Полемика о САНУ, (не)постојећим критеријумима и „беспризорним нападима“

Слободан Дивјак:  Одговор Владимиру С. Костићу, председнику САНУ - Кукавичко избегавање одговора на јасна питања

10. октобар 2018.

У свом тексту „Мој одговор на поновљене и беспризорне нападе на моју личност“, председник САНУ Владимир Костић послужио се отрцаним триком – напад је најбоља одбрана.

Наиме, он није одговорио ни на један мој аргумент о његовом кукавичком покушају блокаде критичког потенцијала институције на чијем је челу, већ је покушао да обезвреди морални интегритет моје личности на основу исконструисаних оптужби на мој рачун.

Његове оптужбе на мој рачун имале би покриће да сам ја којим случајем покушао да искористим своје дугогодишње пријатељство са Карелом Турзом да изврши, из пријатељских разлога, притисак на свог гимназијског другара (Владимира Костића) да се он заложи за мене као кандидата за новог члана Академије. Међутим, то је потпуна лаж, јер сам ја Карела Турзу, који мене и моје принципе којима сам се руководио и на послу и животу познаје изванредно добро, замолио да Владимиру Костићу пошаље моје најбитније научне референце. Дакле, да му пошаље предлог Института за филозофију и друштвену теорију за моју кандидатуру, листу цитираности, број мојих учешћа на међународним и домаћим конференцијама и касније четири печатирана сертификата о томе да ће моји текстови у 2018. бити објављени у четири страна језика: један на македонском, два на бугарском (часопис Диоген) и један на енглеском – у Balkan Journal of Philosophy (кад је реч о овом последњем часопису који има висок рејтинг у Европи, мој текст „Communitarianism, multiculturalism and liberalism“ објављен је на позив главног уредника редакције, проф. Петрова, да напишем уводник у расправу о тој теми која ће бити разматрана у наредним бројевима тога часописа уз учешће европских теоретичара).

Дакле, пошто сам сумњао у то да ће они који су задужени за гласање уопште читати предлоге институционалних предлагача и књиге предложених које су послате (проф. Милан Брдар је јавно потврдио моје сумње), замолио сам колегу Турзу, у чији морални интегритет нисам никада сумњао, да моје референце проследи председнику Академије за кога сам тада веровао да је коректан човек и да може да има контролу над процедуром изборног процеса. Многи наши теоретичари, не само филозофи, који имају увид у мојих осам књига које сам написао и у њихов одјек у земљи и у иностранству, сматрају да сам ја један од најцитиранијих живих српских друштвених теоретичара. Дакле, ја нисам тражио ни од кога у Академији било какву врсту протекције, тј. фаворизовања моје личности из вантеоријских разлога већ само то да се поштују критеријуми које је ова установа прописала (зашто бих иначе слао посредством Карела Турзе њеном председнику све своје најбитније референце – то није манир оних који су склони протекцији и корумпирању; они прикривају или фалсификују податке о вредности свога стваралачког опуса; пошто имам лични сајт, ти подаци су на транспарентан начин доступни стручној јавности).

То што је Карел Турза Владимиру Костићу посредством мејла написао, бар како то наводи председник САНУ, „мислим да је Слободан Дивјак данас једини озбиљни филозоф у Србији“ – није ни у каквој вези са неким мојим притисцима на њега (са садржином тога мејла нисам уопште био упознат). Он то може лично да потврди. Он то можда заиста мисли, али то је његов субјективни став који може бити условљен и тиме што нас везује дугогодишње блиско пријатељство које није било прекинуто ни у временима када овде није било баш много популарно бити пријатељ са Хрватом. У Трећем програму Радио Београда у којем смо дуго заједно радили развијан је дух пошалица и зафрканције којим је прожета и наша узајамна преписка.

Уосталом, у мојим текстовима о скандалозном кршењу процедуре у изборном процесу нових чланова Академије ја нисам ни помињао председника САНУ. Први текст о хипокризији његовог јавног деловања као председника САНУ написао сам тек после чланка уредника Информера господина Вучићевића који је завршен несвакидашњим величањем челника наше Академије. Од тога величања, које недвосмислено сведочи о тесној спрези првог човека САНУ са влашћу, Владимир Костић се ни овога пута није уопште јасно оградио. Као што није ниједном речју одговорио на моја питања која ни за једну нормалну и независну личност не могу имати „таблоидни“ карактер. Какав је његов став, као председника САНУ, о стању медијских слобода у нас? Да ли сматра да у нашем уставно-правном поретку постоје гаранције макар за минималну независност судства. Какав је његов однос према закључцима Венецијанске комисије о том питању?

Очигледним избегавањем одговора на та и слична питања он само потврђује своју склоност ка опортунистичком кукавичлуку какву до сада није испољавао ниједан наш председник САНУ.

