Zatiranje srpske ćirilice – plan ili slučaj

Uvod

Ako bi se jedan univerzitetski obrazovan građanin Srbije, koji je nekim čudom zaspao početkom 1912. godine, kao srpska verzija Rip van Vinkla[1] (posrbimo mu ime – neka bude u skoro doslovnom prevodu: Rodoljub Pužić), i probudio se – ne posle 20 godina kao Rip, nego posle 100 godina – u 2012-oj godini, imao bi i čemu da se u Srbiji načudi. Kao obrazovan čovek, on je 1912. godine poznavao automobile i vozove, avione, telefon i telegraf, čitao novine i ilustrovane časopise, išao u bioskope, kupovao po tadašnjim moderno opremljenim radnjama... Sve sadašnje, savremene, moderne, verzije ovih stvari ga ne bi zapanjile. Brzo bi shvatio da je to posledica tehničkog usavršavanja, modernizacije, progresa i obradovao bi im se – ali jedna stvar bi ga zapanjila i izazvala krajnje mučan utisak: otkud tolika poplava “latinice“ u Srbiji? Gde je nestala srpska ćirilica... i zašto? On, u Srbiji 1912. godine, nije mogao da zapazi nijednu knjigu, novinu, časopis, plakat, štampane na latinici u toj zemlji. Danas, u 2012-oj godini, šetajući, na primer beogradskom Knez Mihailovom, Rodoljub ne bi video nijednu ćiriličnu firmu, a morao bi se jako pomučiti dok na kioscima i u izlozima knjižara pronađe neki ćirilični naslov! On, naravno, nije mogao ništa znati o tome da je Srbija od kraja 1915. do kraja 1918. godine bila okupirana od strane Austrougarske, koja je zabranila ćirilicu – a kada bi to znao, onaj prizor u Knez Mihailovoj ulici ga ne bi zapanjio: samo bi sa setom pomislio da austrougarska okupacija još uvek traje! Uostalom, ko zna?! Njegovog modernog srpskog parnjaka po obrazovanju, ove, 2012. godine, to preovladavanje “latinice“ uopšte ne bi začudilo. On ga čak ne bi ni zapazio. Još su se njegovi deda i otac, postepeno preparirani od lukavih i mudrih – i ne baš uvek nežnih političkih, policijskih i jezičkih “spin doktora“ – navikli ne samo na pojavu nego i na sve veći prodor “latinice“. Ubedili su ih da je ćirilica zastarela, da je ona odlika nazadnjaštva i mračnog nacionalizma, da je upotreba “latinice“ dobra, lepa i korisna – jer i ona je navodno srpska, ona navodno olakšava komunikaciju sa modernim svetom, navodno olakšava učenje stranih jezika, navodno olakšava orijentaciju stranim turistima – i šta sve navodno ne – i sve to samo navodno lepo i fino.

Pokušajmo da pomognemo Rodoljubu, da i on shvati o čemu se radi(lo) – da zajedno pogledamo šta se to sve tokom proteklih 100 godina zbiva(lo) sa ćirilicom u publikacijama u Srbiji.

Ja nisam ni školovani filosof, ni jezikoslovac, ni bibliograf, nego samo običan lekar i zato sam neuk – ne znam kako treba voditi dubokoumna filosofsko-leksička istraživanja i izlaganja. Ali, pošto imam dosta iskustva u medicinskom istraživanju, opisivanju bolesti i medicinskim publikacijama, ja ću se u daljem izlaganju držati principa izlaganja kao kod izučavanja neke zarazne bolesti, što ovo, po mom mišljenju, i jeste.

Hajde da pogledamo kroz kakve je sve faze prolazila upotreba ćirilice u Srbiji tokom prethodnih 100 godina.

