"Самоуправљачи" се не слажу са Теслином сахраном

У ово предизборно време доживели смо, као нација, још један излив неслоге и странчарења: мала, али гласна и медијски добро пласирана група грађана, супротставила се недавном споразуму о сахрани посмртних остатака Николе Тесле, који се од 1957. године налазе у свом београдском музеју. Споразум су потписали они који и јесу задужени и овлашћени за такав чин: представник српске владе, представник градске власти Београда и патријарх, као челник Српске православне цркве.

Циљ споразума је био, колико је познато, да се оконча чудно и људском роду непримерено стање да се пепео сахрањеног, па ексхумираног и спаљеног истакнутог покојника и даље чува у његовом музеју, а да се, истовремено, око тог чина, око сахране истакнутог Србина међународног угледа, унапреди и истакне и српски понос и српски углед и у земљи и ван земље. Тешко да је ико могао да помисли да ће се наћи људи који ће моћи са толико жучи да се супротставе нечему што се свакодневно догађа са сваким човеком којем дође крај живота.

Немогуће је, међутим, сасвим могуће у земљи Србији. Прво, као неозбиљан аргумент ваља занемарити онај да се сахрани "противе наследници". Тесла више нема наследника, а врло далеки рођаци "по бабине линије" - и да су много ближи - нису меродавни за одлуку да ли ће њихов рођак бити уопште сахрањен или неће. Друго, "оставите Теслу на миру, пошта му се може одати и у музеју" не вреди ни коментарисати јер и није аргумент. Значи, долазимо до два кључна разлога који су извор садашње непријатне ситуације које мора да се стиди сваки цивилизован човек: први је противљење да Тесла уопште буде сахрањен, а посебно под окриљем Српске православне цркве, а други - коинциденција да је споразум потписан у предизборно време.

Зашто некоме може да смета што се Црква "меша" у Теслину сахрану? Верски представници свих религија по правилу учествују или чинодејствују у сахранама свих људи. Има и изузетака, углавном код атеиста и у неким случајевима, у неким религијама, посебних околности (самоубиство, јасно изражена жеља, кремација). Овде то није случај. Тесла је сахрањен, па тек онда откопан и спаљен - не по својој вољи.

Значи, не стоје ограничења која у том погледу предвиђа православна вера, мада треба напоменути да СПЦ последњих година и није уопште толико искључива када се ради о кремацијама и све зависи од случаја до случаја, од парохије до епархије. Уосталом, Свети Сава је после смрти имао сличну судбину, па то није сметало да буде проглашен за свеца.

Ко су онда људи који се тако жестоко супротстављају сахрани Теслиног пепела испод споменика у порти Храма Светог Саве? По логици ствари, то су они који су атеисти или, из неког другог разлога, жестоки противници СПЦ. Или они којима смета подсећање или још један доказ да је Тесла био Србин. Да ли постоји још неки "разлог" против сахране Теслиних посмртних остатака у Храму Светог Саве? Могуће, али када се све то узме у обзир, ипак је реч о убедљивој мањини српског народа. Ко не верује, нека пита за мишљење своје пријатеље, колеге и комшије. Или, нека посети гробља широм Србије, па нека преброји надгробне знаке. Уосталом, нека се распита колико његових познаника држи своје преминуле најмилије на комоди или у витрини. Зашто са Теслом радимо нешто што није примерено ни нашој култури, ни нашој вери, ни нормама цивилизације? То што је он био изузетан ум и изузетна, несвакидашња личност, треба да нас инспирише на добре и корисне поступке, посебно према младима (стипендије, радионице, истраживања), а не на морбидне егзибиције о којима избегавамо да говоримо већ деценијама.

Други и вероватно главни разлог противљења гласне мањине Срба против Теслине сахране јесте тајминг када је дошло до потписивања споразума. Предизборно време. Страх да се потписници споразума не окористе чињеницом да су они и једино они допринели овом цивилизацијском чину. Ако је ово тачно, онда се имплицитно подразумева чињеница да већина народа подржава Теслину сахрану и да ће зато подржати представнике владе и града, односно гласаће за политичку партију (СНС) којој припадају. Ако то није тачно, онда чему толики отпор једној нормалној иницијативи?

На такав закључак наводи и запажање да су оне политичке странке које су и досад биле против сахране посмртних остатака Николе Тесле (ДС и ЛДП) и сада поновиле свој став. Оне друге странке, за које би се по њиховој досадашњој "патриотској" конотацији, па и односу према СПЦ, могло претпоставити да би подржале сахрану (СПС, ДСС, СРС, Двери итд) углавном нису сматрале за потребно да се уопште изјашњавају овог пута. Другим речима: није важно шта је добро за Србију, важно је да ли ће од тога странка имати предизборне користи или штете. Не треба подржати супарничку странку ни онда када је кристално јасно да се ради о националном интересу. Толико о патриотизму, српској слози и о страначким интересима.

Жеља и идеја да се Никола Тесла достојно сахрани, наравно, није потекла у садашње предизборно време нити је намера била да се то обави до 16. марта ове године. Свети синод СПЦ се званично и јавно огласио са том жељом и намером још 2006. године, а Друштво "Свети Сава" 2011. године. Многи мислећи људи и људи добре воље су још раније указивали на ту потребу, јер и то је, на крају крајева чин који треба да нас приближи и Европи и Америци (тле где је Тесла први пут био сахрањен, али и место где је спаљен) - цивилизованом свету уопште. Значи, намера никада није била да се кроз Теслину сахрану убирају било какви политички поени, бар када се ради о СПЦ, а још мање о културном, просветном и хуманитарном Друштву "Свети Сава", лаичком удружењу грађана које постоји од 1886. године. Напротив. Циљ је био поштовање цивилизацијских норми, а ако би на силу могле и да се припишу политичке намере, то би биле - одавање достојне и достојанствене поште једном од највећих српских синова и, преко тога, унутрашњи мир и већи углед Србије у свету.

Шта сада ваља чинити кад смо се још једном нашли подељени и то око ствари око које се никако не треба делити? Па, сачекати да прођу избори и да нова влада, којих год страначких боја била, потврди потписани споразум. Без јавне дискусије, јер неким стварима као што су сахране нису примерене јавне дискусије и самоуправљање.

Евентуално поништење споразума и продужавање статуса кво би била велика срамота за све нас, за државу, земљу, народ, интелектуалну елиту. То би значило општи морални и етички пораз, који би неке будуће генерације морале да накнадно исправљају.

Као верник и син српског православног свештеника, што је неспорна истина о којој постоје материјални докази баш тамо где се сада налази, Тесла нема свој мир у музеју. Он ће наћи свој мир тек када буде достојно опојан и сахрањен. А са њиме ће мир наћи и велика већина српског народа, свесна да је, после свега, одужила бар још један велики дуг, од многих који је још чекају.