Немојте ми само рећи да би се вешти и честити Јан, тек онако, из чиста мира тргнуо из догматског дремежа и прочитавши моју колумну о патријарху рекао себи: „Е ово више нема смисла. Докле ће тај Вукадиновић да вређа Србију и српски народ?!“

Као неко ко је од самог почетка критиковао болоњски процес у Србији углавном се радујем кад видим да су се критички тонови, појачали. Нажалост, текст професора Лина Вељака обилује популарним заблудама, па више штети него што помаже разумевању образовних реформи у Србији.

Вукадиновић је, очигледно, желео да напише омаж преминулом поглавару СПЦ. Међутим, он је то учинио тако неспретно да је истичући врлине популарног и вољеног ,,пастира” изрекао много ружних и неистинитих тврдњи о његовом ,,стаду” и држави у којој оно живи.

Док су стотине хиљада верника одавале пошту човеку који им је био духовни предводник безмало две деценије, бројни овдашњи реформатори су галамили о "смрти секуларне државе", а у тој галами нису зазирали ни од увреда на рачун самог патријарха.

Поводом текста "Централизам и после Милошевића" Бојана Костреша

Костреш тврди, с позивом на неименоване експерте, да је Војводина изгубила десетине милијарди евра због београдизације Србије током последње две деценије. Ко су ти експерти Костреш нам није поверио.

Одговор Слободану Самарџићу и ДСС-у

И са Самарџићем и са ДСС-ом сагласан сам у ставу да Устав треба примењивати. Нисам ни написао било шта што би могло да се тумачи другачије, али наравно свако може да тврди да ја мислим и желим нешто друго.

Поводом текста „И политичар може да промени мишљење” 

Влада Србије је 2004. усвојила нацрт Устава који је предложио ДСС, али је на инсистирање Г17 плус унета одредба којом Скупштина Војводине уместо одлука доноси законе.

Дакле, половином 2004. године Војислав Коштуница и његова влада били су уверени да давање Војводини и Космету права на законодавну власт не значи стварање државе у држави и да не води сепаратизму. Сада мисле сасвим другачије.

Поводом текста „Политичарење” Драгана Бујошевића

Бујошевићу нису недостајале тешке квалификације, али му извесно недостају елементарно знање да се у ову тему упушта и политичка пристојност према представницима једне опозиционе странке.

Описује Мирјана фотографију, замјера на бунди, осмијеху, фотоосјетљивим наочарима, Додиковом глупо самоувјереном осмијеху, а онда наводи ратне цитате Биљане Плавшић. Предочава да су ратне изјаве важне, као да је рат књижевно вече, рецитал.