Mожда сам наиван, али рекао бих да нас је савремена историја довољно поучила да, ако су Американци, Британци и Немци незадовољни – мора да нешто радимо како треба. Бојим се да то „нешто“ има везе са „косовском политиком“ и актуелним спољнополитичким иницијативама.

Теорија завере је само етикета коју јак ставља слабом као умоболном. Стигматизује се и гетоизира покушај уочавања повезаности наизглед независних друштвених догађаја и, у њиховој позадини, усклађено деловање разнородних социјалних група.

Избори за савете су тако, уместо да буду допринос нормализацији стања у Србији и допринесу уклапању и лојалности етничких заједница, изазвали неслогу и сукобе не само са државом него и унутар мањинских заједница, у центру пажње је остало питање политичке моћи.

Како потичу са маргине, ове групе имају нешто левичарско и оне су, заправо, по својој “народној” или народској причи, ближе онима што спадају у две трећине него што је то иједна политичка странка у Србији.

Свакоме од нас је заправо потребан топао дом са погледом на двориште, неко ко о нама брине двадесетчетворочасовно. И ако само мало боље размислимо доћи ћемо до закључка да смо сви ми помало Мила, зар не?

Од данас се може очекивати да ће се повећати број земаља које ће прихватити да је Косово нова самостална држава. У ствари, “косовски случај” користи се као тројански коњ за напад на светску институцију (УН) која се нашла на путу глобализма.

Окупационе власти издиктирале су нови устав Јапану, успоставиле своје војне базе, судиле ратним злочинцима, одређивали ко ће им бити пријатељи, а ко непријатељи. Јапанци су то све послушно и кооперативно прихватили као нешто што се мора.

Било је илузорно очекивати да ће неповољно саветодавно мишљење МСП-а покренути талас оставки у политичком руководству Србије. Напротив, десило се супротно. Демонстрирано нам је готово монолитно јединство у ново-старој фази борбе за Косово и Метохију.

Привидна тривијалност постављеног питања не извињава скандалозну тривијалност понуђеног решења. Питање није најбриљантније формулисано и оно одражава непостојање ма какве софистикације у круговима српске дипломатије.

Држава прича како није одустала од борбе за Косово. Истина је да је одустала давно. И да не сме да то каже Србима на Косову. Ни њима доле ни онима с друге стране административног прелаза. Мишљење суда у Хагу   јесте, на крају крајева, оно што не би требало да нас је изненадило.