Познато је да Светислав Басара не пропушта прилику да најгрубље нападне Добрицу Ћосића. Чак ће и Ћосићево залагање за очување једне од наших најзнаменитијих издавачких кућа искористити за најприземнији политикантски напад.

Поводом текста Решада Плојовића „Споменици исламске културе из угла београдске политике“

Подједнако су ми далеко и „србизација ислама” и исламизација Србије. У такав концепт нису се мешали ни господа Бујошевић и Вујовић, камоли некакав мистификовани „врх”.

Уверљива је фотографија на којој позира Мухамед Јусуфспахић, наследник, који себе назива муфтијом србијанским, на шта муслиманско ухо никако да се навикне. До сада нам је било познато: србијанска пршута, србијанска шајкача, али србијански муфтија –  е то је нечувено.

Признајем да сам својим писањем о дешавањима на такозваном терену збуњивала читалаштво поткрепљујући своје извештаје стварним догађајима, као да није добро познато да је такозвана стварност један од највећих непријатеља Српства.

Неизбежан је утисак да се хоће један свеопшти „надетнички помен“ са циљем да се скрије одговорност за велики злочин геноцида, највећи етнички масакр у Европи после Другог светског рата. И да се сакрије карактер рата који је произвео сребренички злочин.

Поводом текста "Сребреница: Златна прилика српске катарзе или оловни повод бекства од истине" Бошка Јакшића 

У спорном чланку очигледан је једностран и ангажован приступ, који више одговара политичком памфлету него озбиљној анализи: много демагогије, а практично никаквих доказа.

Однос према злочину је пре свега мера нашег удаљавања од политике која је до њега довела. Србија има обавезу да се изјасни не због обавеза према Хагу и Бриселу, већ је терета ћутања дужна да се ослободи пре свега због себе.

Поводом текста "Завади па владај" Владимира Јевтића
Није проблем то што је г. Јевтић био неопрезан када се прихватио да пише о Блиском истоку на основу цитираних извора, већ то што је лакомислено сугерисао оно шта,  претпостављам, није желео да сугерише.

Поводом текста "Господари из сенке" Јоване Папан

Из тог доиста апокалиптичног текста ишчитава се жал за данима када ствари нису биле „окренуте наглавачке“: за временима када се знало ко је вјера а ко невјера, ко је отац а ко син.

Поводом текста ,,Само Бриза Србију спасава” Ђорђа Вукадиновића

Тврдио сам – а и сада тврдим – да је Вукадиновић у тексту ,,Јесен патријарха Павла” на неколико места, неспретним баратањем пером, вређао Србе као рђаве хришћане, безбожан и неморалан народ.