цркве појединачно. Тачно је, међутим, да би машти могло да се пусти на вољу када је реч о томе где би било најпримереније сахранити Теслу, у Београду или широм Србије, чак. Али, ако сузимо фокус на оно што је могуће, прихватљиво и одговарајуће, долазимо до - Светосавског платоа. Велико име српске православне духовности је домаћин великом српском имену светске науке. Куму истоимене цркве подигнуте преко Атлантика. Сину православног свештеника и нећаку двојице православних владика. Сахрањеном, па ископаном, па спаљеном. Иста симболична коначна судбина и Светог Саве и Николе Тесле. Ако пепео првог не можемо да нађемо јер је свуда око нас, овом другом знамо адресу и где је сада и где ће бити после сахране. Имамо ли примере од раније за такво решење? Имамо: Вука и Доситеја у порти Саборне цркве.

Најзад, нешто и о тренутку у којем је донесена државно-црквена одлука о подизању споменика Николи Тесли и у том контексту сахрани његових посмртних остатака. Некима смета ово предизборно време и боје се да се ради о још једном предизборном гесту. Генеза акције нам каже да се ради о настојањима Синода СПЦ још од 2006. године, да би, затим, 2011. године Друштво "Свети Сава" уз подршку Матице Српске, Удружења књижевника Србије и још неких организација, обновило ту иницијативу, па све до данашњег дана, када је идеја већ стекла и многе друге заговорнике.

Од 1957. године до данас многи управљачи Србије и Београда су имали прилику да сахране Теслину урну на начин који је њима најбољи. Иако подсећани и замољени, нико ту могућност и прилику није искористио до ове данашње, сада већ техничке владе и овог данашњег, сада привременог органа управе Београда. Избори ће доћи и проћи, владе републичке и градске ће се смењивати, као што је то и досад био случај, али ће остати записано да су баш ови, привремени органи власти имали довољно слуха, вештине, саосећања да са Црквом склопе историјски споразум о сахрани великог српског сина и генија којем се диви цело човечанство.

Аутор је председник Друштва "Свети Сава" у Београду

 

Остали чланци у рубрици

Анкета

Да ли подржавате формирање „малог Шенгена“ између Србије, Македоније и Албаније?
 

Република Српска: Стање и перспективе

Банер
Банер
Банер
Банер
Банер
Банер