Овакве оцене, писане у некој чудноватој журби, али и острашћености, обележавају последње одељке књиге, где је реч о колегама са Одељења за филозофију Филозофског факултета у Београду. Анимозитет према већини њих онемогућио је писца да о томе пише академски, те „ружи” философију као струку и теоријску дисциплину.

Жуњићева оцена не треба да нас изненађује. Оно што изненађује је да Одељење за филозофију негира Жуњићево право да има своје слободно мишљење о филозофији. Његово мишљење завређује дебату, али инквизициону хајку, не.

Срђа Поповић и Александар Тијанић нису умрли истог дана, него дан за даном, Тијанић двадесет осмог, а Поповић двадесет деветог октобра 2013. године, али је и таква блискост њихових смрти многе узнемирила.

Свака од блокада показала је слабост факултета, његових установа, државе, али и наших демократских и парламентарних традиција.

Процена успеха превратничког пројекта је друга ствар. Суштински, било би боље да је комплот против Републике Српске био поражен убедљивије. Али да би био поражен формално, један глас   више је потпуно довољан.

Практични истомишљеници или сличномишљеници, или припадници сродних група, међусобно се много жешће обрачунавају и нападају, него што то чине са потпуним неистомишљеницима или припадницима група које се евидентно разликују од њихове. 

Господине Лакићевићу, да сте се само мало потрудили и прочитали неке изјаве просветних радника које не можете чути у званичним медијима, али их можете прочитати на форумима, па чак и попричали са неким из струке коју критикујете, сумњам да бисте износили овакве бесмислице.

Верујем у снагу политичких ставова које заступам. Верујем да ДСС има лепу будућност. Своју наду градим на уверењу да је реч о једном од последњих страначких острва у Србији где преовладава људска пристојност и политичка разборитост.

Знамо и да Санда Рашковић Ивић није била члан Коштуничиних влада и да, самим тим, није непосредно учествовала ни у једној од ових великих државотворних битака за Србију. 

Једини разлог овако драстичног раскида са нашом, како смо видели, веома дугом праксом употребе смртне казне као кривичне санкције, јесте грозничава жеља присутна после 5. октобра 2000. године "да се буде део света". У том процесу власти су некритички, на пречац, разна неадекватна решења и прописе.