Политика клечања

Томислав Николић има безброј разлога да клечи, али пред обманутим бирачима Србије, не у Сребреници, а најмање пред Наташом Кандић и њеним комесаријатом за фалсификовање историје, РЕКОМ-ом. Николић је пред РЕКОМ-ом поклекнуо. Оно што смо скоро пре годину дана предвидели, догодило се са очекиваном закономерношћу. Руски израз „закономерност,“ потпуно разумљив на српском, најадекватније описује понашање уцењених робота. Они се не понашају по својој личној процени или расуђивању (плаћени су да не расуђују) него механички, по диктату својих луткара.

Са становишта аналитичара, чињеница да они функционишу по начелу аутоматизма има ту погодност што су сва предвиђања у вези са њиховим понашањем, наизглед, непогрешиво тачна. Међутим, пошто се ради о политичком детерминизму, могућности за промашај ту скоро да нема. Аналитичар који правилно схвати матрицу готово да ће увек бити непогрешиво у праву. Зато је свако одавање признања за тачну прогнозу – потпуно депласирано.

Да, пре свега, ажурирамо јавност о томе шта је то – РЕКОМ. Тај акроним је ознака за „регионалну комисију,“ специјалан, лични пројекат Наташе Кандић. Циљ пројекта је писање политички усаглашене и „коректне“ историје распада Југославије и ратних дешавања која су томе уследила деведесетих година.

У почетку, РЕКОМ је био прерушен као „иницијатива цивилног друштва“ за масовно прикупљање потписа грађана из свих бивших република СФРЈ, са тобож – како би се то у Америци рекло – grass roots захтевом политичким структурама да се и оне укључе у израду општих смерница за сагледавање узрока, тока и последица сукоба. РЕКОМ је сада прерастао у вишу фазу, „пренос иницијативе за оснивање РЕКОМ-а са цивилног на политички ниво.“[1] Пре би било да се иза ове заводљиве формуле крије једна друга тежња: кооптирање пост-југословенских државица да се обезбеди параван званичности за псеудоисторијски наратив који ће се обликовати у политичким радионицама приватних лобиста Сорошеве фондације, Националног фонда за демократију и других сличних добронамерних страних актера. Писање објективне балканске историје и кажњавање ратних злочинаца, то се подразумева, њима је апсолутно најбитнија ствар на свету.

С обзиром на то ко су највероватнији уживаоци историјске студије из пера госпође Кандић и њене екипе, не чуди да су се до јесени прошле године у РЕКОМ-у већ придружиле све бивше југословенске републике, али са упадљивим изузетком Србије. Загонетка зашто је режим Бориса Тадића пропустио да то учини није више актуелна, па се њоме не морамо ни бавити.[2] На вруће седиште Наташе Кандић, уместо Тадића, дошао је тада нови председник Томисав Николић. Од Николића се захтевало да „недовршени посао“ РЕКОМ-а закључи јавним придруживањем државе Србије приватној иницијативи госпође Кандић и њених међународних спонзора.

Србија није учесник, она је мета за одстрел РЕКОМ-а. Присуство Србије је зато апсолутно кључно јер без њеног пристанка да процес валидира и опредељења да се повинује коначним резултатима, РЕКОМ остаје мртворођен, као пројекат маргиналаца без икаквог значаја и дејства. Једини начин да пројекат добије на тежини и да постигне ефекат је да Србија добровољно седне на оптуженичку клупу која јој је намењена, да јој Наташа Кандић и РЕКОМ суде.

Какву је чаробну комбинацију батина и шаргарепа госпођа Кандић употребила да Николића „убеди“, за сада је тајна. Али похвала коју му је недавно изрекла, поводом његове одлуке да именује Синишу Вазића за „личног изасланика“ у Регионалној експертској групи за РЕКОМ која ће ускоро одржати свој први састанак у Загребу, знаковита је и не слути на добро: „Николић је показао да се не плаши да прича о његовој ратној прошлости, што ће мењати слику о њему.“[3] Што неизбежно наводи на логично питање: чега све има у досијеу грађанина Томислава Николића у сефу РЕКОМ-а?[4]

РЕКОМ је катастрофа за Србију и Републику Српску. Историчари су једини компетентни да пишу историју. Свака историја која се пише по политичком налогу или са учешћем и под утицајем политичких чиниоца и њихових прерушених сателита из „цивилног друштва“, по дефиницији је тенденциозна и лажна. Таквој „историји“ у озбиљном разговору нема места.

Госпођа Кандић и њени истомишљеници су слободни да у приватном својству пишу какву год хоће историју и да „утврђују чињенице“ у складу са критеријумима које они изаберу. Међутим, грађани Србије никада нису дали мандат председнику Николићу да на те фалсификате стави imprimatur српске државе. 

Циљ „историчара“ РЕКОМ-а није апстрактан. Они не пишу лажну историју само из личног задовољства, већ зато да би ту лажну конструкцију операционализовали на политичком плану. Они и њихови налогодавци  желе да њихов лажни наратив буде наметнут као нормативан. Уследиће захтеви да се кривотворена верзија РЕКОМ-а предаје у школама и да се јавни радници и медији обавежу да је се строго држе у својим иступима и извештајима. Захтеваће се да независно истраживање и разматрање чињеница, мимо оквира који ће бити прописани у закључцима РЕКОМ-а, буде кривично кажњиво. Наоружани претњом строгих казни за савесан и професионалан рад, политички агитатори ућуткаће праве историчаре.

Ово је последњи тренутак за грађане Србије да председнику Николићу и Влади изнесу свој став о РЕКОМ-у. 

Историјски пројекат Сребреница саставио је петицију следеће садржине:

„Ми, долепотписани грађани Србије, захтевамо од председника Томислава Николића и српске Владе да одбију свако учешће званичних државних установа у раду Коалиције за РЕКОМ, који координирају Наташа Кандић и њен Фонд за хуманитарно право. Оцењујемо да то тело није компетентно да се на објективан и професионалан начин бави узроцима, током и последицама ратова на територији бивше СФРЈ деведестих година прошлог века. Подршка државних установа Србије на било који начин пројекту РЕКОМ-а нанела би непроцењиву штету интересима државе и свих њених грађана.“

Грађани који су сагласни са текстом ове петиције могу је потписати на овом линку:

http://www.gopetition.com/petitions/peticija-vladi-srbije-protiv-pridru%C5%BEivanja-inicijativi.html

Резултати ће бити прослеђени Николићу са сугестијом да изабере пред киме је обавезнији да клечи: пред страним агентурама или својим обманутим грађанима?