Морам да признам да сам као грађанин Београда и Србије разочаран “одговором” градског менаџера Горана Весића на моје аргументоване критике његове “визије” развоја града, као и његовом “реакцијом” на моје предлоге, који су у складу са историјском и провереном улогом Београда.

Овде се може повући јасна линија разграничења између нас, грађана Србије, којима је стало до развоја и запослености и њих, партијских великодостојника, којима је само важно да се повећава  број становника Београда. Они би да свим грађанима Србије оставе само једну могућност - досељавање у Београд. 

Поседујем фирму у Београду, порези на њене приходе се плаћају у Србији, бавим се оним чиме сам се бавио и пре, извозом у Африку и Азију, и нажалост, фирме које ме ангажују, барем до сада, су из иностранства.

Ако нешто обележава колумне Николе Самарџића које он истрајно објављује у листу Данас онда је то тежња да се Србима непрестано деле „историјске и политичке лекције“ и при томе изражава отворени презир према недораслом и заосталом српском народу.

Милош Ковић: По(р)уке из 1999.

Како онда објаснити овај резултат по коме су СНС, СПС и СРС добили 4.000 гласова више на републици? Ако овако разумете контекст, требало би да примените тезу о конзистентном гласању и закључите да су републички избори у Младеновцу делимично покрадени.

 Коначно, то не-чињење, не-супротстављање СЗП америчко-бошњачким интересима у БиХ, супротно од онога што Додик ради на вањскополитичком плану довело је до дебакла те опозиционе коалиције на локалним изборима.

 Тврдити без доказа да се меморандумска матрица усадила у душе људи слично је као тврдити да су академици направили меморандумски прашак и њиме запрашили српски род, након чега је он оболео од вируса национализма. Како, на који начин, којим путем се та идеја проширила?

Нема сумње да је текст угледног лекара проф др Зорана Радовановића, који доводи у питање везу између уранијума које су НАТО бомбе посејале по Србији и пораста оболевања од рака у нашој земљи изазвао праву буру у јавности. Својим мишљењем проф. др Радовановић је заправо пробушио рупе у мишљењу које се у Србији никада, барем јавно, није доводило у питање - да нас НАТО бомбе и даље убијају.