Поравнање праведности

(Реаговање на чланак Загорке Голубовић „Поравнање злочина“, који је објављен у НИН-у бр. 3082 / 20.01. 2010)

У текућој дискусији око „случаја Сребреница“ и резолуцијама о њој, учествује и професорка Загорка Голубовић, са тезом да је главни проблем у деструктивној тежњи ка „поравнању злочина“. Та теза је, међутим, погрешна. У питању је уствари захтев за „поравнање праведности“ – да се сви злочини санкционишу, сразмерно тежини, не због неке „симетрије“ или оправдања за сопствена недела, већ због природног људског захтева за правдом.

Цео чланак је оптерећен политичко-идеолошким баластом, у црно-белим контрастима (ништа између тога) и јаким речима стигматизације – нека се „зна“ ко је ко. При таквим претеривањима има неизбежно и доста недоследности и натегнутих конструкција.

„А у националистичкој перспективи може се разговарати само о свим злочинима, као да су сви исти и једнаке тежине, што најбруталнији злочин, почињен управо у Сребреници, оспорава“, стоји већ на почетку чланка. Овде ништа није тачно. Захтев за разговор о свим ратним злочинима је право слободе мишљења а не ујдурма националиста. Нико не тврди да су сви злочини исти и једнаке тежине већ се захтева да се сви злочини процесирају и праведно осуде. Захтев „да свако одговара за своје преступе“ не значи оспоравање Сребренице.

Позивање на Вили Бранта је депласирано, пошто се ради о другим околностима и другим димензијама. Вили Брант је клекао пред спомеником жртава Јевреја у Варшавском гету, тражећи опроштај за убиство 3000000 пољских Јевреја, који Немцима ништа нису учинили.[1] У Босни је вођен грађански рат (дуго времена су ратовале све три етничке групе између себе) а не једнострани рат уништења. Зоран Ђинђић је још новембра 2000. године изјавио, да „не бих баш рекао да смо, када се подвуче црта и направи неки завршни рачун, ми (Срби) неки кривци у свему томе. Што се нас тиче, спремни смо да се у неком „трију“ извинимо једни другима ...“[2]. А председник Борис Тадић се извињавао децембра 2004. у Сарајеву[3], а јуна 2007. у Хрватској[4] за злочине које су починили његови сународници, изјављујући, при томе, да би „био срећан да се неко извини и српском народу“. А од тих „неких“ ни абера.

Призива се у помоћ и Бруно Векарић: „Поистовећивања Сребренице са Братунцем и другим злочинима над Србима су обична замена теза ... зато што наше извињење за оно што се зове – наш злочин – има смисла ... ми смо злочине над нашим народом осудили ...“. Овде је грешка у поставци. Не поистовећује се (изједначују, чини се све да буду исте величине / јачине) Сребреница са злочинима над Србима у том подручју, већ се захтева да се злочини над Србима „не забораве“, јер Сребреница јула 1995. није усамљена. Ми злочине над нашим народом јесмо (донекле) oсудили али други нису, а једнострано извињење не води катарзи свих страна у сукобу. Тражи се поравнање - не злочина већ праведности у поступку.

Натегнутост аргументације посебно је видљива у политичко-идеолошкој придици о „манипулацији“: Поднеском две резолуције, да би прошла резолуција о Сребреници, признаје се, наводно, манипулација јавним мнењем, правећи такве „непринципијелне“ компромисе због политичког рејтинга, „којима се одлаже конфронтација са националистичком идеологијом“. Ако се праве две резолуције, зато што се претпоставља да само једна не може да прође у скупштини, зашто би такав нормални поступак паламентаризма био „манипулација“, свеједно кога? Такви компромиси се праве првенствено из политичког прагматизма а тек потом због политичког рејтинга. Шта је ту непринципијелно?

Није јасно шта се мисли под борбеним упозорењем, да се оваквим компромисима „одлаже конфронтација са националистичком идеологијом“. Парламентарна већина у скупштитни против само једне Резолуције проглашава се за националистичко-идеолошку скупину, што је мишљење проф. Голубовић али није јасно како би се успешно спровела тражена „конфронтација“- ко би били њени протагонисти и какви би били резултати.

Уз дисквалификацију већине (националистичка идеологија, националистичка стихија, неонацистички покрети...) и позив „Стоп национализму у име демократске будућности Србије“, подстрекава се мањина, у тако исконструисаној слици, да преузме одлуке у своје руке (како, којим путем?) и да нас води у „демократску будућност“ (некада су нас водили у „светлу будућнпост“).

„Ниједан државни орган, политичка организација, група или појединац, не може присвојити суверенитет од грађана, нити успоставити власт мимо слободно изражене воље грађана“, каже се у Уставу Републике Србије, (Члан 2, други одељак).

Госпођи Голубовић и њеним истомишљеницима одговарала би једна резолуција али искључива – осуда злочина над сребреничким Муслиманима, јула 1995, и то оквалификована као геноцид. То, међутим, не би прошло у Скупштини, а варијанта са једном Резолуцијом, са интегрисаном осудом и злочина над Србима у подручју Сребренице, била би вероватно прихваћена али би за „оне друге“ била гора од две резолуције.

Очигледно је да је тежиште у предметном чланку критика сваког помињања злочина над Србима у и око Сребренице, чак и у посебној резолуцији, да би „Сребреница јула 1995“[5] остала без сенке - онако како то други захтевају. Октобра 2009. председник Тадић  у интервјуу за немачки дневник Die Welt рекао је следеће: „На жалост, једини сам председник који се извинио за злочине своје земље и сматрам да је заиста за жаљење што су остали председници пропустили да се извине за крвопролића и ужасе, почињене над мојим народом. Улогу злoчинца за Србију морам да одбијем. Био је то грађански рат у коме су сви учествовали. Сви се морамо одредити према нашој одговорности“.[6] Сви, без изузетака.

(Скраћена верзија чланка објављена је у НИН-у бр. 3084 од 04.02.2010)