Materijal i metodi rada

Uz svest da još ne postoji sveobuhvatna bibliografija objavljenih tekstova na teritoriji Srbije za period 1912-2011. na srpskom jeziku, u radu se moralo ograničiti na – kao najbolji raspoloživi izvor podataka – podatke sa sajta Narodne biblioteke Srbije (www.nb.rs), odeljak «Katalozi/e-izvori», i preko Uzajamne baze podataka (COBIB.SR) – “Uzajamna bibliografsko-kataloška baza podataka, 2.373.977 zapisa“ – vršiti istraživanje o broju raspoloživih podataka, odvojeno za kategoriju “knjige“ (neperiodična izdanja), kao i za kategoriju “serijske publikacije“ u daljem tekstu: periodika (novine, časopisi i sl.) za tekstove objavljene u različitim vremenskim odsečcima na srpskom jeziku[2], na teritoriji Srbije – kako na ćirilici, tako i na “latinici”. Razlozi za stavljanje “latinice” pod znake navoda su izloženi u odeljku “Diskusija”. Istraživanjem je tako (prema stanju sredinom decembra 2011. g.) obuhvaćeno 509.973 naslova knjiga i 21.543 naslova periodike objavljenih u Srbiji na oba pisma u periodu 1912-2011. godine.

Uzimajući u obzir istorijske činjenice koje su se odigrale na teritoriji Srbije tokom prethodnih 100 godina (političke promene, ratovi, teror, diktatura itd.), koji nisu mogli biti bez efekta na život naroda, a – samim tim i ćirilice, pokušalo se i da se bar u izvesnoj meri uspostavi korelacija sa tim, često tragičnim, događanjima i sagleda kakav je bio njihov uticaj na upotrebu ćirilice. Vremenski odsečci nisu dati u istovetnim dužinama – jer je egzistencija raznih državnih oblika (ili stranih okupacija) varirala, kao što su varirale i frekvencije relevantnih političkih i istorijskih događanja. Kako bi se razjasnila kvantitativna kolebanja upotrebe ćirilice, u poređenju sa “latinicom“ , u tabelama su uz svaki vremenski odsečak i broj publikacija (knjiga i periodike) u pojedinom vremenskom odsečku, pominjani i oblici državne organizacije a u tekstu i datumi pojedinih istorijskih događaja.

Rezultati

Za osnovicu su uzeti podaci o broju knjiga i periodike objavljenih u poslednjim godinama pred i početkom Velikog rata u Kraljevini Srbiji (1912-1915. g.) – Tabela 1: 

Tokom egzistencije Kraljevine SHS/Jugoslavije, do kraja 1944. g., broj latiničnih izdanja – kako knjiga, tako i periodike pokazuje izvestan porast (Tabela 2):

Odnosi ćirilice i “latinice“ u objavljenim publikacijama perioda 1945-1962. g., prikazani su u Tabeli 3:

U sledećem periodu, zaključno sa 1991. g., (Tabela 4), trend opadanja izdavanja ćiriličnih knjiga i periodike se pojačano nastavlja:

Tabela 4

Tabela 6 

Poslednji posmatrani period, 2009-2011, prikazan je u Tabeli 7:

Radi lakšeg uvida u ritam potiskivanja ćirilice u periodu komunističke vladavine, kao i u sadašnjem demokratskom periodu, oni podaci koji su detaljno dati u tabelama daju se sumarno i u obliku dva grafikona. Oni, ukoliko se nastavi sadašnji trend, prognoziraju nestanak ćirilice 2050-2060. godine:

Grafikon 1: Procentualno učešće ćirilice i “latinice“ u izdavanju knjiga u Srbiji 1912-2011.

Grafikon 2: Procentualno učešće ćirilice i “latinice“ u izdavanju periodike u Srbiji 1912-2011.

Diskusija

Pažljiviji čitalac će se upitati zašto je “latinica” stavljena pod znake navoda? Za razliku od prirodne latinice, koja se koristi u pisanim dokumentima velikih evropskih kultura, kao što su Italija, Francuska, Nemačka i dr., na Balkanu se u nekim slovenskim jezicima (slovenački, hrvatski) kao jedino njihovo pismo upotrebljava modifikovana verzija latinice sa raznim dodacima osnovnim latiničnim slovima (š, č, ć, ž, đ) ili kombinacijama slova (lj, nj, dž) – što je legitimno za te jezike, jer oni nemaju sopstvene pisane znake za te zvuke. To je, u najmanju ruku, potpuno suvišno u srpskom jeziku, kome se ta “latinica” već skoro čitav vek uporno nameće, uprkos činjenici da srpski jezik ima svoju fonetsku, ćiriličnu azbuku sa posebnim pismenim znacima za svaki zvuk u jeziku, kao i dugu, neprekidnu tradiciju njene upotrebe.

