Најспорнији део, не само ове књиге, већ и осталих дела Душана Батаковића, јесте коришћење необјављених и објављених извора и литературе. Оно је веома сугестивно, некоректно и изван историографских правила.

То што нам НАТО черечи Србију, за Анђелковића није у коначном још увек највећи проблем, те не треба бежати од њих.

Вулетић мисли да славодобитно поентира кад каже да „тврдња да избори доприносе расту ауторитаризма, јесте апсурдна“. Е, па није. Зависи који и какви избори. Има некаквих „избора“ и у Северној Кореји. Било их је и у Енвер Хоџиној Албанији.

НБС је оператор четири платна система, потпуно усклађена са најбољом међународном праксом и стандардима Европске уније.

Истински неискоришћени „ресурс” су, заправо, мушкарци, а та неискоришћеност погађа све. Због те мушке неискоришћености у кризи су и брак, и породица, и наталитет.

Најзад, требало би се осврнути и на одређене моменте који НИСУ обухваћени у овом реферату, а за адекватну и потпуну оцену кандидата неопходно их је имати у виду, јер чине битне аспекте стручне и наставне делатности.

Аврамовић се тобоже чуди како је могуће да Антонић упада у наводну противречност када у истом тексту каже да су напредњачки најављени пројекти махом пропали и да Вучић и даље ужива високу подршку у бирачком телу. Ја ту не видим никакву противречност.

Под окриљем мржње, социолог има план да Вучићу јави да "ведри и облачи политичким животом Србије" да је у "аури своје самовласти". Најпре, зна ли наш политички аналитичар да постоји опозиција у Србији и да она има, рецимо Пајтића, који ведри и облачи у свом пољу политичког деловања.

У наведеном тексту на врло субјективан начин представљено је мишљење које је утемељено на обичној народној пословици ''што је баби мило, то јој се и снило'', али и огромном незнању. Не постоји ништа објективно написано, осим исте приче која се пласира сваки пут када треба да продамо нешто највредније што имамо.

Све што могу је да одбијем да новим одговорима Симовићу наставим да дајем повод за јавно промовисање ових деструктивних паралевичара, који упорно одбијају да престану да доприносе опстанку „постојећег стања као јединог могућег”