Овде је реч о недопустивом легализовању вербалне агресије и примитивизма, и припуштању у јавни простор псовачког вокабулара и атмосфере "бирцуза покрај жељезничке станице". Овде је у питању  деградација саме професије, па и основне функције јавног информисања.

Да ли је Тито добио похвалнице из Лондона или Вашингтона за борбу против фашизма? Да ли сте видели на Титовој сахрани иједан орден који је самопроглашени маршал добио од било ког савезничког председника као што је то био случај са Дражом Михаиловићем?

Принц Александар ће га постхумно одликовати Краљевским орденом двоглавог белог орла. За мене, те две орловске главе су симбол два Борислава Пекића - једног са којим сам се некада давно дружио и мислио да га познајем и овог другог, кога ми је открио рат.

Из текста Алексе Ђиласа можемо закључити да он сматра да се Борислав Пекић служио националистичком искључивошћу, да је био огорчени осветнички антикомуниста. Ово је познати манир у нашој јавности да се без аргумената изричу тешке идеолошке дисквалификације.

Госпођи Голубовић и њеним истомишљеницима одговарала би једна резолуција, али искључива – осуда злочина над сребреничким Муслиманима, јула 1995, и то оквалификована као геноцид.

У најмању руку је за чуђење зашто је Вукадиновић, уместо директног сучељавања ставова са својим опонентом, решио да тражи заштиту правосудне бирократије.Данас, нажалост, има повелико искуство са нереформисаним српским правосуђем и може да охрабри Вукадиновића: шансе да докаже на суду да је трпео душевне болове - нису мале.

Зашто група иностраних учењака заседа у Београду о трошку наше државе? Зар су наши филозофи недовољно компетентни за дијалог с њима? Да је ограничен само на то, протест би тицао научне струке и нашег слуганског односа „према свету“.

Он је антипатриота само у односу на Србију, док је патриота у односу на „Srbiju“. Управо је највеће лукавство реформског ума да се из пореза над Србима финансира стварање „Srbа“. Као резултат тог деловања можда ускоро и буде реализован идеал да „и даље за Србе важи: најбоља судбина је не родити се“.

Јелене Косанић-Подунавац: Сва­ка­ко да не сма­трам ком­пли­мен­том да ме Ти­ја­нић хва­ли, али он ту има свој ин­те­рес.

НБС никада ниједној библиотеци није дала налог да класификује и физички издваја књиге под ознаком црногорске књижевности. У НБС нема никаквих полица, и није је их никад било, на којима су издвојене књиге под ознаком црногорске књижевности.