Razmatrajući rezultate prikazane u Tabeli 1, za period 1912-1915, treba napomenuti da je svih 28 “latiničnih“ knjiga predstavljenih na njoj, štampano i izdato na teritoriji ondašnje Austrougarske monarhije, kao i 3 od 5 periodičnih izdanja. Jedino su preostala dva izdata na teritoriji okupirane Kraljevine Srbije, poslednjih meseci 1915, i to od austrougarskih okupatorskih vlasti, koje su tokom celog perioda svoje okupacije teritorije Kraljevine Srbije zabranile ćirilicu, svesne njenog ogromnog značaja po srpsku nacionalnu svest i nacionalni identitet. Tu činjenicu ne smemo ispustiti iz vida u daljem razmatranju. Dakle, mada se formalno može govoriti o izvesnom, minimalnom prisustvu “latinice” u ovom periodu u Kraljevini Srbiji, uslovljenom specifičnošću upotrebljenog kompjuterskog programa za pretraživanje[3] – u suštini se radilo o apsolutnoj, stoprocentnoj zastupljenosti ćirilice.

Za period austrougarske okupacije Kraljevine Srbije (pred kraj 1915- pred kraj 1918. g.) ne postoji dovoljan broj podataka, a ono malo što postoji uglavnom se ne odnosi na okupiranu teritoriju Kraljevine Srbije, nego na deo teritorije ondašnje Austrougarske monarhije – Vojvodinu, koja je posle Velikog rata ušla u sastav Kraljevine SHS, pa bi za taj period podatke sa okupirane teritorije Kraljevine Srbije, ukoliko su te publikacije čuvane, trebalo potražiti u okupatorovim bibliotekama (u Budimpešti ili Beču).

Što se tiče perioda postojanja Kraljevine SHS/Jugoslavije – od 1919. do 1944, prikazanom na Tabeli 2, treba istaći da je rast prisustva “latinice” potpuno shvatljiv i legitiman za ondašnji period i stanje – jer je novostvorena država u tom periodu obuhvatala i velike oblasti u kojima je upotreba “latinice” bila ukorenjena. Državna prestonica je bila u Srbiji (Beogradu), a i novouvedena ideologija integralnog jugoslovenstva – čiji autoritetni zastupnik je bio kralj Aleksandar I Karađorđević – imala je ogroman uticaj, posebno među naivnim Srbima koji su je oberučke prihvatili.

Mora se, ipak, napomenuti da je tokom nemačke okupacije Srbije (1941-1944. g.), za razliku od austrougarske okupacije tokom Velikog rata (kada je ćirilica, iz pomenutog motiva, bila zabranjena), procenat knjiga štampanih ćirilicom porastao na 92,5%, a procenat periodike štampan “latinicom“ je pao na 7,5%, što se, između ostalog, može objasniti naraslom odbojnošću srpskog naroda prema “latinici“ usled svesti o ustaškom genocidu nad srpskim narodom u NDH.

U celini uzev, kombinujući podatke tabele 1. i 2., može se reći da je pre onog perioda kada su komunisti uzurpirali vlast u Srbiji (kraj 1944. g.), lavovski deo štampanih izdanja u Srbiji bio ćirilični (nikada ispod 85% učešća).

