Domaći zadatak

(Povodom pisma objavljenog pod naslovom „Nametanje fašizma“ Dragana Đorđevića, u Politici, 8.4.2010)

Komentar g. Đorđevića previše je emotivan, a činjenički siromašan (ako se ne varam on nijednu specifičnu činjenicu u svom tekstu ne navodi, ako izuzmemo pogrešan datum za usvajanje Konvencije o genocidu). Ako bi mi ikada bio potreban advokat, nisam siguran da bih angažovao njega. O jednom kapitalnom pitanju kao što su Srebrenica i navodni genocid koji se tamo dogodio i – gledano sa krivično-pravnog aspekta – hipotetička uloga Srbije u svemu tome, pa samim tim i opravdanost zauzimanja formalnog političkog stava na način kako je Skupština Srbije to nedavno učinila, ne može se raspravljati bez činjenica i bez argumenata.

Gospodin Đorđević je to možda u svom dubokom provincijskom zaleđu prespavao, ali više od dva meseca u Srbiji se vodila žučna i iscrpna debata po svim tim pitanjima. Veliki broj činjenica u vezi sa događajima u i oko Srebrenice u julu 1995. i argumentovane kritike na račun sudskih „presuda“ na koje se g. Đorđević poziva, i svih glavnih teza zagovornika deklaracije i mita da je „zločin bio učinjen u naše ime,“ bili su izneti pred sud javnosti. Taj sud je bio praktično jednoglasan i nimalo povoljan po stavove g. Đorđevića. Ispitivanja javnog mnjenja pokazuju da njegove ideje i odluka tanke većine od jednog glasa u Skupštini Srbije ne podržava više od oko 20 odsto građana. U Kruševcu, odakle je g. Đorđević, verovatno ni 2 odsto.

Engleski satiričar, dr Samjuel DŽonson, rekao je jednom prilikom da je „patriotizam poslednje utočište pokvarenjaka.“ To je bilo u osamnaestom veku. Da je dr DŽonson živ danas i da prati kretanja na javnoj sceni, on bi svoju čuvenu izreku preinačio i rekao bi da je tu funkciju preuzelo etiketiranje političkih neistomišljenika „fašizmom.“

U jednoj ozbiljnoj političkoj – ili ako želite, moralnoj – raspravi, a od advokata, pa i provincijskih, očekivalo bi se da znaju kako da je vode, etikete ne mogu da zamene činjenice i argumente. Tokom intenzivne debate na temu deklaracije o Srebrenici, na sajtu Nove srpske političke misli, u i drugim slobodnim glasilima, objavljeno je dovoljno materijala o lažnoj verziji događaja u Srebrenici da napuni pozamašnu knjigu. Da pomenem samo nekoliko vrlo temeljno obrađenih tema, koje bi g. Đorđeviću trebalo da budu profesionalno zanimljive: forensički „dokazi“ Haškog tribunala su nevešta improvizacija koja ne podržava nikakav zaključak o 8.000 streljanih; u masovnim grobnicama vezanim za Srebrenicu nema ni izdaleka toliko žrtava, a od ispod 2.000 koliko ih ima ne više od 1.100 bi se moglo dovesti u vezu sa tezom o streljanju, dok je više stotina prema obrazcu ranjavanja očigledno stradalo u borbenim dejstvima; kada je u pitanju Srebrenica, „multidimenzionalnost“ sagledavanja zločina nije luksuz nego moralni imperativ zato što je nemoguće razumeti šta se dogodilo borcima Orićeve 28 Divizije za tri dana u julu 1995. ako se izuzmu iz razmatranja šokantna zverstva koja su oni činili okolnim srpskim naseljima i njihovim mirnim žiteljima tokom prethodne tri godine; presuda Haškog tribunala u predmetu Krstić utvrđuje „genocid“ na osnovu „dokaza“ koji su potpuno neodrživi i apsurdni; presuda Međunarodnog suda pravde Srbiju oslobađa odgovornosti za genocid i ne nalaže joj nikakve dodatne deklaracije ili izvinjenja ... da li je potrebno da idemo dalje?

Gospodin Đorđević bi trebalo da temeljno prouči svoj predmet i ovlada materijom pre nego što se upusti u debatu o Srebrenici. Kada bude odradio svoj domaći zadatak, imaće spremne sagovornike.