среда, 08. април 2020.
 Ћирилица | Latinica

Нови број

Тема: Светска економска криза и Србија (II)
Банер

Претходни бројеви

Банер

Пронађите НСПМ на

&

Нове књиге

Банер

Едиција "Политички живот"

Ђорђе Вукадиновић: Од немила до недрага

Банер
Банер
Банер

Часопис НСПМ или појединачне текстове можете купити и у електронској форми na Central and Eastern European Online Library

Банер
Банер
Почетна страна > Полемике > Доживљај на турнеји
Полемике

Доживљај на турнеји

PDF Штампа Ел. пошта
Наташа Б. Одаловић   
петак, 31. октобар 2008.

Данас, 30.10.2008.

Да ли сте гледали филм „Турнеја“ Горана Марковића? Да ли понекад читате Републику Небојше Попова? Да ли читате сајт НСПМ? Знате ли за улице Срђана Алексића?

Три текста на сајту Нове српске политичке мисли навела су ме на помисао да нама нема помоћи. Вест да улице у Сарајеву и Новом Саду носе име Срђана Алексића, младића из Требиња убијеног 1993, јер је покушао да заштити свог пријатеља Алена Главовића, Бошњака, који данас живи у Малмеу, говоре супротно. Шта ће превагнути?

Два текста на сајту НСПМ односе се на филм „Турнеја“ Горана Марковића, а трећи текст, тачније пашквила названа „О безизлазу Републике“, посвећен је тексту Небојше Попова, уредника листа Република. За све оне који овај сајт и отварају да би се смејали - те којима су аутори самог часописа НСПМ, који је изродио клику неприкосновених српских државних аналитичара, одавно већ заклети непријатељи - можда наведени садржаји и нису неки утисак. Онима који су само затечени читаоци, утисак је - застрашујући. Да бих објаснила властити доживљај, вратићу се на један други којем сам присуствовала лично. Радња се одвија 1997. у аутобусу којим је у Сарајево, на манифестацију ЛУР, кренула шаролика дружба људи из Београда, Новог Сада, Приштине и Подгорице (извињавам се ако сам неки град заборавила), углавном уметника и новинара. 

У аутобусу је било пријатно, као на турнеји неког уметничког театра по драгим градовима заједничке нам прошлости. Чуло се много различитих акцената. Много пријатеља срело се ту први пут после рата.Тако смо прешли Дрину и стигли до граничног прелаза у Зворнику, Република Српска. Ако ко и јесте, потписница ових редова ту није очекивала ништа. Мислила сам, прелаз к’о прелаз. А онда је аутобус заустављен. Код неких људи око мене, са неверицом, примећивала сам огромну узнемиреност, готово страх. Забога, па 1997. је, мислила сам, рат је окончан. У аутобус је ушао човек у маскирној са ознакама. Погранични полицајац РС. Можда нешто по чину. Али, сместа је оставио утисак. Нажалост, нечег непријатељског и туђег. Након непријатне контроле докумената, саопштио је да не можемо даље, осим уколико ту, на прелазу Каракај, не оставимо сликаре из Приштине. Разумела сам само, иако је говорио мојим, српским језиком, мада нељубазним, ничим изазваним тоном, да ти сликари, Албанци, немају задовољавајуће путне исправе. Косово је тада било скроз у Србији, и не умем да објасним ни данас шта је фалило њиховим личним картама, или пасошима, шта су већимали. Мислим да се тај униформисани лик дословно иживљавао. Наравно, није долазило у обзир да се људи ту оставе, па је уследила дуга епизода узалудног позивања на људскост. Кад то није упалило, на разум. Кад то није упалило, е, онда је на сцену морала - инсистирам на речи „морала“, јер се њоме илуструје како то човек „из чиста мира“ мора да прибегава разним средствима, па ето, мора кад га приморају - да ступи Борка Павићевић, у функцији, рецимо „вође пута“, и с једном млађом женом из аутобуса пређе до Зворника и потражи помоћ. Интервенисао је неки лик тамошњег Сфора, мислим да је био Бугарин, и дословно наредио „нашој пограничној стражи“ да пусти наш аутобус на тло Републике Српске. О, како ме је било стид. Инсистирам на речи „стид“. Зар да ме спасава бугарски војник од униформисаних, мржњом испуњених људи, који говоре мојим језиком? Кад смо поред опустелих села стигли до Сарајева, ноћје већпала, и домаћини ЛУР-а стрепели су да нам се на путу десило нешто лоше. С нама у аутобусу био је и један познати београдски режисер, а није Горан Марковић. 

На сајту НСПМ у два приказа Марковићеве „Турнеје“ препоручује се Србима да не гледају тај филм, јер је „пун стереотипа о Србима“. А онда критичар НСПМ дословно дописује: „...српски војник који их (глумце у „Турнеји“) зауставља на граници и пита да нема у аутобусу неки Муслиман, простачки се односећи и неуко, итд., итд.“ На крају текста, аутор закључује да „браниоцима слобода и права на изражавање“ остаје да непрепоручивањем овог филма наставе да брину „за очување менталног здравља и личног поноса свију нас“ (!?). На истом сајту, о Небојши Попову због уводника под насловом „(Без)излаз“, написано је у најкраћем, да је: „неумољив, непопустљив, немилосрдан и не опрашта никоме ко не мисли као он“. На крају текста заговара се теза да је све „зло и одсуство љубави“ код Попова „мотивисано атеизмом“(!)

Инкриминисани текст „(Без)излаз“ Небојше Попова (Република, август 2008, бр. 434-435) у свега неколико реченица бави се случајем Давида Дабића, заправо Р. Караџића. Попов закључује: „Реч је о примени цивилизацијске норме да су злочини кажњиви и да ратни злочини не застаревају... Шта ће превагнути - излаз или безизлаз - не зависи само од одлучности власти да санкционише злочине и од моћи оних који се томе супротстављају - већи од јавности уколико су у њој изоштренија мерила за разликовање добра и зла...“ 

Рат траје. У главама које и те како кроје судбину Србије.
 

Од истог аутора

Остали чланци у рубрици

Анкета

Колико ће по вашем мишљењу трајати ванредно стање у Србији?
 

Република Српска: Стање и перспективе

Банер
Банер
Банер
Банер
Банер
Банер