Što se tiče perioda 1945–1962, prikazanog na Tabeli 3, zanimljivo je, da se u prvom njegovom razdelu (1945–1946. g.), koji bi se mogao nazvati periodom komunističkog terora, zastupljenost ćirilice u izdavaštvu knjiga održala skoro na predratnom nivou, dok je kod periodike već počelo opadanje. To bi se možda moglo protumačiti i time što su novi komunistički vlastodršci u cilju stabilizacije svoje apsolutne vlasti bili prezauzeti fizičkim likvidacijama (potencijalnih) protivnika – dobrim delom pripadnika srpske građanske klase, pa nisu imali vremena, a ni intelektualnih kapaciteta za usredsređivanje pažnje na intelektualnije teme. Kasnije su to obilno nadoknadili, a u tome su imali i voljnu – ili nevoljnu – pomoć preživelih intelektualaca, članova terorisane srpske građanske klase. Može se reći da je većina takvih porodica već u sledećoj generaciji nevoljno “legla na rudu“ komunistima, jer je prenošenje tradicionalnih društvenih vrednosti i porodičnih tradicija potomcima, rođenim neposredno pred, tokom i posle II svetskog rata (naročito u periodu 1945-1970), bilo veoma riskantno. To je kod njihovih potomaka rezultiralo fragmentarnim, maglovitim i često iskrivljenim predstavama o precima i njihovim društvenim i političkim vrednostima – drugim rečima, došlo je do prekida evolucije srpske građanske klase. Mali deo prethodne građanske klase se odmah pomirio sa gubitkom (konfiskovanih, a ponekad i ne baš potpuno) materijalnih dobara i dobrovoljno se pokorio komunističkim vlastodršcima. Novim vlastodršcima, koji nisu patili od preterane obrazovanosti i društvenog “šlifa“, takvi aranžmani su odgovarali. Putem njih se dolazilo do, novoj vlasti naizgled (pa i stvarno), vernih obrazovanih ljudi sa znanjem stranih jezika i pravila uglađenog društvenog ponašanja. To je u početku komunističke vladavine, do formiranja novih sopstvenih kadrova, sve bilo od koristi u spoljnoj trgovini, obrazovanju novih diplomatskih kadrova, a što se tiče kulture i nauke, na Univerzitetu, u Akademiji nauka i naučnim institutima. Takvi ketmani su i od svoje dece krili sopstvena ubeđenja i tradicije – a njihova deca i unuci su odrastali zajedno sa svojim privilegovanim vršnjacima – direktnim potomcima većinom neotesanih i neukih komunističkih uzurpatora. Tako se – kao nezdravi amalgam novog i starog – formirala titovska “Nova klasa“. Ta nekadašnja deca iz četrdesetih-pedesetih godina XX veka su očevi, majke babe i dede sadašnje post-titovske anacionalne srpske građanske klase, perjanice i krema “nevladinih“ organizacija, kao i rukovodstava praktično svih političkih stranaka, u najboljem slučaju ravnodušni prema sudbini ćirilice...

U razdelu 1947-1951, u kome je došlo do izvesnog labavljenja komunističkog terora i početka dugotrajnog perioda komunističke diktature, došlo je do daljeg opadanja učešća ćirilice – kako kod knjiga tako i kod periodike. U tom pogledu je od velike važnosti obratiti pažnju na sledeće činjenice:

- 1947 g., dolazi do potpunog “podržavljenja“ poslednjih ostataka privatnog izdavaštva, do oduzimanja svih knjižara (kao i svih radnji i preduzeća) i totalne komunističke kontrole štamparstva i štampe sa strogom cenzurom;

- Rezolucija Informbiroa 1948. g., sa svim posledicama po unutrašnju politiku u FNRJ;

- Nepoznatog datuma 1950. godine, u susretu sa američkim ambasadorom DŽordžom Alenom, jugoslovenski ministar prosvete (Rodoljub Čolaković?), na ambasadorovo pitanje: „Pa, ako toliko želite da se odvojite [od Staljina/SSSR], zašto ne kažete da će se školovanje obavljati ćirilicom i latinicom, i da ćete postepeno eliminisati ćirilicu, kako biste pokazali da ste raskinuli sa Rusijom?“, odgovorio je: „Mi obezbeđujemo da sva deca u Jugoslaviji nauče latinicu, i to će postepeno, na duže staze, samo od sebe dovesti do toga.“[eliminacije ćirilice], što je dokazivalo da je to njegova politika na duže staze u odnosu na ovaj problem [4].