Слажем се са Басаром да је стваралаштво главна сврха Академије, али стваралаштво не може бити одвојено од критике. Кант је ушао у историју филозофског стваралаштва пре свега због своје сада већ чувене три критике (Критика чистог ума, Критика практичног ума и Критика моћи суђења). Како сам прочитао у једном Зборнику докумената, Владимир Костић је у години пре свога избора (2014) био крајње плодан: ако се добро сећам, објавио је тада 40 научних радова. Вредело би испитати у колико је од тих радова био једини (или први) аутор, а у колико дописивач испод туђих чланака?

Владимир С. Костић: Мој одговор на поновљене и беспризорне нападе на моју личност

8. октобра 2018.

Поштовани господине Петровићу, Молим Вас да објавите мој одговор на поновљене и беспризорне нападе на моју личност, које, из Вама знаних разлога, у континуитету дозвољавате. С поштовањем, Академик Владимир С. Костић П. С. У прилогу су копије писама на којима базирам свој одговор.

У јеку напада на моју маленкост, који су од напада на председника Српске академије наука и уметности (САНУ) склизнули у нападе на мене као морално дволичног и посрнулог појединца, колега у САНУ ме је подсетио на мудре речи нашег великог писца које ћу покушати дапарафразирам: Када те неко лажно оптужи, имаш два избора: да одговориш или да неодговориш. Ако одговориш, јавност ће закључити да си крив, па се зато браниш, а ако не одговориш, иста јавност ће рећи да је јасно да си крив чим ћутиш. Међутим, после серије неконтролисаних и увредљивих напада од стране филозофа Слободана Дивјака, особе која ме не познаје (сем сусрета у околностима у којима је сам тражио моје мишљење, а ја му изашао у сусрет), његов речник и стил ме је ослободио „обавезе пристојности“, принудивши ме да са озбиљним осећајем нелагоде укажем на позицију особе која ме је експлицитно прогласила морално дволичним.

Наиме, са самом почетку избора, заједнички пријатељ, иначе професор на факултету на коме радим, тражио је да ми достави биографију и списак радова господина Дивјака. Ја сам му објаснио да се ја не могу мешати у изборе, посебно не на тај начин, али је заједнички пријатељ документа са кратким писмом самоиницијативно оставио секретарици Клинике за неурологију. У кратком писму је написао: „Не замери што овако не поштујем твој принципијелан став о немешању у изборе, али ти, ипак, прослеђујем део скорашње преписке са Слободаном Дивјаком… Тек да будеш обавештен (и) о томе – ништа више… П.С. Знам да и он има високо мишљење о мени, но молим те, јер нисам у тој причи, занемари његова обећања…“

Пошто ме је последња реченица збунила (каква обећања?) прелистао са достављени материјал у коме се налазио и очито намерно остављени мејл господина Дивјака заједничком пријатељу: „Драги К, шаљем ти Предлог за моју кандидатуру за Академију Института зафилозофију и друштвену науку који би требало да 10. јануара усвоји њихово Наставно веће. Обавештен сам да ће тај Предлог сигурно бити прихваћен. Ако ти није неугодно, замолио бих те да га покажеш Костићу како би евентуално „лобирао“ за мене. Овога пута за кандидате Одељења друштвених наука гласаће и три члана из сродних одељења у одређивању којих ће претпостављам учествовати и Костић. Ако којим случајем „прођем“, на следећем конкурсу ти ћеш бити кандидат који ће бити предложен изнутра, из Академије. Крајње је време да бивши чланови Трећег програмаупуте то Одељење на пут његовог оздрављења. Срдачан поздрав, Жоки“.

Ја сам из редова, који су у више детаља нетачни, а које сам био присиљен да цитирам извукао закључак о моралном кредибилитету филозофа Слободана Дивјака и са њим нећу ни у ком случају полемисати (са мржњом се не полемише). Покушао сам да искористим прилику да ћутим и тиме поштедим таблоидизације и себе и господина Дивјака, али ме је он лишио права на уздржаност.

Нека за утеху Дивјаку и његовим менторима служи моје признање да ми је далеко од памети да себе сматрам интелектуалцем (посебно не највећим) и да његове „истине“ о мени нећу оповргавати (захтевао сам од администрације САНУ да сви његови текстови у којима сам помињан, наравно уз краћи коментар, буду достављени сваком члану САНУ). Јер, о мом признању, али и о његовим „истинама“ о мени одлуку може донети само САНУ.

(Данас)

Видети још: Слободан Дивјак: Кршење конкурсне процедуре и свих светских стандарда за пријем нових чланова у САНУ

САНУ: Изборни циклус уз инсинуације, увреде и недобронамерно подметање медија