- U razdelu 1954-1962, došlo je do “Novosadskog dogovora“ (10.12 1954 g.)[5]; a već tokom 1958, po prvi put u istoriji, u Srbiji je objavljeno više “latiničnih“ (1356 [50,7%], od ćiriličnih 1317 [49,3%]) izdanja knjiga. Za periodiku do toga je došlo u istom vremenskom razdelu, kada je 1959. godine objavljeno čak 61,6% “latiničnih“ naslova! To je, nesumnjivo, bila pogubna rezultanta efekta, zasad nedokumentovane, političke odluke komunističkih vlastodržaca, koju je američkom ambasador DŽordžu Alenu pomenuo ministar kulture (R. Čolaković?), kao i “Novosadskog dogovora“, koji je, takođe nesumnjivo doprineo efikasnom izvršavanju pomenute odluke.

Period 1963-1991, prikazan na Tabeli 4, bi se, za razliku od prethodnog (krute komunističke diktature), mogao uslovno smatrati nešto blažim i nazvati periodom autoritarne komunističke vladavine – ali, kako cifre pokazuju, to je i period u kome je došlo do najdubljeg pada ćiriličnog izdavaštva.

Tokom ovog perioda je bilo mnogo značajnih političkih procesa i potresa koji su sigurno uticali na dalje potiskivanje ćirilice:

- Od početka vremenskog razdela 1963-1972, traje nezadrživ porast i prevlast broja latiničnih nad ćiriličnim knjigama u Srbiji. Titovo anatemisanje srpskog “anarho-liberalizma“, propraćeno čistkama u politici, privredi i kulturi (26.10.1972), sigurno je doprinelo daljem porastu “latiničkih“ izdanja, jer je ćirilica bila žigosana kao “nacionalistička“, pa se zastupanje ćirilice kao pisma moglo vrlo nepovoljno odraziti na karijere onih koji su bili na odlučujućim položajima u izdavaštvu. Ime (i ne samo ono) države FNRJ se 7.4.1963. menja u Socijalistička Federativna Republika Jugoslavija (SFRJ). Tada je već celokupna državna-civilna i vojna administracija bila pisana isključivo “latinički“, takve su bile i registracije motornih vozila, svi saobraćajni znaci, velika većina tabli sa uličnim imenima, sva lična dokumenta, pisana komunikacija organa vlasti sa građanima, svi titlovi na stranim filmovima, svi natpisi na televiziji... Stanovništvo Srbije je na taj način bilo sistematski uronjeno u duboko “latiničko“ more, što je vremenom direktno uticalo na njegovu svest i podsvest.

- U razdelu 1973-1982, Tito sa svojim trabantima, tokom 1974. g., posle obračuna sa srpskim “anarholiberalizmom“, nameće novi Ustav, koji je širom otvorio vrata centripetalnim, separatističkim tendencijama komunističkih oligarhija pojedinih sastavnih delova SFRJ. Sam Tito, posle dugotrajne bolesti, umire 4.5.1980, ostavljajući za sobom podeljene komunističke oligarhe – svoje potencijalne “naslednike“ – u ogorčenoj zakulisnoj borbi za njegovo nasleđe. Učešće ćirilice u izdavaštvu Srbije pada sve niže.

- Razdeo 1983-1991. od posebnog je interesa za zlehudu sudbinu ćirilice u Srbiji u okviru SFRJ. U njemu ćirilica pada na svoj istorijski minimum – u knjigama na 33,7% , a u periodici na 44,5%.

To, međutim, nisu apsolutni rekordi sunovrata ćirilice. Daljom analizom tog perioda, može se videti da je sramni, apsolutni minimum učešća ćirilice u izdanjima knjiga ikada u Srbiji, zabeležen 1988. godine: 31,2%, dok je kod periodike to bilo 1987 godine (36.6%). U Srbiji je tada samo jedan od tri teksta bio štampan na srpskoj ćirilici!

Treba svakako napomenuti da je u nekim krugovima srpske inteligencije sve to (a  daleko od toga da je bilo samo to) ipak izazvalo izvestan otpor. On je bio, između ostalog, izražen u pripremama Memoranduma SANU, koji je trebalo da bude strateški program srpske inteligencije za afirmaciju srpskih nacionalnih interesa. Delovi njegovog nedovršenog nacrta su (provokacijom, čijom?) bili objavljeni i u nekim dnevnim listovima u Srbiji (npr. “Večernje novosti“, 24/25 septembra 1986. g.), što je izazvalo buru negodovanja srpskog komunističkog, a pogotovo nesrpskog komunističkog, a i nekomunističkog političkog i kulturnog establišmenta u SFRJ;

- Formalni raspad SFRJ, posle duže agonije počinje 25.6.1991. u Sloveniji – čemu uskoro slede krvavi građanski ratovi u Hrvatskoj i BiH.

U nemirnom, dramatičnom, periodu 1992-2000. (Tabela 5), pod uticajem daljih političkih promena, došlo je do buđenja komatozne srpske nacionalne svesti kod intelektualaca, što se delom odrazilo i u upadljivom porastu učešća ćirilice, koja je u tom periodu nadmašila “latinicu” – kako kod knjiga (60,5%) tako i u periodici (56,1%). To je, kako ćemo uskoro videti, bilo samo privremeno. U svemu tome su i zapadne sankcije (1992-1996) protiv Srbije zbog građanskog rata u BiH, kao i sankcije u vezi sa situacijom na Kosovu (1997-oktobra 2000), a i NATO-agresija sa bombardovanjem Srbije tokom 1999. bili od znatnog uticaja kao faktor koji je provocirao srpski protest i prkos.

Ako se posmatra po godinama, vidi se da je, što se ćiriličnih knjiga tiče, tokom 1996. dostignut njihov maksimalan porast (62,7%), a kod periodičnih izdanja je to bilo već u 1993. godini (62%). Kako je vreme odmicalo, i kako su se pojačavale aktivnosti zapadnih specijalnih službi u okviru mera specijalnog rata protiv Srbije (regrutovanje, obuka i finansiranje “nevladinih“ organizacija novopečenog “građanskog društva“), tako je i tokom ovog perioda započelo opadanje učešća ćirilice u srpskom izdavaštvu – koje je tokom 2000-e godine za knjige opalo na 57,7%, dok je pad ćirilice kod periodičnih izdanja tada otišao čak do 46,3% .

Tabela 6 prikazuje stanje tokom perioda 2001-2008. godine. Državne forme su se menjale: SCG je egzistirala od 4.2.2003. sve do otcepljenja Crne Gore 3.6.2006, od kada je Republika Srbija ostala sama.

Tokom ovog perioda ćirilica se u Srbiji jedva održavala u minimalnoj prednosti (50,7%), dok je u periodici do kraja tog perioda već opala na svega 37,8%. Uveliko je zaduvao novi politički bezalternativno-eurofiličarski vetar koji još uvek ne jenjava. Za podobne osobe su se otvorile kase “nevladinih“ organizacija i raznih stranih fondacija, pa su se i istaknuti srpski intelektualci, verni svojoj tradiciji petlova-vetrokaza, počeli “adekvatno“ svrstavati prema ukusu zapadnih sponzora, što je sve imalo dalje direktne negativne posledice po ćirilicu.

Poslednji posmatrani period, 2009-2011, izdvojen je (Tabela 7), jer je tokom njega vlast u Srbiji prešla u ruke koalicije oko Demokratske stranke – u toku kog perioda, i u oblasti izdavanja knjiga u Srbiji, učešće ćirilice ponovo pada ispod 50%, i u izdavaštvu knjiga i periodike se vraća na nivo od pre 53 godine (1959. g.). Sinovi i unuci komunista – danas još uvek na vlasti u Srbiji – nastavljaju dela svojih predaka. Skoro da bi se mogao – nažalost, sada u ciničnom smislu, citirati stih čika Jove Zmaja[6]:

„Gde ja stadoh — ti ćeš poći!”
„Što ne mogoh — ti ćeš moći!”
„Kud ja nisam — ti ćeš doći!”
„Što ja počeh — ti produži!”

Taj negativni trend će se, bez adekvatnog delanja istinitih i iskrenih naslednika čika Jove Zmaja sigurno nastaviti. Oni zato ne bi smeli da zaborave i nastavak gornjeg citata: „Još smo dužni — ti oduži!”

Što se mene tiče, ja sam već ranije izneo svoje argumente protiv upotrebe “latinice“ u srpskom jeziku[7], pa ih zato ovde neću ponavljati.

Zaključak

Da ostanemo na principima medicinskog članka, jer smatram da se radi o bolesnom fenomenu:

Prognoza: U današnjoj situaciji, položaj ćirilice u Srbiji se vratio na onaj isti žalosni nivo na kome se nalazio u komunističkoj diktaturi, 1958-1959. godine.

Istina, danas je položaj srpskog jezika i pisma u važećem Ustavu naizgled snažan – ali, osim delimičnog sprovođenja njegovih odredbi u državnoj i lokalnoj administraciji, to ostaje mrtvo slovo na papiru. Dovoljno je samo osvrnuti se oko sebe, i zatim pogledati (namernu?) ambivalentnost u odnosu na ćirilicu i apodiktičnu afirmativnost prema latinici u istom članu Zakona o službenoj upotrebi jezika i pisama (Član 4): “Organ, organizacija i drugi subjekt može svoj naziv, firmu ili drugi javninatpis da ispiše, pored ćiriličkog i latiničkim pismom. U firmi preduzeća, ustanove i drugog pravnog lica, odnosno radnje ili drugog oblika obavljanja delatnosti deo koji se koristi kao znak može se ispisivati samo latiničkim pismom“[8]. Kako razumeti ono “pored ćiriličkog i latiničkim pismom“? Da li se pored (obaveznog?) ćiriličkog natpisa to isto može ispisati i “latiničkim“, ili je zakonom ostavljen slobodan izbor – pa piši kako voliš? S druge strane, u istom članu zakona jasno stoji: “... deo koji se koristi kao znak može se ispisivati samo latiničkim pismom“. Lepo i transparentno, a Boga mi i edukativno, zar ne?

Na opravdano pitanje koje je postavio Ljubiša V. Jovanović[9] u svom nedavnom članku “Da li je ćirilica planski prepuštena tihom izumiranju?“, danas u (još uvek privremenom?) nedostatku pismenih dokaza-dokumenata o odluci komunističkih vlastodržaca o takvom planu, odgovor bi se mogao dati i na osnovu cifara izvedenih iz proučenih podataka baze COBIB.SR :

- U poređenju sa 1945/1946, procenat knjiga štampanih ćirilicom u Srbiji, na srpskom jeziku, se skoro prepolovio: sa 84,6% 1945/1946, u 2011. je bio 46,3%, dok se procenat ćiriličnih novina i časopisa (periodike) više nego prepolovio: sa 72,7% je pao na 30,3%.

Uz pomoć zdravog razuma, odatle sledi: „Ako se to gega kao patka, kvače kao patka, izgleda kao patka – onda mora da je patka“.[10] Dakle: Da! Takav plan (mora da) je postojao, jer se njegovi efekti vide svuda oko nas. Ukoliko se sadašnji trend nastavi, može se sa dosta sigurnosti prognozirati nestanak ćirilice oko 2050-e godine.

Terapija: Za ozdravljenje položaja ćirilice neophodno je da postoje volja države da se on popravi, kao i instrumenti za njeno adekvatno sprovođenje (jasni, nedvosmisleni zakoni i sankcije za njihovo kršenje), jer to uopšte nije, i nikada nije ni bilo, jezikoslovno, nego isključivo političko pitanje. Jedini problem je: a šta je volja države Srbije?

E, Rodoljube, Rodoljube (sa početka ovog teksta) – možda nije ni trebalo da se probudiš?